Avgust 1974.

84

I ovog avgusta na periferiji Užica mnogo ljudi došljaka, se motalo okolo, gradilo kućice i pokušavalo da uđu na glavna vrata, da naprave karijere. Za mnoge, ali i one bez revolucionarne prošlosti ili onih koji nisu bili iz partizanskih porodica ta vrata su bila zakovana. Užice je tada bio mali grad zajednica u kojoj svi znaju sve o svima, ali kupuju lokalne novine “Vesti”, kako bi saznali o čemu se urednik usudio pisati. Još uvek je to bio mali grad gde se nije moglo ići tamo gde se nije trebalo biti. Još uvek je Užice tada bilo lepuškasto mesto gde su vam još uvek i komšije čuvali ženu.

Za razliku npr. od šumadijskih gradova provinciski ton je i tada Užicu bio grub, retko se odnosio na duh, intelekt, osećanja, ere su se najviše oslanjale na grubost. Era je više voleo grditi nego nagovarati. Užičani koji su vaspitavani u ljubavi i slogi da vole ljude, bili su kritičari ali su voleli svoj rodni grad. Za one duge vaspitavane u svađi i grubosti rodni grad je bio nešto vrlo neprirodno, mesto sećanja, tuge, sitničavosti, srama, iskušenja zato su gledali da što pre otperjaju iz Užica, najčešće u inostranstvo. U ovo vreme selo je već bilo pobeglo u Užice, a danas je zaouzelo i Beograd.

Autobuska stanica nije imala čekaonicu, samo klupe sa nastrešicom
Autobuska stanica nije imala čekaonicu, samo klupe sa nastrešicom

Užice ovog avgusta još nije nije imalo čekaonicu na autobuskoj stanici u kojoj bi putnik namernik mogao da sačeka jutro. Vraćajući se posle održanih disko večeri kasno noću oko 3 časa, sretao sam te ljude koji su obijali noge gledajući izloge na Gavnoj ulici. Neki put sam ih zaticao kako spavaju na klupama u parku u blizini moje kuće u Omladinskoj 28 i u dvorištu koja se tada bila na ulici između dve stanice, železničke i autobuske. Bilo je i mladih studentkinja koje su čekale jutarnji prevoz autobusom prema Bosni. Događali su mi se i lepi trenutci u druženju sa njima.

Na užičkoj plaži gužva, užički klinci smislili novu zabavu, donesu induktor izvađen iz vojnih telefona, sa otpada prikače ga na ogradu na brani, okrenu ručicu. Svi koji sede na ogradi poskaču, od peckanja struje, a ovi “pocrkaju” od smeha i sakriju se ispod brane. Sačekaju da se oni koji sede promene pa opet… Mnongi igraju preferans uz ladno pivo na terasi restorana “Plaža”, pijanac Aco Šarenac diže sto u zubima pun čaša i flaša za piće. Sa skakaonice momci skaču vratolomne skokove da se prikažu pred devojkama, nešto stariji posmatraju mlade devojke u kupaćim kostimima i klade se ko će da “upali” kod koje.

Rušenje i gradnja bloka Lipa
Rušenje i gradnja bloka Lipa

Počeli su sa rušenjem kuća na Glavnoj ulici da bi se gradio blok “Lipa”, investitor je bila Valjaonica Bakra. Već je bila podignuta zgrada zvana “Beli dvor”. Polako su nestajale Orlovića kuće, Uskokovića kuća, poslastičarnica “Opatija”, sajdžisaka radnja Janka Končara, Čančova saračka radnja, Ćuretova saračka radnja… Građena je zgrada u kojoj ću na njenom 15 spratu 1994. Otvoriti TV 5, na mestu gde je tridesetih godina dvadesetog veka moj deda i baba, Vitomir i Marija Kovačević držali poslastičarnicu “Zdravljak”.

U bifeu “Zelena pijaca” jedan seljak sa Zabučja sa zavojem na čelu, žalio na Pujda kovača koji je malo dalje ulicom imao kovačnicu: – “Računao sam ja da su ovi naši potkivači nevešti, pa sam hteo da potkujem mog Đogata vidite šta mi uradi. Zato sam ga doveo kod najboljeg mastora kod Pujda. “Majstore” velim mu ja, oću da mi potkuješ konja ko što nikom nisi. Za pare ne beri brigu. Dok je majstor majstoriso, ja sam završavo neke poslove po čršiji, posle svratim u kafanu da se razgalim kojom mučenicom. A, tamo pevaljka, jes da je ciganka, al’ imaš šta da vidiš, rasna je, brate, nema mane. Nosi suknjicu poštenja joj njenog, ništa duže od čepenka. Čim sam ušao odma’ joj mrdnu oko na mene. Pevala mi je na uvo sve dok se pevci nisu oglasili.

Ispred kovačke radnje "Dula Pujda"
Ispred kovačke radnje “Dula Pujda”

Ujutru ja, onako pod gasom, odem po mojega Đogata. Uzjašem ga pa okrenem put naših brada. Mogu ja da spavam na konju ko na meku dušeku. Odspavao sam tako jednu partiju, kad sam se probudio vidim konj hramnlje u sve četiri. Nisam poverovao rođenim očima pa se umijem ladnom vodom sa izvora na Kuki i ponovo pogledam, konj posrće kao da su mu sve četiri polomljemne. Vratim Đogata natrag, pa skopam Pujda za gušu. “Crn ti obraz” dreknem ja. Ti meni đogata usaravi. “Jesam li ti rekao da potkuješ ko što nikom nisi”. Pujdo se otrže pa dreknu na mene: “Ja sam se držao pogodbe. Potkovao sam konja ko što nikom nisam. Okrenuo sam mu potkovice naopako. – Ljudi moji.”

Na Zlatiboru se i ovog leta gradilo, ali je sve bilo sa stilom i uklapalo se u prelepu prirodu. Za to je bila najzaslužnija arhitekta Jovanka Jeftanović. Turistički radnici na Zlatiboru u vreme kad se turizam na Zlatiboru našao u teškoćama pozvali je na saraednju. Odazvala se na poziv, projektovala je hotel i depadans “Palisad” 1965. i 1967. godine, hotel “Lovac” 1968. godine, spomenik na Partizanskim vodama u saradnji sa vajarkom Anom Bešlić, kao i motel tipa A sa arhitektom Vladislavom Vladisavljevićem. Analiziranjem arhitekture hotela “Palisad” i “Lovac” stručni su zaključili da je kao uzor arhitekta Jeftanović uzela u obzir folklornu arhitekturu, oslanjajući se na graditeljsku tradiciju užičkog kraja, što se razaznaje u formi, detaljima i materijalima. Ove objekte se znalci označili kao regionalnizam u srpskoj arhitekturi.

Arhitekta Jovanka Jeftanovic je unapredila Zlatibor
Arhitekta Jovanka Jeftanovic je unapredila Zlatibor

Na Zlatiboru građevinsko zemljište ustupano je na korišćenje bez naknade sve do 1965. godine, uz obavezu da se objekti moraju izgraditi u roku od dve godine. Na osnovu ranije usvojenih koncepcija razvoja, arh. Jeftanović je uradila generalne urbanističke planove Partizanskih Voda i Palisada. Bez mogućnosti da bilo šta menjaju u planovima, lokacije je određivala stručna služba SO Čajetina, a ona vršila kontrolu, davala saglasnost i bila ovlašćena vrši overu projekata. Potpisivala je samo projekte koji su se uklapali u unapred utvrđene vizije budućih naselja i ako su odgovarali ovdašnjem ambijentu. U obzir su dolazile planinske kuće alpskog, tirolskog ili nordijskog tipa ili zlatiborska planinska kuća osavremenjena novim sadržajima. Jovanka je pažljivo birala lokacije, objekte suptilno uklapala u prirodni ambijent, strogo vodeći računa da ne rani prirodu, da ne poseče nijedan bor. Sa direktorom Katastarske uprave Milanom Pjanovićem obeležavala je gabarite objekata, trudeći se da budu što više izloženi suncu, da nikome ne zaklanjaju vidik, jer za ljude koji ovamo dolaze da se odmaraju i leče sa psihosomatskog stanovišta veoma je značajan vizuelni momenat. Za investitore to je bio zakon, morali su ispoštovati svaki detalj prilikom gradnje. Volela je prirodne materijale, posebno drvo, i koristila ih ne samo za spoljne delove zgrada već i u opremanju enterijera. Osim što je svaki objekat obavezno prilagođavala prirodnoj sredini, koristila je i tradicionalna lokalna obeležja. Ti sitni detalji njenim prostorijama davali su poseban šarm i privlačnost, stvarali ambijent u kom se čovek osećao da je u Srbiji.

Početkom sedamdesetih godina, bio je završen moderni hotel „Palisad”, novo turističko naselje zasijalo je punim sjajem. Par stotina skladnih vila i vikendica, raznih planinskih tipova, skladno uklopljenih u prirodni ambijent davalo je prelep utisak pogotovo što je bilo sve novo. Tih godina štampa je bila izdašna u podeli brojnih epiteta, vrši poređenja sa čuvenim svetskim mondenskim letovalištima. U dnevnim listovima mogli su se pročitati samo pohvale i bobmasti epiteti poput: „Srpski Sent Moric”, „Naša Kortina”, „Zlatibor je u modi”… Zaista smo uživali u takvom turističkom naselju na Zlatiboru sve do poetka devesetih godina a onda je sve što je Jovanka radila otišlo u nepovrat. Umrla je u Beogradu 1994. godine