I ovoga avgusta 1977. godine mnogo je turista prošlo kroz Užice. Svi su se čudili ogromnom hotelu koji je građen, Užičani su gledali gradnju sa nesimpatijom i kasnije su mu dali nadimak “Sivonja”. U suštini većina je grad videla ovako: – Grad je kao košnica. Krcat zgradama i ljudima, to je ono što se prvo doživi. Nedostaje mu što nema ko da ga pokaže. Dok ste u Muzeju postoji vodiči, ali kada se izađe svako se snalazi kako zna i ume, kao sam svoj vodič. Da nije ljubaznih u Turist birou, turista ne bi imao gde da dobije prospekt. Sviđao im se i “arhaični deo grada iako nije bio uređen”, kao i deo super savremenog izgleda. Mnogi su rekli da mnogo kvari čekanje na ulazak u grad na brdu zvanom Dovarje ali da je odatle divan pogled na panoramu Užica. Posebno im se sviđalo cveće na Trgu partizana, Malom parku i gostoljubivi ljudi. Neki slovenci su izdvajali: “Jednoga starog Eru, najstarijeg prodavca među grnčarima na pijacu”, koji im je veoma ljubazan način govorio osvom “drevnom zanatu i otkrivao njegove tajne”. Većina ih je počinjala razgledanje Užica u Muzeju gde su videli kako je izgledao Žitni pijac pre izgradnje Trga parizana i nazivali su ga “Partizanski trg”. Hvalili su cveće na balkonima, lepe kafanske bašte, lepo uređene izloge, izled Trga partizana. Kritikovali većinu prilaza gradu, neuređeno korito Đetinje naročito na Gradskoj plaži.
Zatim je ovog avgusta jedno silovanje zaprepastilo stanovnike Užičkoga okruga. 18-godišnji Hajrudin Halilović iz okoline Prjepolja silovao je sedmogodišnju devojčicu. Osuđen je u užičkom u Okružnom sudu na jedanest godina strogog zatvora. Ovih godina gledajući iz današnje perspektive nje bilo nekog kriminala. Falsifikovane su štedne knjižice zabeleženo je da je zapaljena prodavnica da bi šef sakrio proneveru. Suđeno je užičkom poštaru Aleksi Kukanjcu zvanom Mic što je otvarao pisma i prisvajao “domaći i strani novac i nakit”. Na suđenju se pojavilo 49 svedoka.
Sudstvo se najviše mučilo sa bezvrednim tužbama. Najviše se prničilo na području Kosjerićke opštine. Većini nije bilo važno kolika je šteta, već kava će biti tužba i kada će početi spor. Razloga je bilo raznih, ako stoka kroz ogradu drpne travku, zbog međa, hladovine od drveća i taraba, zbog kokoški koje zalutaju u tuđi atar sve su to bile “katastrofe” zbog kojih sud mora da kaže svoju reč da stručni veštaci ocene slučaj štetu. Uvrede su bile posebna priča. Posle svadbe, sutradan su već stizale tužbe sa detaljnim opisima veselja. U Užičkom opštinskom sudu se dogodio ovaj slučaj.
Komšija je tužio komšiju što mu je rekao da je vo. Pred sudom je priznao da nije bilo direktne uvrede. Ali je zato tuženi rekao tužiteljevom sinu na nekom veselju “ne guraj se kao june”. E kad je moj sin june, znači da sam ja za njega vo – zaključio je otac pred sudijom.
U avgustu se osetilo olakšanje u Užičkom Opštinskom sudu jer je seljake iz okoline za imanja vezala letinna pa nisu dolazili u tako velkom broju. Najsmešnije je bilo to što u Kosjeriću tada nije bilo advokata pa su sami pisali tužbe ako se nije znalo ni ko je kome svedok ni rodbina. Sudije su videle spas u mirovnim većima koja bi kao pre 18 godina trebalo formirati u svim selima. Sećali su se da su seoske sudije sudile veoma uspešno i po pet sporova na dan.
Srbo Nikolić poznati užički odbojkaški etuziast i trener odbojkaške ekipe “Jedinstvo” izabran je za trenera Jugoslovenske ženske odbojkaške reprezentacije. Na Balkanskom šampionatu u Grčkoj YU reprenzetacija je po prvi put osvojila srebrnu medalju. Skoro sve igračice „Jedinstva“ su stekli prva odbojkaška znanja u prvoj užičkoj osnovnoj školi zahvaljujući nastavniku Srbu. Na juniorskom prvenstvu Jugoslavije koje je održano u Titovom Užicu „Jedinstvo“ je osvoilo treće mesto, a na radničkim igrama u Zagrebu, Ljubljani, u čekoslovaćkom gradu Letohradu i u Užicu i na međurepubličkim sporskim igrama u Goraždu, Foči, Priboju i Titovom Užicu je bilo prvo. Ipak, 1972. godina je bila godina početka velikih uspeha perspetivnog kluba, na čijem čelu se tada nalazio inž. Manojle Despić. U ligi Srbije osvojile su prvo mesto, u konkurenciji juniorki Jugoslavije na takmičenju u u Sremskim Karlovcima, treće, i ušle u Prvu saveznu ligu zahvaljujući tadašnjim užičkim odbojkaškim zvezdama: Ani Jokanović (kapitanka), Svetlani Šuljagić, Milomomirki Simanič, Jelici Kurćubić, Dragani Zarić, Dragici Savić, Snežani Petrović, Rosi Popadić, Dragoj Lipovac, Marini Tubas i Branka Ojdanić. Sve su bile učenice srednjih škola, a Marina i Branka tek su bile završile osnovnu školu.
Tadašnji selektor Jugoslovenske reprezentacije Dane Korica je ponovo pozvao Slavka Kuzmanovića da trči 10.000 metara na Kupu Evrope u Geteborgu. Užički bokser Vladan Savić omladinski pvak Jugoslavije u lakoj kategoriji dobio je primamljivu ponudu od prvoligaša Radničkog iz Niša. Ali je došlo do problema, bio je potreban užičkom bokserskom klubu “Sloboda” koji se borio u srpskoj ligi i nisu želeli da Saviću daju ispisnicu.
Užicu se dogodio deveti susret građevinara Jugoslavije pod pokroviteljstvom G.p. “Zlatibora”, 1.300 građevinaca su se takmičili u disciplinama: “U klturnom stvaralaštvu, proizvodnom radu i elementima opštenarone odbrane”. Ovi susreti su trajali od 4. do 7. avgusta i bili su pripojeni proslavi “40 godina dolaska druga Tita na čelo KPJ i njegovog 85. ro|endana”. Užički ugostitelji su se složili da se pravo takmičenje za većinu učesnika održavalo uveče pa do kasno u noć u ispijanju špricera i piva, naručivanju pesama kod pevačica u kafanama kao i u obimnom krkanluku.
Ovoga avgusta najveći lični dohoci u Užičkom kraju bili su u preduzeću “24 septembar” a najniži u požeškoj “Budimci” u pogonu u Gorobilju.
Putnička stanica u Užicu na pruzi Beograd – Bar još nije postojala, za putnički i teretni sabraćaj korišćena je današnja teretna stanica u Krčagovu. Ispred stanice od parkiranih automobila nije moglo da se prođe. Automobile su ostavljali Užičani koji su se plaćili vožnje kroz Beograd koji su se osećali sigurnije na šinama, a po povratku izbegavali gužvu u graskom prevozu, oni koji nisu hteli da plaćaju paprene cene koje su taksisti tada imali, svi nisu hteli da šipče nekoliko kilometara preko Dovarja do gradskog centra.
U užičkom regionu ovoga avgusta je se pojavio podatak koliko ima televizora i radio aparata. Preneću te podatke jer se tada smatralo da koja opština ima više ovih uređaja toliko je razvijenija i materijalno i kulturno. U celom regionu je bilo 26.000 televizora 13.000 radio aparata. U Užičkoj opštini je bilo 11.000 televizora i i 2900 radija. U Požeškoj opštini 2900 televizora i 1.400 radio aparata. Arilje 1.230 televizora i 800 radija. Kosjerić 1200 televizora i isto toliko radija. Bajna Bašta 2.000 radija i takođe isto tolioko radija. U Priboju 3.000 televizora i 1.500 radio aparata, Prjepolje 2.500 televizora i 2.000 radio aparata. Čajetina 800 televizora i 1.200 radija. U opštini Nova Varoš je bilo je 1.400 TV aparata i 400 radija.
Jaka oluja praćena grmljavinom sručila se najviše na Zaovine u opštini Bajna Bašta. Vodena stihija je pokrenula brdo sa pumom čirine 50 metara pa su stanovnici morali da zaustavljaju klizište koje je pretilo da im sruši kuće. Na obližnjem brdu kada je oluja prošla našli su 99 mrtvih ovaca koje je ubio grom. Ni najstariji stanovnici račanskog kraja nisu pamili ovakvo nevreme.
Tada je Užice imalo preko 40.000 stanovnika, broj stanovnika je povećao i broj automobila. Užice je bilo u jugoslovenskom vrhu gradova koji su imali prema broju stanovnika automobila. Jednoga jutra kad sam počao od kuće u Omladinskoj 28, primetio sam prko puta da Užičani parkiraju automobile na Starom železničkom mostu. ćira više nije saobračao pa je na mostu uz samu prugu moglo da stane čak desetak automobila.
Bio je 10. avgust, utorak, Milan Mitrović iz gostilja bio je na slavi u zaseoku Rakovici ispod Čigote. Predveče je pripit pošao kući, ali je svratio usput kod jednog poznanika. Zaustavljali su ga da prenoći ali on nije hteo da čuje. Krenuo je kući, prijatelji su ga donekle ispratili i skrenuli mu pažnju da ide pravo putem i da pazi da neupadne u jamu za koju je i sam znao. Odgovorio im je da zna gde je “jamina” kako su je zvali i produžio put. Već se bilo smrklo a on nije najbolje video. Sutradan Milana nije bilo, nije stigao kući, pa su se ukućani zabrinuli i počeli potragu za njim. Posumljali su da je upao u “jaminu”. Kada su otišli tamo našli su na ivici jame njegov štap i šešir više nisu sumljali šta je bilo sa njim. Pozvali su spasilačku ekipu Valjaonice bakra, spustili su se u jamu i sa 100 metara izneli mrtvoga Milana.
Tada novinar Vesti Svetislav Tijanić je pisao o čoveku koji je imao 17 zanata. Bio je to Uroš Urošević iz Branešaca koji je znao ove zanate: kovački, limarski, bravarski, puškarski, varioc, kalioc, frezač, strugar, pintor, stolar, kazandžija, časovničar, elektromonter, alatničar, glodač, mehaničar i precizni mehaničar. Tada je govorio Tijaniću: “Evo, vidiš, ove čakšire i kapu sam sašio… Pa jednom kad je neki avion pao u Braneškom polju, nešto motor ne bi u redu, te ga ja i jedan mehaničar popravismo… Stanem, pogledam, počešem se po glavi i uradim. Svele ga je upitao računajući da je puškarski znat težak kako ga je naučio. “Kako da kažem… tu sam sve vadio iz svog mozga. Radio sam kovačke poslove, vidim da mi je potrebna jedna lovačka puška, kolko da se bavim ponekad i lovom. Nemam gde da kupim. Lepo sam uzeo burgije za bušenje kamena, pa sam lepo sa onom ručkom vimporom na prsima, na stomk gurao i bušio dok sam izbušio sedamdeset i četiri santimetra i tako sam ručno obradio pušku jednocevku šesnesti kalibar. Ta puška se i danas danji nalazi kod mene čuvam je za uspomenu. Pravio sam i cevi za pištolj i dvocevku pušku. Sve radim, i kundake i opruge i moguće sve što treba. šta bi frejzerica radila, ja sam to ru~no sa štemajzima. Pa kad me pitaš koliko je vremena trebalo, da ka`em, obi~no ~etiri sata sam bu{io unutra{nji deo, tri sata bu{enja iznutra i mo`da dva tri sata obrade turpijom po{to struga nisam imao… Podo{travao sam i turpije, na|em staru lepo je odgrejem na vatri i napravim jedno lepo majzle izre`em, oklim je…
A posao pintora? zapitao je Svele.
To je još moj deda radio, pa zatim i moj otac.. To mi je malo kao nasleđe…
Vi ovde u vašoj kući imate, kako vidim, bar 50 satova?
To me je zanimalo od malih nogu. Jedan sam sat batalio, drugi sam kupio pa sam ga opet počeo čarkati, pa tako i treći, četvrti, peti… sve do desetog. danas danji taj posao uspešno obavljam… Niko mi nije pokazao kako se popravlja sat. Danas ja i moj sin dajemo garanciju… U preduzeću “Hidrotehnika”, na Hidroelektrani u Perućcu, jednom me zovnuše da popravim računsku mašinu. I to sam uradio i dobio nagradu… Interesovao sam se za sve… Da sam zdraviji u dalje bi se usavrčavao. Uroš Urošević je tada imao 54 godine. Oženjen imao je dva sina, jednu ćerku i četvoro unučadi.
Ovoga avgusta, pjavio se jedan članak naslova “Planina koja zdravlje nudi” a govorio je o Zlatiboru, počinjao je: “Ako na kojoj od naih planina, nađete praznu limenku ili kakav veći otpadak, prijavite to najbližoj recepciji i bićete nedelju dana naš gost”, Ovako turističke agencije su reklamirale čistoću u svojim turističkim mestima u pozivima gostima da ih posete. Ako bi na sličan način Zlatibor pozvao goste, onda bi ugostiteljski objekti, zbog nečistoće koja je uveliko prisutna, bili blizu stečajnog postupka… Novinar nije preterivao.
Kako je prljan Zlatibor? Dvojica radnika komunalnog preduzeća idu obalom jezera i skupljaju kočanjke od kukuruza, omote od paštete, čokolada, bombona, prazne kutije cigareta, dnevne i nedeljne novine. I dok oni zamiču na jednoj strani jezera, gosti su pristizli za njima, sedali su na klupe ili travu, ponovo iz torbi, korpi, rančeva, iz džepova izbacivali su nove otpatke… Svi su u se čudili zašto bacaju otpatke oko korpe za otpatke umesto u nju. Nisu samo Vode bile prljave kraj jezera, Zlatibor su prljali tih godina i kolone motorizovanih turista koji su išli na more ili se vraćali s njega, skoro da nije bilo mesta uz magistralni put da neko nije ostavio rovaš. Tada ovom izgledu lepotanu Užičkoga kraja su doprinosila čitava skladišta prazne ambalaže oko prodavnica i ugostiteljskih objekat. Ovima koji su ostavljali rovaš za sobom mogli su se pridružiti brojni vlasnici vila i vikendica… Oko nekih objekata koji su izgrađeni čak i pre pet godina mogli su se videti poveći ostaci građevinskog materijala. Na livadama se moglo videti mnoštvo karoserija različitih automobila a tu i tamo mogao se naći i istruleli autobus. Pastiri više nisu pravili drvene kućice zaštitni znak zlatiborske visoravni, dovoljno je bilo samo vbolovskim kolima da dovuku neku karoseriju u koju su mogli da se sklone u slučaju nevremena.
Na tadašnjim Partizanskom vodama i na Palisadu, sagrađeno je poprilično vila i vikedica, izgrađena je već bila čitava jedna varoš. Neki su pokušali da dokažu u čajtinskoj Opštini da velika gradnja na Zlatiboru oduzima sve što ga čini lepim i privlačnim. Pejsaž Zlatibora počeo je da se menja ka lošem naročito načinom ozelenjavanja površina oko tek izgrađenih objekata. Gledajući iz danačnjeg ugla tadačnji Zlatibor je još mogl bi se reći bio nedirnut što se tiče pejsaža, ali onaj pravi nedirnuti Zlatibor još se može videti na fotografijama užičkoga majstora Ilije lazića koje je slikao u periodu od 1930. do 1960. godine.
Na putevima užičkoga regiona u saobraćajnim nesrećama od početka 1977. godine je poginulo 40 teže je ranjeno 171. a lakše 360 lica. Najviše se udesa događalo na magistralnim putevima.
Protiv gazde šiptarskog kioska na autobuskoj stanici (bila je gde je sada parking robne kuće Beograd) podnata je prijava. Prodavao je ćevapčiće u lepinji u kojima je bilo najmanje mlevenog mesa. Najviše je bilo crnog luka i brašna, čak manje težine nego je bilo propisano. Prodavani ćevapčići u lepinji bili su čudnoga ukusa začinjeni velikom količinom ljute tucane paprike. Gazdi je bio važan više promet nego kvalitet. Nije cenio što je na osnovu brastva jedinstva dobio mesto za kiosk na najprometnijem mestu u gradu. Ovoga puta mu nije pomogla ni Titova slika koju je držao na vidnom mestu, bio je kažnjen tako da nije uspeo da ućari prodajući ćevape najlošijeg kvaliteta. Tih dana su otkriveni mnogo šefova prodavnica koji su perodavali mnoge artikle po većoj ceni… Užicu se pričalo da to nije neko čudo i da su trgovačke kuće koje su izgrađene poslednih godina ponajveće u čaršiji…
Ovoga avgusta su u boskopu “Partizan” prikazivani filmovi: “Brcoši u Oksvordu”, “Nemirna nedelja”, “Olsenova banda”, “Sedmorica jašu”, “Lov na čoveka”, “Nepobedivi bokser”, pa film sa Festa 77, “Gospodin Klajn”, “Vruća sedla”, “Trovači na pučini”, “Abot i Kostelo traže Frankeštajna”, “Luda trka”, “Jahač na stranputici”, “Ubiti mog dragog”, “Poslednja bioskopska predstava”, pa film sa Festa 76, “Kiša pada nad Santjagom”, “kad su Daltoni jahali”, “Džingis Kan”.
