Ispod planine Kožuha u stroju je stajalo jedno jurišno odeljenje XV pešadijskog puka. To je bila grupa hrabrih i neustrašivih ratnika, bez porodičnih obaveza, osposobljenih za igzršavanje specijalnih zadataka, najčešće noćnih bombaških prepada na naprijateljska utvrđenja. Mladići su pažljivo slušali naređenja svoga komandanta.
– Dobili smo zadatak da noćas napadnemo neprijatelja na Belici. To je utvrđeni položaj koji se može zauzeti samo na prepad, bombama. Junaci, polazimo po najviša odlikovanja ili u smrt, ali zapamtite, oni koji prežive pakao ujutru moraju biti na Belici. Ako neko ne želi ili se ne oseća sposobnim neka odmah istupi iz stroja!
– Svi idemo – u jedan glas odgovoriše bombaši.
Odeljenje krenu kroz tamnu noć. Ratnici su mirni, pribrani i staloženi, već su navikli na ovako opasne zadatke. U koloni je dominirala stasita figura Momira Bogićevića, kršnog gorštaka ispod Murtenice.
– Momire, ko li će noćas od nas odladiti – šapatom mu se obrati najbliži drug.
– Ma, jednom se mora mreti, Milovane – odgovori spokojno Momir. Ljudi uče škole po petnaest godina i postanu nešta ili steknu bogatstvo da mogu udobno živeti, pa poginu. Za njih je šteta. A za čim nas dvojica ima da žalimo. Ti sluga, a ja puka sirotinja, velika šteta i ako poginemo.
Odeljenje oprezno priđe neprijateljskim položajima. Ratnici dopuziše do žičanih prepreka i počeše ih seći. Bugarskog stražara nema, verovatno odšetao do druge pozicije ili ga savladao san. Kad napraviše tri prolaza, bombaši uđoše u utvrđenja i brzo polegaše.
Prema bugarskim rovovima zašišta trideset bombi, zatim vazduh zapara strahovita eksplozija, pa kuknjava i lelek. Posle prvobitne panike Bugari se pribraše, začu se i odsečna komanda:
– Hej, bombi frlajte!
Poleteše i njihove bombe, u obliku flaša, ali preleteše srpske zaklone.
Bombaški dvoboj se rasplamsao najvećom žestinom. Mada je noć tamna od silovitog bljeska jasno se ocrtavaju konture položaja, kao da se borba vodi u sred dana. Kroz jeku plotuna dopiru glasovi.
– Momire, udri malo ulevo, ja ću onaj desni bunker.
– Dobro, Stevane – odgovara junak iz Burađe i nastavlja da baca bombe – Ova vam je za 1913… ova za 1915…
Posle dvadesetak minuta sve se smiri i zazlada grobna tišina. Čulo se samo ječanje u rovovima. Srpski bombaši priđoše utvrđenjima, a ona kao grobnice, puna poginulih i ranjenih Bugara. Čitavi su na vreme pobegli. Ratnici se povratiše da prikupe svoje poginule i ranjene. Na osvojenim položajima, u lokvi krvi, ležao je Momir Bogićević. Drugovi su ga preneli do bolnice, gde je dugo ostao na lečenju. Pregrmeo je Momir mnoštvo sličnih okršaja, u ovom poslednjem sreća mu je okrenula leđa.
Specijalac Momir Bogićević rođen je 1. maja 1895. godine u Burađi, selu opštine Negbina. Otac Bogić i majka Stana imali su mnogočlanu porodicu, šest sinova i isto toliko kćeri. Većina sinova odazvala se pozivu otadžbine i otišla u razne jedinice, Momir je stupio u XV pešadijski puk sa regrutima predposlednje ratne mobilizacije. Junaštvom se isticao tokom čitavog rata, ali je njegova hrabrost došla do izražaja tek na Solunskom frontu, kada je stupio u specijalnu bombašku jedinicu. Učestvovao je u mnogim noćnim prepadima na bugarska utvrđenja i mitraljeska gnezda, poput ovog na Belici, i zbog iskazanog junaštva i svesnog izlaganja raznim rizicima zasluženo su mu pripala visoka odlikovanja: Srebrni vojnički orden Karađorđeve zvezde sa mačevima (FAO 150.809), Srebrna medalja za hrabrost Miloš Obilić, Medalja Kralja Petra I i Albanska spomenica.
Posle oslobođenja zemlje Momir se vratio svojoj Burađi i zemljoradnji, doduše jedno vreme radio je kao žandarm u Radojini. Tu se upoznao i oženio sa Krstonijom Drulović, dobio sina Jevrema, ali mu je supruga ubrzo umrla. Drugi brak je sklopio sa Đulkom Trifunović, koja mu je rodila četiri sina: Jovana, Stevana, Dušana i Boja i tri kćeri: Grozdanu, Milicu i Darinku. Junak sa Belice srećno je živeo i odgajao svoju višečlanu porodicu.
Prošao je Momir Bogićević kroz mnoge opasne bitke, uspeo da izbegne nemačke bajonete, sačuva glavu od bugarskih bombi i da živ i ponosan stigne na svoj Zlatibor. Živeo je povučeno, politički se nije angažovao, nije pripadao nijednom pokretu, a ipak je tokom Drugog svetskog rata ubijei u svojoj Burađi. Da ironija bude veća, nisu ga ubili ni Bugari ni Nemci, već ljudi koji su se navodno borili kao i on za istu otacbinu i istu dinastiju. U predvečerje 23. januara 1942. godine, Burađom, Negbinom i susednim selima pronela se vest da je ubijen Momir Bogićević. Šta se zapravo desilo? Komandant četničkog Požeškog korpusa, Miloš Marković, pozvao je Momira da dođe u njegov štab, smešten u jednoj kući na granici Burađe i Ojkovice. Ne osećajući nikakvu krivicu. otišao je. Nažalost, doživeo je sramno poniženje, mučili su ga, zlostavljali i na kraju udarili 25 batina.
Za komandanta kraljeve vojske u otadžbini, po mišljenju mnogih meštana, Momirova jedina krivica je bila što se prvi put oženio iz komunističke kuće Drulović. Posle ponižavanja pustili su ga da ide kući, ali su za njim poslali četničku trojku, koja ga je nakon dva kilometra stigla i ubila. Ni mrtvog ga nisu poštedeli poniženja, porodici je zabranjeno da ga sahrani na seoskom groblju.
