Испод планине Кожуха у строју је стајало једно јуришно одељење XV пешадијског пука. То је била група храбрих и неустрашивих ратника, без породичних обавеза, оспособљених за игзршавање специјалних задатака, најчешће ноћних бомбашких препада на напријатељска утврђења. Младићи су пажљиво слушали наређења свога команданта.
– Добили смо задатак да ноћас нападнемо непријатеља на Белици. То је утврђени положај који се може заузети само на препад, бомбама. Јунаци, полазимо по највиша одликовања или у смрт, али запамтите, они који преживе пакао ујутру морају бити на Белици. Ако неко не жели или се не осећа способним нека одмах иступи из строја!
– Сви идемо – у један глас одговорише бомбаши.
Одељење крену кроз тамну ноћ. Ратници су мирни, прибрани и сталожени, већ су навикли на овако опасне задатке. У колони је доминирала стасита фигура Момира Богићевића, кршног горштака испод Муртенице.
– Момире, ко ли ће ноћас од нас одладити – шапатом му се обрати најближи друг.
– Ма, једном се мора мрети, Миловане – одговори спокојно Момир. Људи уче школе по петнаест година и постану нешта или стекну богатство да могу удобно живети, па погину. За њих је штета. А за чим нас двојица има да жалимо. Ти слуга, а ја пука сиротиња, велика штета и ако погинемо.
Одељење опрезно приђе непријатељским положајима. Ратници допузише до жичаних препрека и почеше их сећи. Бугарског стражара нема, вероватно одшетао до друге позиције или га савладао сан. Кад направише три пролаза, бомбаши уђоше у утврђења и брзо полегаше.
Према бугарским рововима зашишта тридесет бомби, затим ваздух запара страховита експлозија, па кукњава и лелек. После првобитне панике Бугари се прибраше, зачу се и одсечна команда:
– Хеј, бомби фрлајте!
Полетеше и њихове бомбе, у облику флаша, али прелетеше српске заклоне.
Бомбашки двобој се распламсао највећом жестином. Мада је ноћ тамна од силовитог бљеска јасно се оцртавају контуре положаја, као да се борба води у сред дана. Кроз јеку плотуна допиру гласови.
– Момире, удри мало улево, ја ћу онај десни бункер.
– Добро, Стеване – одговара јунак из Бурађе и наставља да баца бомбе – Ова вам је за 1913… ова за 1915…
После двадесетак минута све се смири и зазлада гробна тишина. Чуло се само јечање у рововима. Српски бомбаши приђоше утврђењима, а она као гробнице, пуна погинулих и рањених Бугара. Читави су на време побегли. Ратници се повратише да прикупе своје погинуле и рањене. На освојеним положајима, у локви крви, лежао је Момир Богићевић. Другови су га пренели до болнице, где је дуго остао на лечењу. Прегрмео је Момир мноштво сличних окршаја, у овом последњем срећа му је окренула леђа.
Специјалац Момир Богићевић рођен је 1. маја 1895. године у Бурађи, селу општине Негбина. Отац Богић и мајка Стана имали су многочлану породицу, шест синова и исто толико кћери. Већина синова одазвала се позиву отаџбине и отишла у разне јединице, Момир је ступио у XV пешадијски пук са регрутима предпоследње ратне мобилизације. Јунаштвом се истицао током читавог рата, али је његова храброст дошла до изражаја тек на Солунском фронту, када је ступио у специјалну бомбашку јединицу. Учествовао је у многим ноћним препадима на бугарска утврђења и митраљеска гнезда, попут овог на Белици, и због исказаног јунаштва и свесног излагања разним ризицима заслужено су му припала висока одликовања: Сребрни војнички орден Карађорђеве звезде са мачевима (ФАО 150.809), Сребрна медаља за храброст Милош Обилић, Медаља Краља Петра I и Албанска споменица.
После ослобођења земље Момир се вратио својој Бурађи и земљорадњи, додуше једно време радио је као жандарм у Радојини. Ту се упознао и оженио са Крстонијом Друловић, добио сина Јеврема, али му је супруга убрзо умрла. Други брак је склопио са Ђулком Трифуновић, која му је родила четири сина: Јована, Стевана, Душана и Боја и три кћери: Гроздану, Милицу и Даринку. Јунак са Белице срећно је живео и одгајао своју вишечлану породицу.
Прошао је Момир Богићевић кроз многе опасне битке, успео да избегне немачке бајонете, сачува главу од бугарских бомби и да жив и поносан стигне на свој Златибор. Живео је повучено, политички се није ангажовао, није припадао ниједном покрету, а ипак је током Другог светског рата убијеи у својој Бурађи. Да иронија буде већа, нису га убили ни Бугари ни Немци, већ људи који су се наводно борили као и он за исту отацбину и исту династију. У предвечерје 23. јануара 1942. године, Бурађом, Негбином и суседним селима пронела се вест да је убијен Момир Богићевић. Шта се заправо десило? Командант четничког Пожешког корпуса, Милош Марковић, позвао је Момира да дође у његов штаб, смештен у једној кући на граници Бурађе и Ојковице. Не осећајући никакву кривицу. отишао је. Нажалост, доживео је срамно понижење, мучили су га, злостављали и на крају ударили 25 батина.
За команданта краљеве војске у отаџбини, по мишљењу многих мештана, Момирова једина кривица је била што се први пут оженио из комунистичке куће Друловић. После понижавања пустили су га да иде кући, али су за њим послали четничку тројку, која га је након два километра стигла и убила. Ни мртвог га нису поштедели понижења, породици је забрањено да га сахрани на сеоском гробљу.
