Још за време турске власти у Ужицу су постојали улични продавци бурека, који се јео с ногу. Стари новинар Војин Пуљевић је сликовито описао како је изгледао у последњој деценији 19. века у Београду улични продавац бурека:
– На углу неког раскршћа стоји бурегџија. Наравно, неукусно одевен и мастан. Окачену о леђа неким утегама, ослањујући се на трбух, држи тепсију бурека, а испод тепсије му је узано фурунче, у коме има нешто пригушеног жара, да би бурек био топао. Пролазник му пружа десет пара динарских и трговац отклапа тепсију и сече комад бурека, скоро двеста грама, ставља на комадић жуте масне хартије и пружа купцу уз облигатну гласну примедбу: “Ух што је бурек!” Купац халапљиво почиње да једе, стојећи или идући улицом.
Пуљевић има своје мишљење и о пореклу хране коју су ондашњи трговци износили на улице. Он, као искусан новинар оног доба, бележи како “наш свет обично мисли да смо од Турака примили бурек и гибаницу, међутим каже да турски путописац Алија Челебија, који је много раније долазио у Србију, нарочито се зачудио кад је видео гибаницу, за коју каже да је велика као точак од кола, а наслагана је од хиљаду кора”. Из тога Пуљевић закључује да су то наши српски производи!
Ти улични продавци бурека могу се и у Ужицу сматрати првим продавцима брзе хране. У ту категорију можемо да сврстамо и продавце печања са пања, који су испред својих радњи с пања уз велику рекламну буку продавали јагњеће и прасеће печење. У ту групу уличних продаваца брзе хране могу се сврстати и улични продавци сладоледа, који су у корнетима продавали сладолед. Мој деда Витомир који је имао у Ужицу посластичарницу “Здрављак” на Главној улици на “Липи”, имао је у времену између два велика рата посебна колица у која су се стављале плоче са ледом, из којих је момак продавао сладолед, гурајући их ужичким улицама, на велику радост деце.
Претходнице ресторана брзе хране “на шалтер” биле су ћевабџинице, које су отваране у склопу неких ужичких кафана које су биле на најпрометнијим местима где је било највише гладних у журби. Испред тих устакљених додатних делова кафане, где се видео роштиљ, вирио подужи лимени сулундар, мирис роштиља се ширио по свој улици. Испред би би био на уличном плочнику понеки сто. Тако у локалу би се роба пекла, а на тротоару би “публика” навалила на ћевапчиће, пре него што би их посао одвео на другу страну.
У Ужицу су постојали посебни улични продавци ужичких месних специјалитета – ужичке кобасице разних врста, ужичке пршуте и посебног мезетлука које је продавац испекао на малом ручном роштиљу на ћумур из ког је димило и ширио се мирис, тако да му није требала друга реклама, о чему сведочи и фотографија једног таквог продавца брзе хране из тридесетих година 20. века.
Већина Ужичана зна ко је био Малиша Атанацковић, а једна улица близу некадашње Ткачнице носи његово име. Да кажем нешто што ретко ко зна. Малиша је имао брата Доброс(л)ава Атанацковића, кафеџија из Ужица. Уписан је у црквеној књизи венчаних. Оженио се 9. септембра 1881. у Ужицу у својој 23 години. И њему, као и чувеном брату, је место рођења Заглавак, отац Трипко колар. Невеста је Кристина Савићевић, ћерка Бошка рабаџије из Дуба, који се касније помиње као “чиновник општине београдске”. Касније је Доброслав био је резерни официр и командир ноћних стража у Београду.
Није само предузимљиви дух у себи од Атанацковића носио Малиша, Добросав је први отворио радњу у Београду у којој су продавани само ужички производи. Његова радња у једно време била је на углу прекопута „Коларца“, где данас постоји палата Југословенске банке, и у њу се улазило преко три стрма степеника од цигала. Ова мала, помало неугледна, радња очигледно није оскудевала у муштеријама. Шта ли се ту продавало? Ужички сувомеснати и млечни производи. Један цитат Димитрија Ц. Ђорђевића каже:
“Београдски гурмани и боеми били су јако заинтересовани ужичким производима, неко пршутом и сланином, неко клековачом, а неко и водњиком. Због тога су радњу Добросава Атанацковића често посећивали Јанко Веселиновић, Милорад Митровић, Стеван Сремац, Радоје Домановић, Миле Павловић, Милорад „Сељанчица“ и многи други познати боеми својега доба. Тада су Миле и Сремац ову радњу назвали „Сатаноријум Добросава Атанацковића“, док су га други називали „Ужички конзулат“. Силазак из тога Сатаноријума је био врло незгодан, јер су се многи Атанацковићеви гости, низ она три стрма степеника спуштали на улицу у четвороножном положају. Ето, такав командир је разумео своју дужност и ставио у задатак својим потчињеним органима да се нађу браћи у невољи.“
На фотографији на фирми изнад ове групе људи пише: „Прво српско стовариште ужичких производа) / Богдана Златића Златиборца“. Фотографија је из 1912, снимљена у Македонској 2. Име власника радње на фотографији се не поклапа са именом у одломку Д. Ц. Ђ. Атанацковић касније продао радњу Златићу, или су то учинили његови наследници после његове смрти. А можда је због “сукоба интереса” командир ноћних стражара фиктивно радњу пријавио на неког свог рођака? Замолио бих вас да обратите пажњу на стрме степенице од цигле (лево). Још нешто, пажљиво читајте, да не погрешите: пише САТАНОРИЈУМ, а не санаторијум.
Да кажем нешто у спомен ужичких ћевапчића, који више не постоје, и о онима који су их најбоље правили. Мајстор ћевабџија Дом ЈНА, Антонијевић, рече ми далеке 1974. год, а сада читам, са салвета: “Тајна кафанског ћевапа је у припреми меса. У домаћинству се са малом количином меса никада не може постићи тај квалитет. Користим мешавину јунећег меса и то са предњих делова која дају пикантност. Иако сам увек у другој смени, свакога дана ујутру долазим да месо припремим. Роштиљ треба раније нанизати, а на 24 сата припрема се месо, за ћевап, уз два млевења”.
Најстарији и најпознатији ужички роштиљџија био је шездесетих година Грујо Грујичић, који је радио на роштиљу у ресторану “Париз”. Први светски рат је још увек трајао када је сироче, тринестогодишњи Грујо, сигао у Ваљево да учи неки занат. Прихватио је прво што су му понудили, занат који је радио и тада, месец дана пред пензију. У Ужице је дошао 1924. године. У граду, где је било преко 120 кафана, добио је посао на роштиљу. После много година, мислим да је то било на самом крају шездесетих, изазван мојом младалачком радозналошћу, рекао је:
“Ћевап је добар када припремљено месо стоји 24 часа. Тада када ставим ћевапчић на роштиљ лагано га окрећем, када зарумени и поћне да пушта софт, скидам га. Тада знам са каквом слашћу гост једе. Дневно у “Паризу” где иначе одавно радим, направим по 3000 ћевапчића.”
Груја је у Паризу на роштиљу после одласка у пензију заменио, такође касније познати, Милија. А кад је нестало кафане “Париз” и Милије, нестало је и оних “правих ужичких ћевапчића малих и сласних”. Прво чега се сетим после женске лепоте из Великог парка, је мирис роштиља. Данас је ту остала само “румена летња зора”. Остала је и једна моја песма из ружних деведесетих година када сам се присећао неких лепих тренутака из дотадашњег живота:
Ћевапчића мирис, детињства мог, кафана
код источнка, тазбине Црњанског.
Малина ледокорна, мирис бора и реке
рано пролеће, мајчине очи меке.
Цветала ми душа тог дана,
у сате породичног миловања.
Деценију касније сличнога дана,
на истом месту, љубила ме прелепа Јана.
Слађана Шуманац: “Мој прадеда, Јевто Јевтовић,пре Другог светског рата, клао је по 20 волова и 40 свиња, сушио и све продавао у Београду, по хотелима, ресторанима и код Атанацковића, односно његових наследника. Све се превозило чувеним ћиром у великим дрвеним сандуцима. Тада су се производњом пршуте и кобасице бавили само богати људи и било их је неколико у Качеру, Љубањама, Белој Земљи. Многи који се сада поносе вековном традицијом у производњи сувог меса,само су били занатлије, касапини који су клали и обрађивали месо.”
