Будимира Петровића, званог “Краставац”, Ужичани су запамтили као виртоуза на усним хармоникама, односно “пиколама”, како се у то време звао најмањи модел овога иструмента. На овом пет-шест сантиметара дугом, два сантиметара широком иструменту “Буде је могао да дочара хармонију читавог синфониског оркестра, истичући својом феноменалном интонацијом виолинске и друге соло партије свих иструмената. То изванредно имитирање оркестралног извођења партитуре било је увек тако прецизно и никад дисонатно, да су слушаоци заборављали да слушају свирање само једног човека. У тим тренуцима летели су крилима сопствене импресије да “чују” музицирање мноштва синфоничара или правог филхармонијског оркестра.“
Буде Краставац је био син Алексе Петровића, берберина, учио је у Учитељској школи. Одмах после завршене средње школе, Буде је напустио Ужице и наставио школовање у Београду, где је постао капетан брода речне пловидбе. Захваљујући свом таленту, прочуо се по многим европским градовима поред којих је пловио.
Буде Петровић је у Београду упознао прелепу девојку Кату, оженио се са њом и 5. марта 1940. Године добио ћерку којој су дали име Оливера. Оливера је детињство провела у Поп Лукиној улици близу моста краља Александра, тј. данашњег Бранковог моста. Стари Ужичани су запамтили прелепи девојчурак, који је током летњег распуста долазио у Ужице “у Петровиће”, који су живели на Ракијском пијацу. Сећали су се да је још као мала девојчица показивала склоности према уметности и уз основну школу ишла и у школу балета. И Оливера се сећала свога детињства:
“Још увек памтим нашу кућу на Ракијској пијаци, баку Драгу, очеву мајку, мирис топлог млека којим ме је хранила и њену благу руку којом ми је чешљала косу. Иначе, Петровићи су били фина, часна и поштована породица. Мој ветар у леђа! Београд јесте место мог рођења, али Ужице је мој духовни стожер! Ужичани су изузетни, интелигентни, храбри, искрени, директни, бистри људи, којима апсолутно припадам. Баш зато сам на свом првом концерту који је био у Загребу, пуним гласом, уз пратњу трубача и певачке групе, загрмела ‘ Ој, Ужице мали Цариграде’.”
“Не могу да заборавим како смо се у Београду као деца играли на рушевинама моста краља Александра, односно данашњег Бранковог моста. Било је много заосталих бомби по тадашњем Београду, од којих су многи моји другари остајали без шака, па сам у том смислу имала опасно детињство. Биле су то године великог сиромаштва, али људска топлина и другарство нису недостајали. Проговорила сам и пропевала у исто време, соба ми се увек орила од песме. Када сам слушала нумеру Belle amie, одушевљавао ме је прелепи глас певача, скакала сам од среће и заједно с њим певала: Ниси леп, ал` си драг моме срцу, отмен, благ, belle amie… Сцена ме је одувек привлачила, па сам у основној школи почела да играм балет. Тата је био ужаснут, јер је то тада била срамна професија. Једном сам добила улогу Пахуљице у представи Пепељуга. Силно сам патила што нисам играла Пепељугу, знала сам цео текст и ниједну пробу нисам пропустила. Девојчица која је требало да глуми Пепељугу није се појавила на премијери, па су ми дали њену улогу и тако сам постала глумица”.
Оливера је по завршетку основне школе уписала Другу женску гимназију, данас Пету београдску, ту се први пут и заљубила. Њена прва љубав био је познати ватерполиста Милан Мушкатировић Гале. Буде је највероватније због Оливерине лепоте био претерано строг отац, морала је да долази кући чим падне мрак, када закасни, слао ју је у ћошак, док га не замоли за опроштај. У младости Оливера је била непокорна и тврдоглава, са оцем Будимиром је била често у свеђи. Галета, чувеног ватерполо голмана Милана Мушкатировића, упознала је када јој је било четрнаест година на игранци. То је била љубав на први поглед. Сваког дана чекао је испред школе и пратио до куће… За њихову љубав знала је читава школа, а касније и цео Београд. Када је Буде Краставац чуо, добро се распитао о младићу и ућутао, Гале му се допао, Оливера се са њим забављала неколико година. По очевој жељи, Оливера се после гимназије уписала на Правни факултет у Београду. Али је опет прорадио наслеђени ерски пркос, себе није могла да замисли као судију или адвоката. После два месеца студирања побегла је у Париз. Отац месецима није био код куће јер је пловио Дунавом, а мајка Ката је, после дугих разговора, стала уз Оливеру, спаковала јој је пун кофер хране, у рукавицу јој је ћушнула нешто новца да јој се нађе.
Оливера је Мислила да ће брзо научити језик и упознати град у који су се заљубљивали сви уметници, али се разочарала. Лутала је по хладном Паризу, од адресе до адресе, а онда је познаница препоручила својој газдарици, удовици са два сина, која је живела близу Тријумфалне капије.
У Паризу је радила од шест ујутру до два по подне и после годину дана таквог живота решила је да се врати у Србију. Док је живела у Паризу, била је веома примећена због своје лепоте и сексипила. Мушкарци су стално покушавали да је освоје. Тада јој се озбиљно удварао један згодан монарх, чије име није хтела да каже, јер је и данас краљ једне државе. Ипак, није успео да је освоји, јер је још била заљубљена у Галета, своју прву љубав, који је био на одслужењу војног рока у Загребу. По повратку у Београд уписала је Позоришну академију, разишла се са Галетом и упознала познатог критичара Вука Вуча.
“Ставила сам тачку на везу са Галетом, јер сам имала осећај да ме он спутава. Није могао да поднесе то што сам након напуштања Правног факултета уписала глуму. Био је много љубоморан и није могао да поднесе љубавне сцене које су неке улоге подразумевале, због чега се и завршила наша двогодишња љубав.”
На Академији је била у класи професорке Огњенке Милићевић, заједно са Петром Краљем, Станиславом Пешић, Миленом Дравић, Бранком Зорић… 1962. добила је стални ангажман у Народном позоришту, иако је била тек на другој години факултета. Играла је насловну улогу у Коштани. После премијере освануо је текст младог критичара Вука Вуча, који је написао да је “милолика приучена балерина”.
“Та реченица зујала ми је у ушима и заклела сам се да ћу га ошамарити када га будем срела”. После неколико дана срела га је у Клубу књижевника, пришла му и опалила му жесток шамар. Опште лудило у клубу. Вук Вучо, мртав хладан, кад се атмосфера стишала, Оливеру је запитао: “Да ли би сте постали моја жена?” Сви присутни су наздрављали будућим младенцима. Оливера је имала 20 година и хтела је само младог критичара да натера да је поштује, није знала шта да ради. Кад је свануло са свима присутним из клуба књижевника су се нашли пред матичарем.
“Стидљиво сам промрмљала: Да, а Вук ми је тада први пут пришао и пољубио ме. Отишли смо у његову прелепу кућу на Сењаку и он је с врата рекао кучној помоћници да је довео своју жену, Оливеру Вучо. Замолио ју је да нам скува кафу, а онда телефонирао некој да би јој саопштио да се оженио. Нисам знала да је у вези четири године и то ме је освестило, па сам заплакала и промрмљала кроз сузе да га не познајем и не волим. Пожелела сам да што пре побегнем, али у том тренутку зазвонио је телефон. Био је то мој отац који је с друге стране жице урлао и претио да ће ме се одрећи, јер сам изазвала трагедију. Милош Жутић, глумац, његов пријатељ, годинама је био заљубљен у мене, покушао је да се отрује када је чуо да сам се удала, а отац је тврдио да ће ме убити ако му се нешто деси. Побегла сам кући, а отац ми је, чим ме је угледао, лупио шамар рекавши да сам обрукала кућу Петровића и како ми ту више није место. Нашла сам се на улици и кренула ка Народном позоришту, где ме је нашао Вук, очајан и осрамоћен што му је млада побегла. Нисам имала куд, па сам му се постиђена вратила. Наш брак није функционисао, свађе су биле нормална ствар и он је све више пио, а ја бивала све очајнија. Након две године заједничког живота, док је Вук био у војсци, одлучила сам да га напустим. Када сам му то саопштила, скувао је литар кафе и пустио грамофон. Сатима смо седели уз Антонијев Адађо, плакали и опраштали се…”
После развода, Оливера није могла да се врати код родитеља, па је од хонорара који је добила за филм Добра коб изнајмила гарсоњеру. Иако је у то време већ била позната глумица, одједном више није била по вољи позоришним моћницима. Са двадесет и две године заљубила се у Ратка Дражевића, директора Авала филма.
“Понудио ми је да с њим попијем кафу и ја сам пристала. Очи су му биле крупне и црне, а из њих је сијала бескрајна нежност. Родила се велика љубав. Он је био Титов обавештајац, тајанствена и врло интригантна личност. Тих дана требало је да се венча са Терезом Кулунџић, бившом женом Жарка Броза, која је живела у Лондону. Јавио јој је да све прода у Лондону и дође у Београд да би се коначно узели. Нисам знала ништа о томе, све док Ратко није покушао да ме сакрије, а у пратњи чувара кријумчарио ме је као највеће благо. Када се та ситуација решила, дивно смо се слагали. С њим сам провела седам година и живела на високој нози у Паризу, Милану, Риму… Он је стварао моју каријеру. Ипак сам га напустила. Није желео да се остварим као мајка, хтео је да се посветим само каријери и постанем светска звезда. Говорио је да мајчинство није за мене, јер свака жена може да роди, али не може да постане Оливера. Спаковала сам кофере и из Рима побегла за Београд, а он је тада почео да пије и алкохол меша са седативима. После тога пустио ме је да одем.”
Из литературе о филмској и музичкој каријери Оливере Катарине може се цитирати: – “Добијала је пуно позива из иностранства и у то време је доста путовала по свету. О њеном гласу и лепоти се писало свугде где је наступала, а радио телевизија Италије – РАИ ју је прогласила најлепшим гласом Медитерана. Упоређивана је са највећим светским звездама тог доба, а чланак у Њујорк Тајмсу је нагласио, рођена је нова Ана Мањани, док су у француској говорили да нема на чему да завиди Брижит Бардо. Чувени композитор Шарл Димон, који је писао чувене шансоне за Едит Пјаф, понудио јој је да сними његове композиције, па је уз његову пратњу на клавиру отпевала песму коју јој је посветио. Носила је назив “Један дан после краја света”.
Као интерпретатор изворних народних песама и циганских романси, одржала је више од стотину концерата широм света, снимила је сингл и ЛП плоче са српском, циганском, грчком, индонежанском и црначком музиком. Певала је композиције Ења Мориконеа, Шарла Димона, Дома Сузукија, Микиса Теодоракиса, Корнелија Ковача… Посебно остварење у области забавне музике остварила је песмом „Шу шу“, где се са забавном музиком преплићу етно мотиви. Изузетно значајним сматра се и њен сингл албум Четири баладе, са композицијама Вокија Костића. Албум је садржао четири пеама познатих песника које су певале о различитим темама а то су: Балада о Вијетнаму (Вест са Југа), Балада о Жени, Балада о Ружама и Мачија Балада. Велику популарност је остварила и у Јапану где је на јапанском за потребе Међународног фестивала у Токију отпевала две песме композитора Дома Сузукија. Филм Скупљачи перја из 1967. године представља печат Оливерине каријере…
У чувеној француској „Олимпији“ одржала је 72 узастопна концерта којима су присуствовале све водеће француске звезде филма и музике тога времена. Играла је у десетак домаћих и двадесетак иностраних филмова. За филм Гоја награђена је на филмским фестивалима у Москви и Венецији. Ипак њена најпознатија улога је у филму Скупљачи перја (1967) Александра Саше Петровића, који је награђен на филмском фестивалу у Кану. Овај фестивал је затворила концертом, где су поред ње певале и Нана Мускури и Дајан Ворвик. Глумила је у филмовима Пурише Ђорђевића, Миће Поповића, Соје Јовановић, Ђорђа Кадијевића… Код иностраних режисера играла је у филмовима Ђанфранка Паролинија, Алберта Латуаде, Мајкла Армстронга, Конрада Вулфа…
Оливера Катарина је остала запамћена и као „једина жена пред којом је клечао Салвадор Дали након њеног концерта у Паризу, будући да је био одушевљен њеном лепотом и гласом.
После раскида са Ратком Дражевићем, данима јој се удварао председник Београда Миладин Шакић, слао јој писма у којима је писао како му је највећа жеља да са њом има сина. У то време мајка Катарина јој је умрла, Оливера је узела мајчино име и удала се за Миладина с којим је добила сина Манета.
“После годину дана брака, остала сам у другом стању. У тридесет првој години добила сам сина и мојој срећи није било краја, али она није дуго трајала. Када је Мане имао само седам месеци, његов отац доживео је тешку саобраћајну несрећу, а с њим у колима били су Бранко Пешић и Симо Затезало. Миладин је задобио две фрактуре лобање, унутрашње крварење… Свакодневно сам га обилазила док је лежао непокретан у болници и неколико година после незгоде ипак је преминуо. Остала сам сама са сином, а све што би почела да радим, на неки волшебан начин било би стопирано. Држали су ме изоловану и било је дана када сам мислила да нећу издржати. Почетком рата са НАТО, када није било шансе да преживим од пензије која је износила једну марку, отишла сам са сином у Америку. Живела сам у српском центру у Винзору, а Мане у Њујорку, где је ишао у школу коју је напустио како би почео да ради као конобар у кафићу. Крваво сам се борила за сваки долар и много патила, а најтеже ми је било то што је Мане морао да испашта, зато што је син Миладина Шакића и Оливере Катарине. Одлучила сам да продам стан од сто педесет квадрата како бих му омогућила бољи живот. По завршетку сликарске Академије, изразио је жељу да оде у Шпанију. Након студија у Мадриду вратили смо се у Београд.”
Полуужичанка Оливера Катарина, једна је од најфаталнијих Српкиња прошлог века. О њој и у Википедији између осталог пише:
– После више од две деценије, 2005. године сарађује са Марином Абрамовић на перформансу Балкан Епик. Пар година после, тј. 2008. године, заиграла је и на великом платну у филму Уроша Стојановића – Чарлстон за Огњенку. Исте године одржава велики солистички концерт у Сава Центру. Незаборавни су њени снимци изворних народних песама: „Алај ми је вечерас по вољи“, „А што ти је мила кћери“, „Ђелем, ђелем“, „Верка калуђерка“, „Нишка бања“, „Црвена јабука“, „Ево банке, цигане мој“… Певала је шансоне и поп музику: „У име љубави“, „Љубав (седим у једном париском локалу)“, „Причај ми о љубави“, „Буди мој“, „Никад не заборави дане наше љубави“, „Није то, људи, истина“, „Шошана“…
Аутор је збирке песама Бели бадњаци и заступљена је у Антологији песама о Косову. Написала је мемоарску прозу под називом Аристократско стопало. У новембру 2013. одржала је опроштајни концерт у Сава Центру. У ужичком Градском културном центру Оливера је имала књижевно музичко вече, представила је аутобиографску књигу „Аристократско стопало“ , у којој су презентовани сви њени успони и падови последњих година. Једанестог маја 2018, одржала је концерт у Београду у некадашњој дворани Дома синдиката.
Живко Остојић: “Седео сам са Будом више пута у Београду. Долазио је у “Стакленац” где смо се ми, Ужичани, дружили. Мој Вук га је знао и причао о њему. Вероватно га је нешто подучио око усне хармонике. Мој отац је у сваком сакоу имао по усну хармонику. Када би ишли негде у иностранство куповали би му усну хармонику и томпусе. Наравно и зиппо.”
