Захваљујући Политикином забавнику и Немањи Баћковићу, као и М. Топаловићу из Вести, описаћемо заједнички ову крајње занимљиву златиборску породицу.
Како су генерације Златибораца запамтиле Љубишу Пуја Ђенића? Пазарни је дан. Гужва, свуда чабрице са кајмаком, катраном, где погледаш ситна и крупна стока. Дошли сељаци из златиборских удаљених села у Чајтину, педесетих година прошлога века, да продају нешто од својих производа. У свој тој гужви, међу високим Златиборцима иде од једног до другог један омален, мало погурен човек, са великом торбом пуном књига. Радо га дочекују, свакоме да неку књигу: “Вратићеш кад прочиташ, следећи пут кад кренеш на пијац”. У торбуљини за свакога понешто, некоме Достојевског, некоме мале књиге пољопривредне библиотеке, сликовнице за децу. Тада је Пујо био управник чајетинске библиотеке и једини запослени, човек од књиге. А Златиборци кад прочитају, јуре га по Чајетини да врате књигу.
Рођен је 3. маја 1914. године, у породици Рајка Ђенића, познатог последњег златиборског кириџијског кафеџије, код кога су кириџије ноћивале. Необична је то кафана била, посебна. Имала је библиотеку са 1000 књига. Ту у таквој кафани, пуној прича из старина Златибора, времена када је Рујном господарио ударна песница књаза Милоша, сердар Јован Мићић, растао је Пујо. Био је то болешљив али уман дечачић, који је морао је да остане уз оца у Чајетини, није могао да упише ужичку гимназију, највећу му жељу. Када је прездравио, било је већ касно. Остане да ради у кафани, а око њега силне књиге, и чека ноћ како би им се посветио. Виђали су га како са блоком и оловком лута по златиборским селима, црта и пише. Скицирао је и пределе Златибора.
У Рајковој кафани становао је лекар Магазиновић, који је био запослен на Златибору, пореклом из познате породице Магазиновића из које је и Мага Магазиновић. Волео је књигу и сликарство, а и кафану. Како се Пујо деценијама касније сећао, онако стидан је ипак доктору показао своје цртеже. Овај га је охрабрио да настави, а узгред му поклонио и једно луксузно издање Ренаковог „Апола”( Соломон Ренак, у 25 кратких лекција изнесена је историја, развој архитектуре, скулптуре и сликарства свих народа, од преисторијских времена до данашњих дана)., историје ликовних уметности и збирку копија ренесансних сликара. И Пујо је на посао нагрнуо још више. Растрчао се по златиборским беспућима, скицирао стара дела народне архитектуре, пределе, људе. Био је свестан да његови цртежи немају уметничку вредност, али да су веродостојни. Док је цртао, записивао је приче, легенде, сакупљао старе предмете. Све што може да има неку вредност, етнолошку, историјску. Године 1932. године у „Криминалној библиотеци” објављује чланак о хајдучији по Златибору, о оним људима „који нису одлазили у шуму из витештва, већ из немогућности да се помире са дисциплином која се наметала новој савременој држави”. Затим у „Гласнику” Етнографског музеја у Београду, где уредници оберучке дочекују новог сарадника, који им непрестано шаље приче о обичајима свог завичаја. Убрзо штампа и први туристички водич Златибора за Туристичко друштво, које је основао 1937. године. И ко зна докле би то тако трајало, да убрзо није избио Други светски рат.
Долазе Немци, избија устанак, пуца се на све стране, а Чајетина је свима на путу. Пујо је приморан да се (почесто) склања по околним селима, али прибор за цртање и писање је увек с њим. Црта, не престаје. Да макар нешто лепо остане из тих тешких година. А када су у Чајетини 22. септембра 1941. године партизани кренули да запале општинску архиву, која је већ била избачена испред зграде, само се чекао петролеј па да букне „стари свет”, у ту гужву умешао се Пујо и успео да измоли команданта да се архива не пали, ваљаће народу, а ту ионако нема ништа што би Немцима користило. Неколико година касније, видеће се да је овај Пујов поступак био далековид. Историјски архив у Ужицу добио је најбогатији архивски општински фонд. Захваљујући Пују.
По ослобођењу обнавља библиотеку у Чајетини, имало је само 86 књига, ради из све снаге. Фонд се брзо попуњава, стижу нове књиге из свих крајева земље. Цео крај укључује се у обнову. Један сељак из Чајетине упорно размишља како он да помогне. Нема књиге, али има шуму. И предложи да се из његовог забрана одабере бор, од чије би се продаје купиле књиге за библиотеку. Златиборци, бистар народ, воле књигу, а Пујо, да би књигу приближио народу, крстари Златибором, кад дође по књигу “преслиша читаоца” шта је прочитао. Свуда се врзмао, поготово тамо где може да нађе још неки податак, причу, предмет, било шта што тиче Златибора, ма колико то неважно изгледало. Тако се нашао и на лицу места када је Јосип Броз Тито неколико година после рата посетио Златибор. Како се маршал занимао за напредак планине, Пујо је успео да секретару Среског одбора Милану Јевтовићу дотури предратни план вештачког језера на Златибору, пројекат инжењера Миладина Пећинара. Питан је Тито и убрзо је уследила омладинска радна акција и појавило се језеро, оно са плана који је Пујо незнано како успео да сачува.
Посебан човек је био Љубиша Пујо Ђенић. Кад затвори библиотеку, годинама је радио на “Златиборском летопису”, рукопису о Златибору и Златиборцима, до најмањих ситница до којих је писац дошао током свог живота. Касније је овај рукопис као изузетну вредност откупила Српска академија наука и уметности, а Пујо у библиотеци оснива Завичајни музеј. За велики труд Ђенић први добија „Вукову награду” 1965. године. То му даје подстрек. Крајем шездесетих почиње да скицира велики број кућа у Ужицу. Осетио је да ће старе куће убрзо бити срушене, како би се на њиховом месту подигла модерна здања и решио је да их сачува од заборава. Цртеже је, заједно с причама о тим кућама, објављивао у разним ужичким новинама и часописима. Пред крај живота одлучио је да објави своје радове. Нажалост, није дочекао. Умро је 1992. године. Библиотека „Димитрије Туцовић” у Чајетини, једна од најлепших у Србији, преименована је у „Љубиша Р. Ђенић”. Тешко да нека установа има приличније име.
Коначно, сви цртежи Љубише Р. Ђенића Рујанског обједињени су у једну књигу 2011. године. Ова књига, „Цртежи и записи”, јесте остварење сна Пуја Ђенића, а уједно и драгоцено сведочанство о Златибору којег више нема. Његов траг остаће видљив свуда и задуго. Библиографија овог, златиборског чеда, је невероватно богата. Садржи 765 радова из различитих области. Љубиша Пујо Ђенић је умро 1992. у Чајетини.
Следећи Ђенић који наставља ову традицију је син Љубишиног брата, Милисав Ђенић, који је рођен 1933. године у Чајетини. Завршио је гимназију у Ужицу, Филозофски факултет у Београду 1959. године. Радио је као професор историје у основној школи “Димитрије Туцовић” у Чајетини до 1977, затим до 1988. као професор у Средњој школи у Чајетини. Овај златиборски хроничар бави се историјом завичаја о ком је записао више запажених књига из историје Златибора и Ужица. Посебно ћу издвојити његову књигу “Златибор у Великом рату”. Књига објављена 2006. године, у којој јунаштва подсећају на обавезу да се јунаци памте и спомињу. Приказани су Златиборци који су бранили земљу, њихово седмогодишње ратовање, терор окупатора. Ђенић је прикупио имена више од 2.500 палих ратника из 18 општина златиборског среза, међу којима је и девет села садашње нововарошке општине на десној обали Увца. Они су под заставом славом овенчаног Четвртог пука, па Дринске дивизије и других јединица, оставили животе на ратиштима од Дрине до Крфа, “плавих гробница” и логора. Његова ћерка Снежана Нена Ђенић је једном приликом рекла:
“Слика оца, који седи за писаћом машином бележећи историју овог краја, окружен књигама кућне библиотеке, учврстила ме у дубоком уверењу да изборе у нашем животу одређује препознатљивост неког пута.”
Снежана Нена Ђенић је историчарка из Чајетине и као директорка библиотеке “Љубиша Ђенић” је наставила породичну традицију коју је одредило Љубиша Пујо Ђенић. “Који је радећи у варошкој библиотеци проучавао историју и етнологију златиборског краја, одредило је вредности у мом животу и помогло у опредељењима” објаснила Снежана. Ту је и њен отац Милисав, хроничар и професор, који је на прави пут извео генерације и генерације ученика. Снежана уважава ту нит непрекидности и трајања која нам одреди животе и обележи их печатом дубоких корена: “Спознала сам да проучавање прошлости свог народа, историје и вере, представља жив дух традиције, а не само сећање. Зато је разумљиво моје интересовање за националну историју 19. и прве половине 20. века. Време када смо са две династије изградили и уредили државу, створили грађанско друштво и изборили независност. Институционализоване су државна управа, култура, просвета. Време Балканских и Првог светског рата, када је српски хероизам задивио читав свет. И то јесте жив дух традиције.”
Снежана се бави истраживањем богате прошлости родног краја. Обављала је послове директора Музеја на отвореном „Старо село” у Сирогојну, организовала велики број етнолошких, историјских и ликовних изложби са пратећим каталозима. Од 2005. године је директор Библиотеке „Љубиша Р. Ђенић”, прве установе културе у златиборском крају, која је настала је 1904. године оснивањем „Златиборске читаонице”. Први поклон библиотека је примила од проте Радосава Симића. Тих 250 књига уз друге, непознатих дародаваца, биле су језгро. Која је, захваљући њеном стрицу Пују од 1949. који је стручно уредио и одредио јој концепцију, постала центар ширења културе и просвећивања. У Снежанино време библиотека је смештена у једну од најстаријих и најлепших зграда из 1910. у Чајетини, која је под заштитом Завода за заштиту споменика. Библиотека поседује фонд од 50.000 дела. “Осим књига од 1951. поседује и Музејску збирку. Музеј обавља делатност сакупљања, заштите, чувања и презентације културних добара из наше баштине. Обухвата око 1200 предмета, као и архивску грађу са преко 2000 докумената са фототеком. У саставу Музеја налази се и Спомен – збирка Крсте Смиљанића, прослављеног ђенерала из Првог светског рата, пореклом из златиборског села Љубиш.”
Снежана Ђенић је аутор пројекта „Летњи, улични, ерски кабаре”, по коме су Чајтинци на далеко познати. Први пут је организован 2008, а основ је специфични ерски хумор. Важан сегмент чини међународни конкурс за најбољи афоризам на задату тему. Снежанино проучавање и вредновање усменог народног блага, резултирало је уписом у Национални регистар културног наслеђа, тако да је ерски хумор препознат као део идентитета српског народа. Снежана је добила „Златну значку” Културно-просветне заједнице Србије за несебичан, предан и дуготрајан рад и стваралачки допринос у ширењу културе. Библиотека је добила признање „Капетан Миша Анастасијевић”, као најбоља установа културе у Златиборском округу. Ако погледамо у библиографију Снежане Ђенић за историјске књиге које је публиковала, онда то овако изгледа: Златибор из старог албума, Златибор-туристички водич, Српски владари у ужичком крају, Проспект Библиотеке „Љубиша Р.Ђенић”, Златибор-културна и историјска баштина од праисторије до данас, Ужички горски цар, хајдук Никола Јевђовић, Светлописом кроз прву српску ваздушну бању, (са М. Ђенић), Ђенерал Крста Смиљанић – хроника једног витешког живота, Године нашег милосрђа – 140 година Црвеног крста Ужица, рукописи: Трагом једне биографије – Богољуб Белић и Златиборци у Балканским ратовима. Ту су и Снежанине изложбе и каталози:
– Армијски ђенерал Крста Смиљанић. Изложба је била део свечаности откривања споменика знаменитом ђенералу.
– Прота Радосав Симић, српски духовник, неимар и добротвор (са Б. Росић).
– Светлописом кроз прву српску ваздушну бању. Изложба је пратила свечаности поводом јубилеја 120 година организованог туризма на Златибору.
– Рујански старешина Јован Мићић – од хајдука до сердара, од сердара до заточеника гургусовачке куле. Изложба је била део свечаности којима је Библиотека обележила 200 година од Другог српског устанка.
