Четири године у кадру

ЧЕТИРИ ГОДИНЕ У КАДРУ

Од половине августа до краја новембра 1916. године, од Горничева до Битоља, на висовима Кајмакчалана, тог Српског Вердена, и осталим бојним поприштима, српска војска је извојевала највеће победе током Првог светског рата и стекла славу достојну дивљења и поштовања. Ту су се војске сударале из непосредне близине, прса у прса са исуканим бајонетима, ту се претрчавало преко брисаног простора, кршиле препреке од бодљикаве жице и ускакало у непријатељске ровове, ту су се у глуво доба ноћи одводили војници са мртвих стража и осматрачница.

Овде је, од Кајмакчалана до Груништа, искован највећи број ратних одликовања, која су засијала на грудима златиборских витезова.

Калабић Милан
Калабић Милан

Захваљујући исказаном јунаштву и примерном пожртвовању, на Кајмакчалану је своја одликовања стекао и Милан Калабић, рођен 1892. године у Мокрој Гори. Требало је да одслужи скраћени војни рок, из чега се може извести закључак да није имао браће.

Позиву се одазвао 6. јануара 1914. године, али уместо шест месеци његов стални кадар трајао је пуних пет година, све до 14. децембра 1919. године. Ратовање је почео као редов, да би 1916. године био произведен у каплара 2. чете, 2. батаљона IV пешадијског пука.

Одликован је Сребрним војничким орденом Карађорђеве звезде са мачевима, (ФАО 22.023) од 12. септемра 1917. године, Албанском споменицом и Споменицом 1914-1918. године.

У две највеће и најтеже борбе солунског ратишта, Кајмакчалану и Сивој стени, Милан Калабић се истицао несебичним пожртвовањем и личном храброшћу. Оправдао је поверење својих старешина и заслужено понео највеће ратно одликовање. Са својим друговима из 2. батаљона није заостајао за легендарним јунацима Војводе Вука, са којима је бомбама и бајонетима отварао врата слободе. Поведен примерима Вукових националних хероја и Милан је на Сивој стени секао жице да продре на бугарске положаје, бацао бомбе у њихове ровове, са бојишта износио рањене другове и опет успевао да стигне тамо где је био најпотребнији.

После ослобођења земље, Милан је почео да ради као железнички службеник у Осијеку, где је основао породицу и добио два сина, Ђорђа и Лазара.

Пред Други светски рат доселио се у Београд и наставио да обавља исти посао, сада на железничкој станици Дунав, све до септембра 1946. године, када је отишао у пензију.

Доживео је породичну трагедију, 1975. године умире му син Ђорђе, а 9. јануара 1981. године умире и Милан. Супруга Марија је 1986. године сахранила и другог сина и остала сама да живи у Београду. Издржавала се од новчане награде на име Карађорђеве звезде, коју је њен супруг заслужио на Кајмакчалану.