Сећали су се Доврајаша, Доварја, свесни да је носталгија велика, неизлечива и одбацивали сваку примедбу да у величају лепоте и грађана овог дела Ужица има претеривања и доста илузија. Али нас у старијим годинама највише загрева топлота младалачких успомена.
Познате „Чика Груја“ и Таћа трубача Доварјаша старост је стигла када сам половином деведесетих година 20, записивао сећања старих Ужичана. Била су то посебна сећања, била је ту и песма испевана послератној генерацији Доварјаша:
„У сећањима мојим Доварје беше радост и срећа. Ко се не сећа Аде, дудова, црних, белих, Брачинкине баште крушака јабука црврниних, жутих, зрелих. У парку стара брана, кафана на обали реке, где се јело, пило, љубило и рађале љубави неке. А на гробљу пушила се прва цигарета и јела се прва чоколада. Сад је све другачије није више као некада“. Издекламова чика Грујо.
Песма о Доварјашима
Шта рећи о момцима с Доварја, брате мили?
Ништа друго, до хајдуци сви су били, песму заслужили.
Као огањ као ватра или муња
Беше сад покојни Слобо „Шуња“.
Рамена му ко шифоњер, руке ко
Лопате, не прилази њему брате.
Ко се не сећа Дејовића Аце?
Њега су волеле чаршијске маце.
И он је био страшни суд муња,
Ништа мање него што беше Слобо Шуња.
Чудо од човека Беше и Милош „Зека“
Кад са врха железничког моста скочи
човеку крв се у жилама леди.
Такав је би „Зека“, за десеторицу вреди.
Свеле, Рацо, „Ћуша“, Љубо, „Чумба“, „Ћапло“, Бућа
Све су то величине што рече народ: „велики су као кућа“.
И они су део сећања,
историје, доварјашке неке.
Како не поменути „Мифу“, „Лошета“
и брата званог „Скреке“.
Нада Мамула је њега волела,
тако људи веле.
У сећањима нашим још живи покојни „Јегор“, „Пеле“.
Увек насмејан, пун фазона, кад се насмеје
зуби се ко кокице беле,
такав је био „Кифла“ Свеле.
О „Ћуши“ ништа нећу причати,
нека о зему причају ужичке цуре.
Ја сад мислим да га у сновима својим јуре.
Плавушан Рацо, ко племић, аристократа,
плаве крви
међу нама постао је он директор први.
О Болу „Буљу“ круже страшне приче,
Народ каже.
Кренуо је он по Америци сада покојног „Јожу“
Не стиже га и не одра њему коже.
У кафани буре он је пио, никад пао
Није, а камоли да се тумба.
Такав ти је Љубо „Дрлчак“
и још звани Цумба.
После њих долазе млађи тићи
То су: „Гидра“, „Џо“, „Пупак“, „Трапо“,
„Дуњац“, „Шацо“, „Гуза“
Мишко , „Поп“, „Цоја“, „Жак“, Грујо и
Браћа Суботићи.
За сваког се могу наћи посебне приче.
Све су то момчине што на своје
предходнике личе.
Ево на пример Драги „Гидра“
У шприцеру тај ужива ко у води видра.
„Џо“ тако смо га звали,
у ствари Синиша.
Цурице су га волеле
ко што воле меду од плиша.
А „Дуњац“ Миле у овој причи
понајвише на Гидру личи.
Е Мићо „Трапо“ кад ти смести
пола сата не долазиш себи
ко да си у несвести.
За женама на крај света тај је ишо.
Бране „Цаја“ никад није рекао нећу.
Да те насмеје, орасположи до суза
Такав беше Рајко,
нек опрости звани „Гуза“.
Ево прилике да се помене директор Бакра
Суботић Драган звани „Мике“.
И он је део друштва ко што су заједно
Казан и лула.
Испунио он жељу свог оца Дула.
Где да се не помене Јовица „Бриле“
Његове санке у граду најбрже су биле.
Мирко Витић префињених манира, стила
Каријера политичка њему се насмешила.
Ако хоћеш бити господин, да не личиш
на сељака,
могао си све научити од господина
Мила „Жака“.
Банкарски чиновник, стручњак за лову
мој брацо
није тешко погодити,
то је Зоран звани „Шацо“.
Не знам што га тако зову, свештене школе није учио
нити је волео као они да пије, нити клопа
ал увек радо се сетим и Мића „Попа“.
А на дну Доварја, где почиње чаршиска граја,
ту је живео наш пријатељ „Пупак“ Паја.
О Грују, шта о њему рећи?!
Ништа ружно је о себи причати,
Нек о њему прича неко други
Или трећи.
Можда ми се десила омашка,
Ал нисам поменуо Раћа „Прасца“
и момчину Славка званог „Вашка“
Више нема старог Доварја,
нити песме која се певала.
Ко ће сада запевати. „О… Довраје варошице мала“?
И на крају клањамо се онима којих
међу нама нема
Клањамо им се ко што се до земље
Клања жалосна врба.
Нек у нашим сећањима увек има места за људе
Као што су: „Шуња“, „Пеле“, „Гавра“ и Петровић Срба.
За познатог ужичког мајстора трубе Татомира Таћа Николића лепшег краја од његовог Довараја нема. Нити такве улице као што је Железничка, оне изнад градског стадиона. Сећао се где су некад била велика стабла ораха испод чијих крошњи било хлада за све станаре неколико садашњих солитера.
-„Сви су делови Ужица лепи, али овде је најлепше. Можеш га насликати најлепшим бојама било ког годишњег доба, „моје“ Доварје је још лепше од тога. Поредили су га са острвом цвећа, ботаничком баштом, језерским пристаништем, па леђима неког небеског створења и слично, у мојој души је чаробније и тајанственије. Имао сам срећу да растем са генерацијом која се много волела. А кад на њу помислим готово да ми сузе потеку због туге. Стварно смо били срећни кад смо били заједно. Да је сада она љубав и онакво вољење, не би нам овако тешко било“.
Од некадашњих Доварјаша, сећао се Таћо, тако вичних свему а највише у надметању у момковању. Имао је и једну новинску фотографију из 1943, коју објављујем, иако је веома лоша. Он је онај са леве стране што од осталих штрчи, међу њима најмлађи. Али га никада због тога нису одвајали. Није се сећао имена свих, али су међу њима морали бити: Жарко Зубар, Мики Ћетеновић, Мирко, Витић Шоне, Бошко Цвијовић, Јешо Продановић, Драгиша Ђурић Главоња, Милан Витић, Киро Лепињар, Пикула Радоњић, Новак Ристовић, Звонко Радојчић, Радован…
Фотографија је снимљена 23. априла 1943. године у Ади, изнад чесме, која и данас постоји, после неке „важне“ фудбалске утакмице, на пољанчету између дудових стабала. Осим фудбала волели су санкање и пливање на Малој брани, хватање рибе голим рукама, играње ораха, кликера, крајцарице. Играли су „заробљавања“ са Царињашима на Вујића брду.
„Час они заробе нас, час ми њих, а онда дође акција ослобођења, па потом свако на своју страну. Све то без имало мржње или зле крви. Ужице је онда било мало и сви су се у чаршији знали.“
Игралишта су им била у Крчагову, у Ади код садашње старе Железничке станице, у Беглуку, где је данас Градски стадион… По Таћу, Доварје је било као расадник талената свих струка, па и спорта, нарочито фудбала. За њега је најбољи ужички фидбалер свих времена био Доварјаш Милан Витић, који је погинуо у партизанима пред крај рата, па онда његов брат, Кебло, прерано преминули Сима врли техничар, попут „плаве чигре“, Милош Милутиновић, Локнер и други
Срђан Лазић:
„Свака част Предраже, заиста ми је мило и драго кад видим да су Доварјаши у песми опевани, јер се и ја осећам делом тог друштва, мада из вероватно последње генерације која је задржала дух и некакву припадност по тој основи. Ја сам иначе син јединац оног господина по имену Љубо, а по надимку Дрчак или Цумба, који је заиста био бард не само Ужичких него и белосветских кафана и живео прави боемски живот пун духа, животне поезије, искрености, добронамерности и бескрајних ноћи…. Знао сам лично неколицину поменутих људи из његове генерације, а за остале сам чуо из његових прича и заиста је све било много лепше, садржајније, спорије али са много више духа и искрености које нама обилато недостају… Још једном свака похвала за чланак!!!“
