Ispod današnje vojne stabene zgrade, koja se nalazi preko puta kafane “Zelena Pijaca”, idući ka “Međaju”, nalazila se kafana “Tabana”, koju je držala majka popa Karaića – Karajice od 1927. godine. Ovu kafanu su zvali i “Karajićina kafana”. Posle rata 1945. kafanu je preuzeo sarač – šuster, Tomica Šmakić.
Ispod današnjeg Hotela “Zlatibor”, gde je posle izgradnje Trga bila preseljena sa Žitne Zelena pijaca, na njoj je bila česma “Tabana” (ako se zagleda nazire se na priloženoj fotografiji), sve do Drugog svetskog rata i 1943. godine, kada su je Nemci slučajno srušili, teškim vozilom možda tenkom, udarili i prelomili česmu na dva dela. Do vode se silazilo niz dva stepenika u prostor pravougaonog oblika, a okolo je bila mala betonska ograda sa malim stubićima oko česme. Iznad same lule se nalazio mermerni spomenik na kome je bila fotografija, iznad nje tekst: “Bog neka štiti sinove naših vrleti. Smrtnima da oprosti za večni spomen svojim roditreljima Milici i Milovanu Glišoviću tabaku iz Užica. Sin Velimir M. Tabaković, snaja Mileva B. Tabaković. Dr A. Stojaković je zapisao početkom dvadesetog veka da ova česma postoji odavno i da se nalazila nekad na imanju Rada Prljevića.
Na ovom prostoru, gde je nekad bila Zelena pijaca, danas je monumentalni ugostiteljski kompleks Hotela “Zlatibor”, od Užičana zvanog “Sivonja”. U vremenu dvadesetih-tridesetih godina dvadesetoga veka, svake godine, krajem proleća i početkom jeseni su gostovali razni putujući cirkusi. Obično bi se utaborili uz samu reku Đetinju, na onom mestu gde su se nekad za vreme Turaka, a i kasnije, nalazile brojne kovačke radionice, u kojima se tabanala koža, pa je po tome ovaj prostrani plato prozvan “Tabana”, a kasnije kafana i česma.
Moji sagovornici u ogromnom periodu od 45 godina, kojima sam postavljao pitanja o starom Užicu i njihovom detinjstvu, a i oni koji su o tome pisali, bi se uglavnom složili da su se tu u kraju “Tabana” dizale ogromne cirkuske šatre. Mislim da i nisu bile tako ogromne, ipak su oni tada bili deca i sve im je izgledalo veće nego je ustvari. “Uzdizale su se ogromne cirkuske šatre, zajedno sa mnoštvom šarenih zaprežnih kola, sličnih današnjim kamp-prikolicama, u kojima su “živeli cirkuzanti”.
“Kroz Tabanu, a ponekad i preko reke na obližnjem prostoru stočne pijace, zvanom Međaj, prodefilovale su razne cirkuske družine, počev od onih siromašnih sa skromnom opremom i ne tako atraktivnim programima, pa do onih bogatih sa sopstvenom estradnom muzikom, raskošnim rekvizitima, skupocenim artističkim kostimima i veoma odabranim izvođaškim tačkama. Međutim, bez obzira na skromnu ili bogatu opremu, svi su nosili zvučna imena, kao na prime: ”Reks”, “Glorija”, “Brilijant”, “Konkordija”, “Arena”, “Orion”, “Regina”. Užičani su najviše pamtili gostovanje cirkusa “Reks”, koji je uz svoju “ogromnu” šatru imao i svoj Zoološki vrt, ili kako se onda zvalo “menažerija”. Sem menažerije u kojoj su prikazivane “najkrvoločnije” zverinje na svetu, postojalo je veliki broj manjih šatri u kojima su prikazivana razna “čudesa”, kao: “Pola riba, pola devojka”, “Žena pauk”, “Žena sa bradom”, “čovek sa četiri sise”, “Najdeblja žena na svetu”. Ostao im je u sećanju i cirkus Brilijant” čijoj prestavi je prethodio defile: “Glavnom ulicom odeven u rimsku togu, s lovorovim vencom na glavi, u rimskim bornim kolima u koja su bila upregnuta i tri rasna konja, arabera, vozio se direktor cirkusa. Iza njega, na kitnjasto ukrašenim špediterskim kolima čuvenog užičkog kočijaša Strajina, obučena u raskošne kostime rimskih gladijatora, nastupila je cirkuska muzika, svirajući čitav purpuri veselih marševa. za muzikom je nastupao lepo ukrašen slon, na čijim leđima je bilo specijalna nosiljka čije su zavese skrivale konture čuvene lepotice “šeherezade”, dok je njen “slonovođa” bio čuveni cirkuski fakir “Hinkula Zendba”.
U ovoj neobičnioj povorci koračale su dve osedlane kamile, koje su jahali dva “bela šeika. Nasuprot ovom slonu i kamilama, ispod čije se “kože” skrivala snaga šest pomoćnih cirkuskih momaka, ukroćeni mustanzi bili su zaista pravi predstavnici čiste “konjske rase”. Prema redosledu ove kolone na njima su se šepurili “Brilijantovi” “indijanci” iz dva ratoborna plemena. Ovom spektaklu divljeg zapada nisu nedostajala ni “kauboji” sa kompletnom opremom hrabrih jahača dalekih američkih prerija, da bi se na kraju iste povorke zaorio smeh popularnih cirkuskih klovnova “Čiča Rače” i njegovog vernog pratioca “Mukice” po čijem će imenu mnogi Užičani ondašnjih mlađih generacija dobiti odgovarajuće nadimke.“
Vlasnici ovih većih cirkusa su, uglavnom, bili stranci, najviše ih je bilo iz Čekoslovačke, Austrije, Mađarske, Italije. One skromnije cirkuske družine vodile su poreklo iz domaćeg regiona, ali ni jedna nije bila iz Srbije, najčešće iz Slovenije, ponekad iz Hrvatske. Inače, tek tridesetih godina ovoga veka i Srbiju će početi da zanimaju slične senzacije, ali će Srbi kao artisti uvek nastupati samostalno. Tako je Užice u to vreme imalo prilike da vidi svetsku akrobatiku jednog Dragoljuba Aleksića, koji je nastupao viseći i držeći se zubima za sajlu vezanu za avion, dvokrilac, što svedoče i fotografije Ilije Lazića, pa atletiku Dragoljuba Stopića i ostalih majstora ovog opasnog zanimanja. Predstave ovih “slobodnih umetnika” davane su na otvorenom prostoru Žitne pijace, dok je njihove tačke, kao “igra muskulature”, uvek pratila odgovarajuća muzika užičkih harmonikaša – Toske, Petka i Mata.
