Недавно нас је напустио проф. др Видоје Миловановић (1959–2018), професор у ужичкој Средњој техничкој школи, а потом и на Високој пословно-техничкој школи. За живота је, из љубави према књигама, успео да створи вероватно једну од највећих приватних библиотека у Србији, коју чини преко четрдесет хиљада књига. То је још један суграђанин који је побољшавао квалитет живота у нашем граду, и најмање што можемо да урадимо је да га не заборавимо.
Но, најбоље да живот уваженог професора опише текст говора његових ћерки, Иринe Гудурић и Ксенијe Миловановић, одржаног на комеморативној седници у Високој пословно-техничкој школи, од 25. септембра 2018, као и речи самог др Миловановића, из интервјуа који је са њим урадила новинар Милка Хобетко, пре неколико година.
„Иако сви знамо којим поводом смо се овде окупили, и да су туга и бол због одласка драге особе непролазни, ја ћу се потрудити да мој говор не буде тужан, већ свечан и достојанствен. Своје причање ћу проткати и хумором, који је тата толико волео, како бих што верније дочарала његов живот.
Почнимо од рођења и детињства. Рођен је на Видовдан 1959. године, од оца Недељка и мајке Стојке. Најраније детињство провео је са родитељима и старијим братом Петром у Стапарима, где је и завршио прва два разреда основне школе. Кренуо је у школу годину дана раније, био је још увек мали, па га је, када снег завеје село, до школе носио стриц Мићо, који је данас овде присутан. Касније се породица Миловановић сели у Ужице, где тата наставља школовање, прво у Четвртој основној школи, а затим у средњој техничкој. Након тога, уписује и завршава Електротехнички факултет у Чачку, на коме ће касније магистрирати и докторирати.
Још од детињства имао је разне хобије, свестрана интересовања и склоност ка шалама. Ово последње најверније ћу дочарати једном причом. Наиме, једном приликом, када су у породичној кући офарбали врата у бело, тата је, на још свежој фарби, исписао име свог брата. Вративши се са посла, деда је видео да на вратима пише Петар и, наравно, почастио Петра батинама, ни кривог ни дужног.
Међутим, није га занимало само да збија шале, већ и да напредује, да се развија, да учи нешто ново. Паралелно са средњом школом изучио је часовничарски занат, а код оца кројача изучио је кројачки занат. Бавио се и обрадом дрвета на сопственим машинама, на којим је направио многе комаде намештаја за кућу, полице за библиотеку итд. Бавио се и израдом фотографија у младости, на тај начин зарађивао за џепарац и од тог новца почео да формира библиотеку. Та страст за куповином књига наставила се све до краја живота. Иза себе је оставио породичну библиотеку од преко 40.000 књига. Сваки део породичног дома дише сопствени живот који је он зачео, а надам се да ће генерације које наслеђују то духовно богатство наставити његову традицију.
Свој радни век провео је као професор електротехничке групе предмета, прво у Средњој техничкој школи Радоје Марић, а затим на Високој пословно-техничкој школи, где је радио све до смрти. Волео је просветни позив и како је стално говорио – уживао је радећи са младим људима. Написао је и објавио преко десет књига, међу којима је стручна литература за студенте, али и књиге о зрачењима мобилних телефона и кућних уређаја, о опасностима и заштити од електричне енергије, као и биографије знаменитих српских научника и на популаран начин их представио читаоцима. Писао је о Николи Тесли, Михаилу Пупину, Милутину Миланковићу, Руђеру Бошковићу, Михаилу Петровићу Аласу. Књиге о Милеви Марић и Павлу Савићу су написане, али још увек необјављене. Поред тога, написао је и велики број научно-истраживачких радова и учествовао на многим међународним научним конференцијама.
Био је посвећен раду, науци, писаној речи, али ипак, највише се посветио љубави према породици. Оженио се 1987. године Борком Цвијовић, и добио две ћерке, Ксенију и Ирину (мене). Често је у шали говорио: Ја своју децу васпитавам примером… Кажем им да гледају шта ја радим и да раде супротно. Наш породични живот био је проткан топлином, љубављу, разумевањем и међусобном подршком.
Још док смо биле мале, тата нам је често читао, али и смишљао разне приче, а касније нас је учио како су књиге искључиво духовно богатство. Одрастајући у таквој атмосфери, окружене књигама и родитељима који воле писану реч, не чуди чињеница да смо и сестра и ја завршиле књижевност, а да смо тренутно на докторским студијама, на шта је тата посебно био поносан.
Треба истаћи и да је тата волео природу и спорт. Своје слободно време проводио је са породицом, на путовањима, у шетњи природом, читању, вожњи бицикла, пливању, скијању, игри стоног тениса, гледању филмова… Посебно је волео Златибор, Јелову Гору, Стапаре и мамино родно село Дрежник. Волео је и да вози бицикл уз Ђетињу, све до Стапарске бање, да се осами и да чита. Говорио је да је квалитет живота у слободном времену, које треба добро осмислити. А он је то умео.
Сада бих се присетила неколико анегдота. За почетак, док је још био професор у Средњој техничкој школи Радоје Марић, један ученик је нацртао шему за аларм. Тата је погледао нацрт и прокоментарисао: Ја овакав аларм не бих смео да ставим ни на бицикл. Петнаест година касније, том истом ученику, не да је поверио бицикл на чување, већ и своју ћерку. Постао му је зет.
А друга анегдота везана је за његово школовање. Иако из ове перспективе то делује невероватно, у oсновној школи тата није волео учење. Једном приликом наставник им је задао домаћи задатак да напишу шта би желели да постану кад порасту. Тата је писао како би желео да постане наставник. Рад је оцењен недовољном оценом, уз образложење како треба да буде реалан и како би било боље да се угледа на оца кројача и наследи његов позив. Међутим, вредно радећи, читајући и учећи, не само да је остварио своју жељу, већ ју је и надмашио, постао је доктор наука и професор Високе школе и тако доказао да човек никад не треба да одустаје од својих снова.
Иако нисам желела да причам о болести и смрти, на кратко бих се дотакла његових последњих дана. 15. јуна била је годишњица брака мами и тати. Он је тада био на ВМА, није се осећао добро и већ је слутио ка чему све води. Први пут после толико година нису заједно славили. Међутим, већ у 6 ујутру послао је мами поруку: Срећан ти 31. рођендан!
Био је свеснији него ми да одлази. Желео је да нам ублажи бол и говорио како не треба да тугујемо превише, како он наставља да живи кроз нас. Такође, говорио је како сматра да није битан квантитет живота, већ квалитет, а што се њега тиче, да је све до сада било изузетно добро. И да не би волео да се настави живот ако није у могућности да му се максимално посвети и живи онако како је до тада живео.
Размишљајући о томе, сада после његове смрти, пронашла сам цитат Леонарда да Винчија на ту тему, који је неколико година раније означио са три звездице:
‘Као што дан, ако је добро искоришћен, пружа пријатно спавање, тако и живот, ако је добро проживљен, пружа пријатну смрт. Јер живот је дуг ако се добро проживи.’
Нама је његов одлазак свакако преран и болан, али то нам остаје као утеха.
И за крај, завршила бих стиховима руског песника Сергеја Јесењина, кога је тата посебно волео и о чијим песмама смо често разговарали. У претходних месец дана, када су туга и бол претили да надјачају и да ме сломе, а имајући у виду да би тата волео да останем јака, стално су ми у глави били следећи стихови:
У олуји, у бури
Крај недаћа свих
Уз тешке губитке
И уз тугу клету
Бити насмејан,
Природан, тих
Највећа је уметност на свету.
И управо тако је и тата приступао свим тешких тренуцима у животу – достојанствено, тихо и смирено. А сада, ми имамо задатак да буде поносан на нас.”
Видоје Миловановић, професор Високо пословно техичке школе, поседује једну од највећих кућних библиотека са више од 35.000 књига различитих жанрова. Библиотека је стварана захваљујући огромној љубави према књизи и писаној речи, коју је професор Видоје развијао и неговао још од основне школе. Једна од првих књига, коју је купио у ужичкој Нолитовој књижари, била је Дневник истраживања од Николе Тесле 1976. године и то од свог џепарца који је дуго прикупљао. Омиљене књиге су му Браћа Карамазови, Дервиш и смрт, Јунак нашег доба, Трговци душама, Самарканд, Моћ подсвести, Мапе ума и многе друге.
– Поседујете веома богату приватну библиотеку. Водите ли евиденцију, колико је књига у вашој библиотеци сада?
У библиотеци има око 35000 књига, али не знам тачан број, јер када год почнем да бројим књиге, заспим.
– Када је и како почело да се ствара то мало, али надасве велико богатство књига у вашем дому? Знате ли које су прве књиге које су нашле место у њој? Која је последња пристигла у библиотеку?
Све је то почело некако неприметно, сакупљале су се књиге добијене на поклон, најчешће за рођендане. Повремено бих, још у основној школи, купио понеку књигу, онда се касније створила велика љубав према књигама, која је полако прелазила у страст, у страст читања. Сећам се тих првих књига, а издвојићу само неке до којих сам прилично тешко долазио. Београдски Нолит је 1976. године издао Дневник истраживања од Николе Тесле, и исте године, 27. децембра, купио сам ту књигу у ужичкој Нолитовој књижари, а за то је требало штедети новац од џепарца прилично дуго. Та Нолитова књижара ми је пуно значила, увек је била богато снабдевена. Ту сам свраћао када год сам имао новца, понешто куповао, а и само прелиставање књига имало је својих чари. Када сам примио прву плату, прво сам свратио у ту књижару и купио више књига, неке за поклон, а неке за себе. Више од двадесет година ту књижару је веома успешно водио господин Јоковић, велики књижар и љубитељ књиге. Та књижара ми и сада недостаје и никада нигде, у другим књижарама, нисам осетио то духовно богатство, ту чар куповања и прелиставања књига.
– Када сте се Ви заинтересовали за књиге и шта сте Ви открили у њима?
Неко веће интересовање за читање јавило се у средњој школи, и до тада сам читао, али знатно мање. У књигама сам открио један нови свет знања, лепоте, маште…
– Сећате ли се која је била прва књига коју сте добили (купили) и како је изгледао ваш први сусрет са књигом?
Прву књигу, које се сећам, добио сам на поклон од учитељице Лоле, на крају завршеног првог разреда основне школе. Више се не сећам да ли је то било за одличан успех и да ли сам уопште био одличан, или је учитељица поклонила књигу свом најмлађем ученику, јер сам пошао у школу са 6 година. Та књига и та изузетна учитељица пуно је утицала на мене и на стварање ове библиотеке.
– Које врсте књига се налазе у вашој колекцији? Да ли сте успели да прочитате све књиге које се налазе у вашој библиотеци?
У библиотеци су заступљене скоро све области. Из светске и домаће књижевности има највећи број наслова, али и књига из психологије, филозофије, електротехнике, математике, сликарства, музике…
Велики број књига из ове колекције сам прочитао, али, наравно, не све.
– На који начин се богатила ваша библиотека? Колико су чланови ваше породице утицали на њено повећање?
Веома поступно, књига по књига – библиотека. Увек сам користио погодности чланства у више десетина клубова читалаца и на тај начин сам на пуно повољнији начин долазио до књига.
Моје ћерке и супруга такође воле, читају и повремено купују књиге, и најчешће сам од њих имао подршку. Повремено се супруга љутила ако се потроши више новца за књиге, а онда сам се досетио да књиге које се мени свиде једноставно купим и њој поклоним. Вероватно су ове књиге пуно утицале да моје ћерке студирају књижевност. Ксенија је професор књижевности, а Ирина има још један испит до завршетка факултета.
– Како и где сте распоредили све књиге? Књига има чак и на плафону? Хоћете ли морати да проширујете простор за библиотеку?
Све књиге су сложене на полицама према областима и према величини књиге. На плафону се налази неколико хиљада књига, јер сам чуо да је најлакши начин да се неко описмени да му књига падне на главу. Тек ако се књиге налазе на плафону, има смисла говорити о књизи по глави становника…
– Сазнала сам да сте редован посетилац Сајма књига у Београду. Да сте се неретко са сајма, па чак и за време великих криза, враћали са пуно књига. Да ли је то тачно и да ли је то одраз ваше велике љубави према књизи или сте напросто проналазили толико добрих књига на сајму којима нисте могли да одолите, а да не купите?
Од средње школе редовно сваке године посећујем Сајам књига у Београду. Сајам књига нисам пропустио ни када сам био у армији, узео сам одсуство и из Сарајева отишао на Сајам књига у Београд. Сајам књига је за мене празник, увек се нађе вредних књига, понуда је велика, а цене су знатно ниже него у књижарама. Сарађујем са више издавача и књижара, и најчешће не узимам новац за моје књиге које они продају, већ размењујем за њихова издања.
– Која књига у Вашој библиотеци за Вас има највећу вредност и зашто? А која је материјално највреднија?
Тешко је издвојити, велики број књига за мене има посебну вредност, на пример преко сто књига од и о Николи Тесли, Теорија природне филозофије од Руђера Бошковића, дела Достојевског, Толстоја, Бенедикта, Меше Селимовића, Андрића… Материјално највреднију књигу не бих издвојио, јер књиге за мене имају само духовну вредност.
– Постоји ли нека књига коју нисте успели да набавите, а да желите да је имате у својој колекцији? Коју књигу сте најтеже набавили и како сте дошли до ње?
Већину књига које сам желео да прочитам сам успео и да набавим. Наравно постоје изузеци. Светолик Ранковић је живео у другој половини деветнаестог века, написао је три романа и неколико приповедака. Роман Горски цар објављиван је у више издања, док романе Порушени идеали и Сеоска учитељица нисам успео да нађем у књижарама већ више од 30 година. Прочитао сам их, јер ужичка библиотека их поседује.
На необичан начин сам дошао до сабраних Шекспирових дела, која су издата 1978. године. Исте године ми је аквизитер књига, који је познавао моје родитеље, понудио тај прилично скуп комплет књига на кредит на 12 месечних рата. У отпремници је написао, уместо студент, официр ЈНА, јер тако није морао оверавати отпремницу. Уредно сам исплатио ове књиге и то су једине књиге које сам узео на кредит.
Велику помоћ у проналажењу ретких књига сам имао од ужичког продавца књига, господина Мића Милошевића. Скоро да не постоји књига коју он не може пронаћи.
– Колико је ваша љубав према књигама утицала на то да за ваше занимање одаберете занимање професора?
Вероватно пуно, важно је у животу одабрати шта волите да радите, а онда пронаћи некога да вас плаћа за то. Још као ученик маштао сам о томе да постанем просветни радник и на једном писменом задатку на тему шта би волели у животу радити, писао сам да бих желео бити учитељ, а уз пуно среће и наставник. Добио сам недовољну оцену уз образложење да рад и није тако лоше написан, али да је тема потпуно промашена, да то једноставно није реално. Опет сам добро прошао – да сам написао да желим постати професор, истерали би ме из школе.
– Како бисте оценили статус књиге у Србији?
Најлакше би било рећи да се књизи код нас не посвећује довољна пажња, али ипак није то баш тако. Сваке године се код нас издаје све више књига, међу њима има и пуно вредних издања и те књиге проналазе своје читаоце. Понуда је богата и разноврсна, па свако може пронаћи књиге према својим интересовањима. За оне који желе да читају књиге су доступне. Народна библиотека у Ужицу има богат фонд књига, а благовремено се набављају и најновија издања. За мене је ужичка библиотека најважнија установа културе у нашем граду и ту сам се увек лепо осећао, у том великом духовном богатству, које поред књига чине и сви запослени у библиотеци.
– Колико ваши студенти читају?
Ретки су тренуци када са студентима могу причати о књигама, јер је пуно наставних обавеза у току предавања и вежби, али оно што повремено чујем веома је охрабрујуће. Мислим да већина студената поред учења прочита нешто и за своју душу и то су најчешће веома вредна дела. Често их виђам и на књижевним вечерима, изложбама, популарним предавањима.
– Како би се деца могла заинтерсовати за књигу? Да ли мислите да је тачно да у књизи свако може наћи нешто занимљиво, корисно и вредно?
Веома једноставно, када пођемо у госте, уместо чоколаде поклонимо деци књигу. Велики утицај да деца заволе књигу може имати породица. Ипак, највећи утицај у томе има школа, пре свега професори књижевности, али и свих других предмета. У већини књига можемо пронаћи пуно знања, лепоте, занимљивости. Замислите тај осећај, па и ја сам ово могао написати да сам се сетио, али у сваком случају то бих потписао.
– Неписменост буја, млади све мање читају. Хоће ли доћи време када ће књиге скупљати прашину у библиотекама и књижарама, чекајући да их неко отвори и прочита?
Овде се не бих сложио са Вама, ја веома верујем у младе и мислим да је свака наредна генерација боља од предходне. Млади можда и нешто мање читају но пре, али сигурно више знају. Велики део информација је веома лако доступан на интернету и ту се млади изузетно добро сналазе. Једино што бих им могао замерити што превише времена проводе у виртуелном свету, преко разних друштвених мрежа и слања СМС порука, а премало се друже. Мислим да ће се књиге увек читати и да их ништа не може заменити.
– Која је ваша омиљена књига, уз шта Ви волите да се одмарате?
Моју најомиљенију књигу неко је узео и још ми је није вратио, а нисам успео целу да је обојим. Лакше бих издвојио сто омиљених књига него једну. Али, ипак да покушам да наведем неколико наслова: Браћа Карамазови, Дервиш и смрт, Јунак нашег доба, Трговци душама, Самарканд, Моћ подсвести, Мапе ума и многе друге. Уважени колега професор др Драгослав Јокић увек ми је говорио да је поред читања и, наравно, размишљања о прочитаном, потребно и писати. Савет сам послушао, тако да свакодневно, поред читања, понешто и пишем и то је моје најлепше време одмарања. Овде бих навео једну Борхесову мисао: „Читање и писање нас приближавају срећи“.
