Ево како је изгледао један дан у ужичкој дежурној служби Народне милиције те 1962.
Највише је било оних који су се представљали као борци или дете палог борца, тражили помоћ или да остваре нека права. На столу је гомила фотографија и докумената. Сувоњави младић објашњава да је Личанин, дете палог борца. Куне се, уверава. Касније је утврђено да истине нема, ни најмање.
Две жене из једног подаљег града навратиле у Ужице. На први поглед рекло би се да су поштене. Убеђују полицајце о свом поштењу и исправности. На крају је утврђено да су преваранти.
У канцеларију улази леп младић. Почиње стидљиво:
– Ја дошао… становао сам… и догодило се.
Прича о жени која га је нашла и понудила му стан. Нешто касније је утврдио да је дошао у кућу где се препродаје алкохол, састају жене које се проституишу. Напустио је стан, а газдарица га прогања да плати стан за још један месец, јер је напустио без отказивања. Тражио је помоћ…
Силеџије су били тада чести гости у Милициској станици. Неки Р.П. из села Речице, јавили су из испоставе милиције из Пожеге, напао је ноћу 3. марта на кућу једнога из истог села. Полупао прозоре, цреп, упао унутра, напао човека и жену са ножем и нанео им повреде, опасан силеџија зкључили су милицајци из Пожеге… Кажњаван више пута, задњи пут га је судија за прекршаје казнио са 120 дана затвора и ништа није помогло…
И коцка је по речима милицајаца тада била велики проблем у Титовом Ужицу. Не само да су се коцкали старији, већ су у коцку увлачили малолетнике. Тако су поднели пријаву против радника из Ужица који је навео неколико малолетника и у једној ужичкој кафани им однео 8.500 динара. Новац су украли од родитеља.
