Ужице је било град који се нагло проширује, свакога дана су долазили нови становници из околних села, па и даље. Било је потребно много више школског простора. Капацитети објеката здравства нису били довољни. Оскудевало са водом. Велики број улица је био у очајном стању. Иако су предузећа дала многа средства, све то није било довољно. Морали су и грађани да се укључе да би се проблеми решавали, уведен је самодопринос, да се уреде улице, да се побољша водоснадбевање и повећа капацитет у школству.
После годину дана од забране да се у граду не држе свиње, држали су их на скровитим местима. Исти су се питали “зашто Болница и Први Партизан могу да држе свиње у Крчагову, а они не могу“. Неки становници који су живели ван центра града су тражили да им се уведе трофазна струја, али им је речено да су далеко од центра. Они су кометарисали када треба да се уведе струја далеко су од центра, а када су у питању свиње онда су близу… Причало се да и оно мало сељака који нису дошли у град, ако се настави са пољопривредном производњом у граду остати без посла.
Овога децембра 1961. године у биоскопу Дома ЈНА су играли филмови: “Не заборави ме”, “Успавана лепотица”, “Бели ђаво”. Други биоскоп “Златибор” није радио, рушени су објекти на којима се налазио, припремано је отварање новог биоскопа “Партизан”.
У Ужицу је прослављено двадесет година ЈНА. Истакнуто је да је армија учествовала на изградњи земље и дала привреди многе путеве, пруге, мостове и тунеле. Да су пошумљавали, учествовали у жетви, да војна индустрија у Југославији чини значајан фактор југословенске индустрије. Да војно здравсто чини огромне услуге становништву. Да су војници спасли хиљаде живота, да је војска за своје потребе изградила 40.000 станова… Да су домови ЈНА значајни културни чиниоци у земљи.
Тада се у Ужицу се расправљало о томе да је ратни злочинац Ајман осуђен на смрт 15. децембра због злочина које је учинио над Јеврејима. Како су снаге УН заузеле главни град Катанге Елизабетвил. Како је Чомбе испред њих побегао из своје резиденције и како се обратио да би спасио главу римском папи. Да је особље албанске амбасаде, албански студенти који су ту студирали на захтев владе СССР, напустило Москву и како је некако у исто време из Тиране Чекословачка повукла амбасадора.
Ужичани су једногласно усвојили самодопринос за водовод и школу.
У зубној амбуланти у Ужицу тада се налазила са леве стране Соколане преко улице која је излазила на златиборски пут. У једној брвнари која је била фарбана у зелено, пацијент Бранислав Ђорђевић и зубар Зоран Цицварић позвали су хипнотизера Слободана Ћирковића Рока, да помогне плашљивоме Браниславу да извади зуб. Када је Роко избројао до три, Бранислав се пробудио, осмехнуо се и протегао на столици. Поглед му се зауставио на др Цицварићу. Јесте ви зубар? Да. Јесте ли извадили зуб? Јесам. Пацијент је прешао руком преко образа, чудећи се, као да не верује. Боли ли вас сада? Не. Осећам се исто онако и још боље, него када сам дошао овде. Бол нисам осетио уопште…
Иначе, Слободан Ћирковић Роко био је ужички зет (ожењен Миром Лојаница – Ћирковић, данас председницом ужичког Кола српских сестара), иначе по занимању трговачки путник. У то време један од најпознатијих хипнотизера у Југославији. Играо је у филму Душана Макавејева “Човек није тица“1965. године. 1972. је објавио књигу “Одвикавање од пушења/Одклањање умора и страха”, одржао безбројне преставе хипнозе по целој Југославији. У Ужицу је наступао шездесетих и седамдесетих увек пред пуном салом биоскопа “Партизан”. Био је у то време један од најпознатијих људи који су живели у Ужицу у целој земљи.
У “Вестима” је штампано обавештење:
“Обавештавамо предузећа и установе, сараднике и читаоце да смо се преселили у нове просторије у друштвеном дому на Тргу партизана. Новинска установа Вести.”
У Радничком дому у Севојну радио је Радио клуб који је током ове године одржао 2 200 веза. Звали су их “Амбасадори добре воље”. Клуб је организовао и курс “о примени техничких уређаја у домаћинству”, за шта је међу становништвом владало велико интересовање. Средства за рад клуба је обезбеђивао Фабрички одбор синдиката Ваљонице бакра.
