Ovog meseca Užičani su se žalili na preduzeće “Centar”, delu za pomoć kućnim savetima i grejanje. Pričalo se da “Centar” ugalj za zagrevanje stanova kupije na “kilo”, kao i na podizanje političkih fabrika. Zatim su se žalili što je smanjen broj pevačica u Hotelu “Zlatibor”. “Od tri pevačice ostala je samo jedna“. Boemsko društvo koje je teralo šegu je objasnilo: “Dotična će moći da zadovolji ’kulturne’ potrebe grada, jer radi na električni pogon, sa strujom “visokog” napona. Ljulja kao naš ćira kad ide. Tako je najzad u našem ugostiteljstvu uspostavljena “ravnoteža”. Sad ima više direktora nego pevačica…“
U Domu JNA organizovan je brzopotezni turnir na 50 šahovskih tabli, između šahista Užica i garnizona JNA. Održan je u nedelju 2. decembra, a rečeno je da se organizuje povodom praznika Dana republike. Turnir je počeo u 10 sati.
U Užicu je održana posle Beograda i Bihaća treća samostalna izložba mladoga slikara Božidara Kovačevića. Novinar Petar Tešić (recenzent) je tada napisao:
“Umetnost slikara Božidara Kovačevića je jako naglašena, kako u raznovrsnosti motiva, tako i tehnike. Kovačević je slikar jakog senzibiliteta, čije boje idu od ljubičasto plavih, pa do crvenih i sasvim žarkih kolorita. U određivanju kontrasta, kao i u crtežu, on je pravi majstor. Zajednički je izlagao u Vašingtonu. Na akademiji je nagrađen putem u Italiju. Za vreme šestomesešnog boravka u Francuskoj, o njegovim slikama se svojevremeno najpovoljnije izrazio i Ivan Meštrović ’Božidar Kovačević je jedan od najvećih slikarskih talenata koje sam upoznao’.“
Božo Kovačević rođen u zlatiborskom selu Dobroselici. Prvi put javno se pojavio 1952. god, ilustracijom njegovog napisa o Ćele kuli – kao učenik šestog razreda gimnazije.
Trgovinsku mrežu u Užicu tada su sačinjavali dva preduzeća za maloprodaju, tri za veliko i malo prodaju i dva samo za vele prodaju, ukupno sedam preduzeća, a zvali su se: “Papir”, “Gradina”, “Terazije” “Grad”, “Zanatsko nabavna prodajna zadruga”, “Čigota”, “Povrtar”. Osmo, koje često nisu računali, zato što se radilo o pekari, ipak preduzeće se bavilo trgovinom i zvalo se isto kao i danas “Sreten Gudurić” po pekerskom radniku, partizanskom junaku.
Lista najboljih užičkih sportista za proteklu 1962. godinu je izgledala ovako: 1. Dragoš Vajević – plivanje, 2. Rade Maksimović – streljaštvo, 3. Vlasto Jokić – fudbal, 4. Dušan Čarapić – atletika, 5. Milan Jovičić – šah, 6. Branislav Mićić – streljaštvo, 7. Ljiljana Starčević – košarka 8. Božidar Nešković – atletika, 9. Vova Prohorov – šah, 10. Miodrag Novaković – fudbal.
Košarkaši “Sevojna” su u Srpskoj ligi osvojili treće mesto. Stvorena je ženska ekipa, koja na prvenstvu uže Srbije osvaja drugo mesto. Fubaleri “Slobode” su osvojili drugo mesto u Srpskoj ligi, iako je tokom godine klub napustilo desetak igrača. Šahisti su postigli zapažene rezultate. Užičani su atletiku stavljali na počasno mesto, dok su Krsmanović, Čarapić, Nešković, Krstonić, Bogićević, Ilija Selaković postizali rezultate. Rukometaši, iako su godinu ranije bili u vrhu, 1962. nisu ništa uradili, takođe i biciklisti Biciklističkog kluba “Era”. Boks je imao svoju brojnu publiku i zavidan prihod, a nakon meča protiv “Fapa” boks je zamro u gradu. Iako su se pojavile plahate da se osniva Obojkaški klub to se nije dogodilo.
Pred Okružnim sudom je odgovarao Jovan Stanić, već bivši službenik trgovinskog preduzeća “Čigota” i “Komunalne banke”. Optužnica ga je teretila za sedam krivičnih dela, međutim sud je utvrdio postojanje šest krivičnih dela i sud mu je izrekao zajedničku kaznu, sedam godina strogog zatvora i zabranu od 5 godina bavljenja delatnošću. Najviše se kao blagajnik bavio proneverom, aljkavo je radio, krao kancelariski materijal. Kada je prešao da radi u banku, nagovorio je koleginice Radmilu Pavlović i Milevu Nikolić da dignu potrošačke kredite, a njemu da daju pare. Kasnije je postao rukovodilac bifea Komunalne banke, gde je proneverio 210 540 dinara. Pored kazne zatvora i zabrane bavljenja zanimanjem, osuđen je da vrati sve proneverene i ukradene pare.
Dogodila se nesreća u ulici Strahinjića Bana, deca su se sankala, niz poledicu “letele” su potkovanice, rodle i sanke, čuo se dečiji smeh, a onda vrisak i škripa kočnica… Njih dvojica, Velimir i Zoran, su se kretali velikom brzinom niz nizbrdicu na sankama, Velimir napred, Zoran pozadi. Na slobodnom prostoru vozač je vraćao kamion unazad, u rikverc. Velimir je proleteo, a Zoran je ostao pod točkovima, imao je samo deset godina. Polako je sve življi i življi saobraćaj u gradu uzimao svoj danak…
Sa brda Ograđenice u Mokroj Gori 13. decembra oko 17 časova, odronila se stena težine preko pet tona i udarila u kuću Simke Filipović u kojoj su bili Simka i njen sin Miljko. Pukim slučajem su ostali živi. Oboje su smešteni u užičku bolnicu, ona sa veoma teškim povredama a Miljko je zadobio lakše povrede. Stena se posle promene vremena odvalila od brda i survala, u putu udarila u vrata, srušila furunu u sobi, krevete, razrušila drugu stranu zida i zaustavila se tek u njivi pod kućom. U ovom momentu Simka se nalazila ispred furune potpaljujući vatru, a Miljko u drugom uglu sobe. Porušeni delovi kuće su im naneli povrede
Ovoga meseca Užičani su prodavali: Zdravko Milošević iz Šumadijske 3 skije sa štapovima, dobrog kaliteta, furunu u koju se ložila piljevina i šuška “koja drži toplotu 12 sati”, orman za veš sa tri fijoke, kacu za kupus od 60 kgr, stolnu grejalicu… Duškić iz Heroja Jerkovića 12 suvu borovu građu… Tasić sa Trga partizana br. 26 fijat 600 model 1960.
Šta se u Titovom Užicu izgradilo i šta je se početo da gradi tokom 1962. godine? Osnovna škola “Nada Matić”, osnovna škola u Sevojnu, početa je izgradnja osnovne škole u Staparima, nastavljena je izgradnja stanova za učitelje u Krvavcima, Ravnima, Karanu, Drežniku. Izvršena je priprema za postavljanje visokonaponske mreže, izrađena je trafo stanica u Staparima. Izgrađen je dalekovod za Potpeć, Zlakusu i Drežnik. Uređivani su seoski putevi, neke gradske ulice, privedeni su kraju radovi na izgradnji dečijih obdaništa, na izgradnji bolnice rađeno je toliko, koliko se imalo para, počela je izgradnja Ferijalnog doma “Mladost” (Hotel Turist)…
U poslednjim danima decembra, pred novogodišnje praznike, izgledalo je kao da se celo Užice i okolina i staro i mlado sjatilo na ulice i pijacu u prodavnice. Ništa nije moglo da se kupi, a da se ne čeka makar 5 minuta. Radnje su za dva, tri dana ostale bez mnogih artikala, prosto se grabilo kao da je besplatno. Prvi put su se u samoposlugama pojavilo, sveže, smrznuto grožđe i jagode. Robna kuća “Progres” je ostvarila najveći prihod, sve je traženo ali najviše televizori.
Užičani su počeli pripreme za novu 1963. godinu. Nabavljali su mlade prasiće, dobra domaća vina i ostala pića, šili odela i haljine, kupovali čestitke i ukrase za jelku.
Do nove 1963. ostalo je još pet, šest sati svi su žurili da se spreme za doček. U krojačkoj zadruzi bila je velika gužva, puno mladog sveta, ali je bilo i starijih. Neko proba kaput, neko prsluk, neko novu haljinu. Nova godina samo što nije stigla. Krojač Miodrag Mijo Veličković je rakao: “Neka nova 1963. eonese više poštovanja ličnosti čoveka, neka ljudi budu pažljiviji među sobom, neka nestane zavisnosti, pakosti i ostalih sitnih ljudskih mana koje remete životni mir…”
U SUP-u je bilo tiho, šef kriminalističkog odeljenja Sveto Jovanović je rekao: “Moja želja je malo neobična, dok svi žele da imaju posla u novoj godini, ja želim da ga bude što manje.“
Grupa učenika gimnazije je naravno poželela da sa uspehom završi školu.
Nad gradom se spuštao sumrak u Komunalnoj banci (danas novosadskoj), u holu za stranke dve službenice Milica i Zdravka, poželele su da se ukine dvokratno radno vreme. „Da nas stranke bolje razumeju i da najzad shvate šta je učešće na zajam, a šta kamate na kredit“. Jedan od rukovodioca banke, Slobodan Ćirović (otac Aleksandra Ćirovića, vlasnika “Tabane”, predsednika izršnog odbora krajem devedesetih i direktora G.P. “Zlatibor” početkom dvehiljadite) tada je izjavio: “Kako naš grad iz dana u dan postaje sve više turistički centar, a samim tim i promet stranih turista se povećava, to nam je zajednička želja da osnujemo službu za menjanje stranih valuta”.
Stevo Staničić, konobar u “Šumadiji” (Truman), imao je pune ruke tanjira. Kiseo kupus, pasulj bez mesa, ćufte, salate:
“Želeo bih da se ubrza izgradnja pruge Beograd – Bar, pa da čovek može za nekoliko sati da stigne na more ili recimo za sat, dva u Beograd“.
Milutin Pašić, direktor Gimnazije, i Vladan Žeravčić, direktor Ekonomske škole, su iako je već bilo kasno su bili u svojim kancelarijama. Prvi, zanesen po ko zna koji put u “Društveno samoupravljanje” u “Prosveti”, rekao je: “Neka naredna bude bolja od predhodne. Boljim radom i uspehom ostvarićemo više zadovoljstva i sreće. Nezadovoljenje postignutim obezbezbeđuje progres…“ Vladan Žeravčić, nagnut na pravilnik o nagrađivanju, rekao je da je Ekonomska škola do nedavno imala 37 odeljenja na teritoriji celog sreza. Od tog broja, svega 15 je u matičnoj školi. I pored napora zaposlenog osoblja u izdvojenim odeljenjima, vrlo je teško izvoditi nastavu na visini. U novoj godini trebalo bi udruženim snagama pronađemo rešenje ovoga problema, jasno uz pomoć svih ostalih društvenih faktora.
Doktor Živorad Đorđević je bio u ordinacaiji. Ispred je čekalo mnoštvo pacijenata, koji su čekali da ih pregleda. “Želim da u godini koja dolazi bude što manje poziva za prvu pomoć”.
Užice je polako prelazilo iz dana u noć. Tog poslednjeg dana 1962. godine neonske svetiljke su davale posebnu živost gradu. Ja sam dobio od roditelja nove sanke, koje su bile ukrašene i pod jelkom u našem malom stančiću adaptiranom magacinu za brašno nekadašnjeg dede pekara. Novu 1963. dočekivali smo porodično uz tv program TV Beograda. Otac je uspeo da kupi TV, koji je koštao mnogo njegovih plata, ali nikada nije bio kući, jer je radio mnogo poslova vezanih za sport…
U ulici više Trga zaškripale kočnice jednog beloga “Fiće” iz njega izaće Milisav Ilić. Poželeo je da završi školu za visokokvalifikovane vozače, a onda se prisetio i dodao da bude manje leda, poledica, manje usijenih glava među vozačima koji vratolomno jure drumvima. Niz “Rosulje” proleću sanke, potkovanice, velike, bobovi… Jedan od klinaca pocrvenelog nosa, ali lica razvučenog u osmeh je poželeo da cele godine bude snega…
Tako i mi u našoj hronologiji stigosmo do kraja 1962. godine i saznadosmo mnogo toga, osetismo atmosferu i ljude od pre 60 godina, kada su se Užičani više voleli i poštovali.
