… А Милија је стојао на самој ивици брда, на боку. Позади је био њихов други строј, удаљен отприлике стотину метара.
– Доле оружје! – узвикнуо је Милија и са друговима, бацио према њима неколико бомби.
Није их гађао, него само хтео да их заплаши. И заиста, цео строј се дигао и бацио оружје. Далматинци су једва чекали такву прилику. Али, у зао час. Тек што су побацали пушке, подигао се онај други строј и почео да их бије из митраљеза. Позади су били Мађари и Аустријанци. У том комешању, док је Милија разоружавао ове који су се предали, отворила се жестока ватра.
– Погибе Добросав Барјактаревић! – , чу се један глас.
– Бог да му душу прости! Јадна његова мајка.
– Хватајте брдо, па удрите другом линијом! – командовао је каплар Милија.
– Погибе и Радосав! – опет се јави онај глас.
Ватра је постајала све жешћа, све махнитија. Један војник отрчао је командиру и јавио шта се догађа. Први строј са четири стотине и осамдесет људи био је заробљен, али требало се бранити од другога строја. Милијини војници борили су се као дивови. Поколебао се и онај други строј, јер је изгледало као да одовуд наваљује читав један батаљон, а не шака људи.
– Вама је стигла помоћ од савезника? – питао је један од заробљених официра.
– Јест, – смешкајући се одговорио Милија, – стигла нам грдна помоћ. Дошло триста хиљада војника, само нам мало муниције фали.
Други непријатељски строј још увек се држао. Митраљез је сипао ватру без прекида. Требало је кренути на јуриш. Али, срећом, пристигао је командир Милан Миљаковац са четом и ударио с левог бока. Труба је свирала јуриш. Војници су у скоковима трчали и хитали да што пре стигну и сударе се прса у прса са непријатељем. Један метак погодио је каплара Милију Ћатића, просвирао му леву руку и пробио испод леве сисе.
Њему је клонула рука, није више могао да држи пушку. Али, још се није дао, пушку је понео уздигнуту у десној руци. Један непријатељски војник са растојања од десет метара гађао је право у њега. Хтео да га убије.
Други куршум погодио га у уво, одбио му пола шкољке. Милија се још није дао. Сав огрезао у крви, десном руком прислонио је брзометку уз раме и опалио на оног војника.
Срушио га је као врапца.
Војници се измешали па се гушају. Командир Миљаковац ухватио се са једним непријатељским официром па му поднео револвер под гушу. Мађарски војник потрчао да га убије. Али Милија поскочио и кундаком од пушке звекнуо га по глави. Ватра је трајала још читавих пола сата док није разбијен и други непријатељски строј. Изгинуло је много наших људи, али непријатељски губици били су несравњиво већи.
Пошто су разоружани и последњи заробљеници, болничари су по разбојишту купили рањенике и сахрањивали мртве. Командир Миљаковац и каплар Милија заједно су пренесени у Смрдљаковац и тамо превијени. Командир је био тешко рањен у обе ноге.
Доцније су обојица упућени у крагујевачку болницу.
Ту је Милија издржао једну операцију, а после је пренесен у Битољ. И опет на фронт. Из дана у дан, све до конца рата. Нову рану стекао је на Солунском фронту, на Жељину. Тамо на фронту једнога дана предали су му и Карађорђеву звезду са мачевима, коју је стекао у окршају на Дубовом Брду.
У своје село Каран вратио се пред сам Ускрс хиљаду деветсто деветнаесте. Код Беле цркве био је вашар. Ту га затекло јутро. Међу сељацима који су се нашли на вашару био и његов брат Димитрије. Једва га је познао. Он више није ни личио на оног Димитрија каквог га је он сачувао у сећању. Некада је то био снажан и отресит младић, а сада се тешко вукао са инвалидским штакама испод пазуха. Граната му отсекла ногу до чланка. Тамо у некој борби код Зворника. Браћа су се заплакала и загрлила.
– Грујица и Здравко су погинули, а, ево, ја се вратио без ноге, – кроз сузе је причао Димитрије.
Док је Милија на вашару у Белој Цркви са братом препричавао догађаје из рата, дотле су неки малишани отрчали у село и јавили старици да јој се из војске вратио Милија. Збуњена и подбрађена црном шамијом из жалости за двојицом старијих синова, старица је оставила кућу и кривудавом сеоском стазицом потрчала у сусрет сину. Срели су се пред самим селом.
Када је угледала свог Милију, мајка се срушила. Док се он крвавио на фронту, у селу јој казали да је погинуо. Несрећна, и подушје му је давала, и на празном гробу упалила воштаницу. А он био најмлађи син, кога је највише мазила.
Када се старица повратила, дуго је грлила сина и грцала у сузама. Заједно су оплакали миле и драге који се никада нису вратили са бојишта. Остали су тамо на кајмакчаланском вису, пали на капији родне земље коју су бранили и волели.
У очинској кући Милија је нашао тешку сиротињу. Отац кириџија, и док је био жив, једва је везивао крај с крајем и хранио чељад. А за време рата старац умро, два брата погинула, а трећи се вратио без ноге. Милија на својим грудима донео три ране и три војничка одличја: Карађорђеву звезду са мачевима, руски Крст Светога Ђорђа и Обилићеву златну медаљу за храброст.
Пред кућом је нашао само једну јуницу и две кокошке. Хамбар је био празан, њива неузорана.
Витез у рату морао је да надничи и ради код другога. Изучио је опанчарски занат, штавио туђе коже, резао туђу опуту. И док је опанчарски занат добро пролазио и он је некако живео. Надница била висока, тридесет до четрдесет динара дневно.
А сада?
Опанчарски занат је пропао. Милија зарађује десет динара дневно, а ради четрнаест сати. Али не увек, јер нема посла.
Допуна Милоша Познановића из Ужица:
Милија се касније активирао у жандармерији, где је добио чин наредника. Када је почео рат, обзиром на положај, постао је припадник Српске државне страже, познате као Недићевци.
Пошто није желео да учествује у братоубилачком ратовању, немачки SS га је привео и затворио у Бањицу, као “великог народног непријатеља”.
Милија Ћатић је стрељан дан након Видовдана, 29. јуна 1943. године, само четврт века након рата против истог непријатеља, из кога је изашао са три рана и три највиша одликовања.
