Деско Гујар, тајанствени Ужичанин са Царине

1751

„Становали смо педесетих година кућа до његове, био је занимљив човек, имао је бетонске ђаволе на кући и орлове, а у дворишту је имао патуљке… Свака врата су имала отворе при дну са шаркама, да би мачке могле да пролазе. Сећам се, имао их је 12… Причало се да је имао моћ над змијама, говорило се кад звизне много змија се окупи око њега“. Радован Витезовић

Деско Гујар са пријатељима на Старом граду, Влајко Ковачевић с лева први, Гујар четврти
Деско Гујар са пријатељима на Старом граду, Влајко Ковачевић с лева први, Гујар четврти

Први пут сам чуо за Деска Гујара половином шездесетих од оца Влајка, када смо гледали његове фотографије из ране младости. На пар фотографија на Старом граду, отац са пријатељима. Привукао ми је пажњу један младић који је имао повезану мараму на глави, подсећао је на индијског факира. Отац је рекао:
„То је Десимир Симић, уме да призива змије, па смо га звали Деско Гујар. Био ми је нераздвојан пријатељ за време окупације те 1942. године, када смо сво лето провели на Старом граду и на Ђетињи заједно са Деском. Доста пута сам гледао његову преставу, умео је неком врстом звиждука да испушта звук који испушта змија, женка, када хоће да се пари, када се ствара змиски сплет. То је привлачило мужјаке које је Гујар лако хватао и трпа у врећу. Касније, кад му је био потребан новац, змиски отров је продавао апотекарима, а уштављене змиске коже трговцима. Док Гујар није почео да хвата змије, веома често је некога од Ужичана ујела шарка или поскок којих је било не само на Старом граду и на Рајским, већ и у Великом парку. Гледао сам и кад Деско ухвати змију, полако држи, као да је мази, а она се умири и препусти његовим шакама и мажењу… Тајна је у томе што је змијама потребна топлота, кад је полако узме онако хладну пријају јој његове топле руке, па се умири, а овај то вешто користи да направи представу. Тако је за Ужичане био увек окружен велом тајне, а код неких је због тога изазивао страх… Касније, када се број змија драстично смањио Деско Гујат их је штитио“

Био сам присутан почетком седамдесетих година прошлог века, када су клинци из моје Омладинске улице убили поскока у Великом парку. Наишао Деско и прекорио их речима: „Нисте требали да га дирате, кад он вас не дира“. Извадио је из џепа перорез и распорио га на делу стомака према репу и показао тек прогутаног, још несвареног миша и додао: „Видите да је и он од користи јер уништава штеточине, а треба да знате и да свака кућа има своју змију, чуваркућу, коју је греота убити“. И заиста то веровање у народу постоји као и веровање да на Јеремијевдан, змије напуштају сплетове и излазе из својих рупа што је први знак да је зима прошла.

Уживанција на Старом граду када је Деско био присутан опасност од змија није постојала
Уживанција на Старом граду када је Деско био присутан опасност од змија није постојала

Деско Гујар је био особењак и то је било довољно да му Ужичани припишу својства који други нису имали. Ипак, он је био посебан човек због своје изражене љубави према природи, али са онима који су га познавали и са њим се дружили био је веома пажљив, ненаметљив, скроман и увек спреман на неку услугу. Био је помало по ужички инаџија, приказујући своју сасвим другу природу од оне праве. Тај његов инат никада није био на штету других, осим што он није волео шаблоне и тешко се у њих уклапао. Био је самац, није се женио, живео је у кући окруженом цвећем и кући која се до новијег времена налазила испод Белог гробља.

Злуруде комшије нису веровале да он може да направи кућу, када су се зидови због недовољно новца мало слегли, трачарили су међусобно: „Ђавола ће он ту кућу завршити“. А Деско, слушајући их, да им стави до знања да зна за њихову пакост, када градњу приведе крају, фасаду куће украси са два репата ђавола, који се плазе неверним томама и два орла која су такође била на кући и симболизовала његову слободну неспутану личност.

Деско са фигурама које ће уградити на фасаду новонаправљене куће под Белим Гробљем
Деско са фигурама које ће уградити на фасаду новонаправљене куће под Белим Гробљем

Деско није само био познат по гујама, производио је расад многих цветних сорти које су касније красила многа ужичка дворишта, балконе и прозоре градских тргова и паркова. Његово двориште је било као мала ботаничка башта, а његово умеће је посебно показао кад је бринуо о цветним лејама Парчића. Накада Мали парк није био лепши него кад је о њему брино Деско Гујар. Не само разноликост врста и боја цвећа, већ и посебно обликовање туја, шимшира, ружа пузавица и другог растиња били су маштовито урађени посебном вештином човека који је природу толико волео да је се сам у њу уткао. Радио је и у Шумском газдинстви и Градском зеленилу, „Биоктошу“, а ипак је највећи део времена проводио је у природи на местима где су биле засађене нове саднице на Белом гробљу, Борићима, Доварју, Старом граду, Малом Забучју или Великом парку. Разређивао је где је било често, а попуњавао празнине тамо где се нека седнице осушила или није примила. У Великом парку поправљао је стазе ако их је водена бујица оштетила, склањао оборена стабла или гране после олуја, постављао клупе тамо где их није било или мењао оне поломљене из обести или дотрајалости.

Косио је траву по травњацима које је пажљиво плевио, а покошену траву у нарамку стрпаног у војничко ћебе носио својим овцама. Често је водио на испашу два велика овна „Мерино“ сорте, која су га слушала као два верна пса. Са њима је трчао као са другарима, а они су играјући се са њим лизали грумен соли који је вадио из џепа. Чувао их је за потребе Хигијенског завода, где су од крви узетих из њихових вена справљали некакав серум за вакцине. Ту у заводу, који се налазио преко пута Соколане, на месту данашње железничке станице, радио је Десков брат као магационер, а Деско је одржавао двориште, воћњак и башту, садећи најразноврсније цвеће, калемио воћњаке, поткресивао руже, уређивао стазе, па је то све изгледало као свеже умивено.

Фигуре на кући Деска Гујара
Фигуре на кући Деска Гујара

Да Десимир живи у данашње време, кад се много говори и прича о екологији, сигурно би био носилац највећих награда и признања, која се додељују за чување и љубав према природи. Да ли је био видовњак и да ли је био обдарен да немуштим језиком разговара са змијама и окупља, причало се. Ретко је ко знао и у то се уверио како је он то радио, али веровање да је то истина и данас је присутно код оних који су Деска познавали. Зато га је до краја живота прекривао вео тајанствености и непознанице. Деско Гујар је заслужио да као градски ужички лик, кога су сви знали, уђе у ужички незаборав.

Велики парк док је о њему бринуо Десимир Симић - Деско Гујар
Велики парк док је о њему бринуо Десимир Симић – Деско Гујар

Верушка Га Нун: – “Деско је био врло приступачан и волео шалу. Увече скупи цео комшилук на клупи иза куће у Косанчићевој 30 (преко пута Дескове), причају се вицеви, и Деско је често дозивао своју мачку Лепосаву и жалио јој се да га “туче” онај уперивши прст на неког од одраслих. Мачка је заиста била добро обучена и увек га је бранила, устреми се на тог неког и скочи на њега режећи. Сви смо уживали у тим вечерима, нажалост тога више нема. Нисам сигурна да се надимак Гујар односи на Деска, а не на његовог брата кога су деца у комшилуку звала Ујка Диша Морска Жаба, јер су га тако прозвале унуке (или можда деца?) његове сестре, која је лети слала децу у посету, а живела је у Америци. Сећам се да се девојчица звала Аудреy и нама је било симпатично како смешно изговара српске псовке, имала је 4 године. Ујка Диша је био тај који је скупљао змије и држао их у теглама (дефинитивно, видела сам их кад смо се на тавану играли жмурке). И вероватно и жабе. Народ у улици је био релативно необразован, а Диша и његова браћа су били друга сорта, тако да су због тога кренуле све те приче. Диша нас је једном позвао да гледамо помрачење месеца на његовом телескопу – да ли је званично био научник или га је то једноставно занимало, не знам, јер нико у комшилуку се није дружио ни са њим ни са трећим братом, који је живео на другом спрату (Диша на првом у равнини са улицом, Деско у приземљу, низ спиралне степенице које су се спуштале у башту). Диша је био врло висок и ходао укрућено као робот, али мислим да је био интересантан човек који се држао по страни, јер је знао да га народ не би разумео (деца га се нису плашила, чак су се лепо играли са њим). Кад је умро најстарији брат, сећам се да су на улицу изнели педесетак бројева америчког Лајф часописа који је 60-их излазио у великом формату, дупло већем од обичног часописа. Ја сам била фасцинирана тим часописом, имали су дивне фотографије и ето и мене сада у САД али Лифе часопис је сад “нормалног” формата и много мање занимљив. Претпостављам да су сви у кући, или бар Богољуб и Димитрије (Диша) били против социјалистичког режима у Југославији и да због тога нису хтели да се друже са комшилуком; плус имали су ту америчку везу и једино су се деца дружила. Мислим да су били “господска” породица за разлику од нас других; деца су увек ишла на ручак тачно у 1, и ако се неко посече нана (Дескова сестра?) је обавезно алкохолом чистила рану и стављала ханзапласт, укључујући и нама из комшилука. Били су дивни, образовани људи које народ није разумео.