Детињство првог ужичког академског сликара Михаила Миловановића

Пренећемо вам само део онога што је покојни господин Пилчевић, познатији као Пилац, дозволио да се слободно објави за потребе сајта Краљевине Србија и Црна Гора у ратовима 1912-1918 (prvisvetskirat.rs). Поред тога што је о нашем академском сликару Миловановићу написао афирмативну књигу, уложио је и напоре да се са његовог имена склони љага коју је наметнула послератна комунистичка власт, оправдавајући злочин у доба Ужичке републике.

Михаило Миловановић
Михаило Миловановић

„Миловановић Михаило, син Тана и Николије из Гостинице, роћен у Гостиници 24. фебруара 1879. године (8. марта, по новом календару – примедба Ђ. П.), четврто дете у родитеља. Кум: Ђоко Недић, опанчар из ужица.“

Да би се до краја разјаснило да је Михаилово место рођења Гостиница, иако се Миловановићи налазе у засеоку Тук, који је све до првих година после Другог светског рата био у саставу села Губин До, а тада су засеоци Тук (Миловановићи) и Богићевићи издвојени из Губиног Дола и званично припојени Гостиници, у којој се и данас налазе, послужићемо се подацима из хронике др Рада В. Познановића „Гостиница, прошлост и становништво“…

Нема најпоузданијих података о старијем пореклу Миловановића. Предпоставља се да су њихови даљи преци живели у источној Херцеговини, одакле су, због турског зулума, морали напустити своја огњишта и доселили су се у Доње Полимље, у Санџаку, а одатле су касније, преко Златибора, дошли у ужички крај и населили се у Туку, у Губином Долу.

Скраћени родослов Миловановића из Тука
Скраћени родослов Миловановића из Тука

Према истраживањима др Познановића, оснивач и родочелник фамилије Миловановић био је стари Милован Ристивојев или Ристивојевић, који је у већ избледелим сећањима данашњих потомака остао упамћен и као „Велики Милован“ јер је, како истичу, постојао и „Мали Милован“. Овај „Велики Милован” или његов отац Ристивоје, који је рођен око 1780. године, доселили су се у Тук у другој половини XVIII века. Име Ристивојевог Милована, по коме ће се његови потомци презивати Миловановићи, регистровано је у турском тефтеру чибука из 1824. године. Девет година касније Милована Ристивојевог налазимо у тефтеру спахијских прихода, али се већ тада посебно води и кућа његовог сина Петра Миловановог. Поред Петра имао је и сина Милисава и кћер Мару.

Ево како је своје рођење, пола века касније, у једној хуморесци, коју је читао на забави Удружења Ужичана у Београду, видео, доживео и описао Михаило Миловановић.

Сеоска кућа (Михаило Миловановић)
Сеоска кућа (Михаило Миловановић)

„Било некако о међудневници, не знам ни ја које године. Била мајка мноме тешка, а била на раду, по злој срећи у другога. Дошао суђен час те ме родила под једном трешњом, завила ме у трешњево лишће, па отрчала да у снахе узајми и донесе повој и пеленице и у вргу мало воде да ме опере. Вратила се натраг ал мене нема – побего пре но што сам и гмизати почо. А јадно ми моје бјегство и жалосно. Како је била злогрда страна, отиснем се и откотрљам сто и педесет корачаји до у један крш и јендек. Једва ме по мрњаукању нашли. Скупише се сеоске бабе и пошто се по нечему уверише да нисам женско, већ мушко, докопаше ме па са мном оцу на муштулук: „У добри час Тане! – повикаше још с вратница. – Јопет мушко! Дај бардак ракије!“ Мој ме отац и не погледа, али јамачно поносан мушкарцем, наточи пун бардак и ове добре баке, које ме бијаху онако усрдно загрлиле, спустише ме између себе крај прочевља и загрлише бардак. Настаде трзање из бардака, молитвање и прорицање судбине, једне у грашке а друге гашењем угљева у зеленој ћаси… Биће, веле, мудар и стасист. Проћи ће много свјета. Видјеће много јада и белаја, али и добра ко мало ко… Баба Стака уз последњи гутљај из бардака каже: „И нек му Бог да, што му Бог да… како му Бог да…“

Кућа Коваћевића у Заглавку (репродукција, Михаило Миловановић)
Кућа Коваћевића у Заглавку (репродукција, Михаило Миловановић)

Сад дође ред и на мог оца да учини прву и последњу жртву за свога јуношу, да ми начини колијевку. Пет дашчица ужљебљешених једна у другу као неко мало текненце (коританце) са једним љесковим луком на оној страни ђе ће стајати глава, да ме неугуше кучињаре, а са једне подуже стране проврће сврдлом по двије упоредне рупе кроз које провуче и завеза двије упрте од козје кострети. Овако би ме мајка, полазећи изјутра на рад, могла лакше затурити на леђа да ме понесе, а да јој руке после буду слободне за преслицу или који други посао. И она би ме тако свако јутро пртила и одлазила. Куда? У крчевину, на копање, орање, жетву, брање, купљење и Бог би га сами знао куд. И док би она радила негде на њиви, мене би остављала под каквим дрветом или џбуном да се тако дерњам и гицам до миле воље, и гладан и жедан – тако ето настаде моје јачање и такозвано домаће васпитање: у њиви са гуштеровима и бумбаровима, у орању са глистама и ровцима, у воћњаку са прашчићима и кучићима, а у дворишту са пилићима и мачићима. Прође ми прва година и ја пропузах и проодах. У моју колијевку ували се мој млађи брат кога некако из косидбе доњеше кући у навиљку сјена и мени мајка мјесто сисе тутну комад проје у шаку и најури од себе…“

Козе (Михаило Миловановић)
Козе (Михаило Миловановић)

Своје рано детињство Михаило је провео у врло тешким материјалним приликама, које су карактеристичне за многу сеоску децу наших сиромашних брдско-планинских крајева. Већ у шестој години живота Михаило је почео зарађивати „свој хлеб“. Наиме, тада га отац Тане даде „у печалбу“ код једног сеоског домаћина, где је од јутра до вечери чувао свиње и козе.„Два зла никад не састави“, – записаће Михаило много година касније. – Козе ватају стране и литице да се набрсте листа и пупе, а свиње долине и мочваре да се наблате и наришкају корења. Ја за козама – свиње у штету. Ја за свињама – козе у штету. Кад дођи кући истукли би ме што сам направио штету. Кад пођи од куће истукли би ме да не би направио штету. Елем, било штете не било – батина је било увек као кише. И пошто се на мене потроши два-три дењка брезовог и љесковог прућа, развих се као вити бор: ни шта чвршће, ни снажније, ни шта љепше, ни одраслије… Тако ти бијах чврст ко дрен а хитар и лак ко ласица..“

Отац Тане и мајка Кола били су поносни на Михаила, који се по свему већ од малих ногу издвајао од својих вршњака. Посебно је волео да слуша јуначке народне песме и приче о хајдуцима и ускоцима, о Косовском боју, Милошу Обилићу и Марку Краљевићу, које му је отац казивао. Неке стихове је брзо запамтио и певушио док је чувао козе, овце, свиње или говеда по ливадама и пропланцима.

Упркос тешких предрасуда о писмености, које су у то време владале на нашем селу, његов отац, иако самоук, одлучио је да свог сина школује. Имао је седам и по година када га је отац Танасије, у августу 1886. године уписао у први разред Основне школе у Карану, тада једине школе на подручју Лужничке долине, удаљене око шест километара од њихове куће у Горњим Шишићима…