Доктор Лука и његови потомци (други део)

271

Мало је Ужичана данас у деветој и десетој деценији живота, али се радо сећају људи који су им помагали да преживе ратне и поратне године, бринући се о њиховом здрављу и животима. У то доба немаштине, разне болести и низ пандемија заразних болести често су потресали Ужице. Неухрањени, нередовно вакцинисани што је погодовало разним болештинама од којих су се Ужичани најчешће бранили рибљим уљем, које су нам упорно давали и у школи и код куће као превентиву и заштиту од болести, јер других витамина није било. И не само генерације деце рођене пред рат, током и после рата, шишали су и нас генерације из педесет и неке нуларицом, мазали некаквим смрдљивим мастима против шуге. Давали су нам козије млеко, иако су у то време козе биле забрањене, налазећи га по планинским забитима, све у циљу да се заштитимо од туберкулозе која је свакодневно у послератно време узимала свој данак.

Др Лука и његова Круна - Вида педесетих година 20. века
Др Лука и његова Круна – Вида педесетих година 20. века

Захваљујући људима који су знање из медицинских наука и жеље да помогну несебично и свакодневно пружали својим суграђанима помоћ ми смо одрасли и преживели све критичне године. Сада када пишем други део приче о великом човеку и хуманисти др Луки Ђуричићу, поменућу и незаборавне др Херцега, Аџемовића, Зотовића, Замковића, Васа Маринковића, Крстића, Бородина, др Ружицу, Брачинку и наравно др Луку, али је било и многих других чијих имена не могу да се сетим, а који се нису одвајали од своје лекарске торбе са најнужнијим иструментима и лековима, да би где год треба пружили помоћ. Сваки од њих данас је легенда и нема куће у Ужицу у којој се не помене име некога од њих и чује: „Био је то најбоље доктор и човек, бог да му душу прости, толико пута је у животу помогао мојој деци и мени“. А то је истина. Није било специјалиста као данас, а ни услова које савремена медицина нуди. Без лабараторија, рендгена, ултра звука и много чега још што је човечанству подарила наука, они су богатим искуством дијагностицирали болести без погрешке, што је гарантовало њихово успешно савлађивање. Мени је лично спасио живот др Шуменковић, када сам настрадао од епидемије полија или познатије дечије парализе.

Кућа др Луке у којој је започео туризам на Тари
Кућа др Луке у којој је започео туризам на Тари

Да поновим, један од плејаде честитих, часних и стручних ужичких лекара био је и др Лука Ђуричић, пореклом из Кремана. Интересантно је да су се у то време Креманци такмичили ко ће више деце ишколовати на високим и вишим школама. Познати и признати стручњаци потичу из породица Мисаиловић, Мољковић, Богосављевић, Тарабић, Ђурђић, Панић, Ђуричић, па је и Лукин отац послао свог сина да заврши гимназију у Ужицу и настави школовање на студијама у Београаду. О Лукином даљем животу сам писао у првом делу ове сторије посвећене ужичком незабораву. Шта још могу да истакнем што нисам написао о др Луки?

Млади др Немања на Плажи
Млади др Немања на Плажи

У време кад је Ужице имало десетак хиљада становника, др Лука је бринуо о свима нама. Био је то човек невероватне енергије, као да никада није спавао, увек се могао срести како негде жури са својом великом црном ташном. Као мађионичар, из ње је вадио потребне иструменте и неопходе лекове и болеснику је одмах било лакше. Благе нарави, увек очински нежан, уливао је наду у брзо оздављење. Нимало сујетан, прихватао је „народне лекове“, црни лук на оток, зечије сало или ракијаве облоге код упале плућа или кашља, сланина са алевом паприком против заушака, прокувано вино са бибером против назеба и све што не може да шкоди и може да помогне. Био је против надрилекара, гатара, враџбина, салевања страве, гашења углевља и других празноверица. Није био само лекар, трудио се да буде и просветар. Доктор Лука, као и већина његових колега из тог времена, није могао слати специјалистима. Услови су захтевали да често буде и гинеколог и акушер и педијатар и интерниста и стоматолог и све друго према потреби. Време, место и удаљеност нису га спречавали да буде тамо где је потребно, па је тако једном приликом без двоумљења по зими и дубоком снегу пешачио од Бајине Баште до села Заовине, да помогне жени која се порађала. Ако је било хитно, а живот у опасности, упуштао се у компликоване хируршке захвате.

Др Немања родитељ
Др Немања родитељ

Остао је упамћен као велики човек, доктор и господин у правом смислу речи. Доктор Лука Ђуричић је сахрањен на Доварју у непосредној близини старе капеле, где су посађене три оморике пренете са Таре, коју је обожавао и где је саградио кућу за одмор. Пре него што је отишао у вечност својим животом и радом обележио је једно време. Љубав према лекарском позиву пренео је на своју децу, па су синови Андрија и Немања постали познати и признати лекари, а унука Иванка неуро хирург ће превазићи свога деду. Унук који носи дедино име Лука Ђуричић је шумарки инжињер, музичар и инструктор смучања. Да кажем нешто и о њима.

Др Иванка, као већина добрих људи воли мачке
Др Иванка, као већина добрих људи воли мачке

Лукин син др Немања Ђуричић био је начелник интезивне неге и анестезије у ужичкој болници. Тешко је пребројати сва места у ужичком крају Кремна, Мокра Гора, Заовине, Бајина Башта где још људи памте његово свесрдно залагање у најтежим ситуацијама у којима је као лекар учествовао. Својим присуством, готово увек са осмехом, уливао је поверење најтежим болесницима. На месту начелника интезивне неге су га затекле и године грађанског рата у распадању Југославије, где је гравитирао прихват најтежих рањеника са околних ратних жаришта.

Шумарски инжењер Лука Ђуричић, смучар и клавијатуриста
Шумарски инжењер Лука Ђуричић, смучар и клавијатуриста

По провенијенцији прави Ужичанин, велики љубитељ ужичке плаже, водених спортова, атлетике. бокса, скијања. У исто време боем, духовит и спреман за дружење. Атлетски грађен, надпросечно јак, важио је за човека са којим је мало ко смео у Ужицу да одмери снагу. То се углавном дешавало у ситуацијама када га непримереним понашањем испровоцирају. Тераса “Паласа” је бивала место таквих догађаја.

Оснивач је Светосавске странке, где се од самог почетка придружио вишестраначком животу Ужица, покушавајући да својим присуством учини добре ствари за град, посебно у области спорта, здравства, културе. Није био ускостраначка личност, па га по доброј сарадњи и спремности да помогне памте и људи из тада супротних табора са којима се међусобно уважавао без обзира на разлике у политичком смислу. О њему би највише и најлепше рекли они којих такође више нема. Професори Рога, Зец и остали некадашњи Јехличкини гимнастичари – спортисти са којима је провео најлепше момачке дане на спортским теренима у Соколани, на Плажи, где су знали све вирове на Рајским Отоцима.

Лука родитељ
Лука родитељ

Ћерка др Немање, др Иванка Ђуричић, наставила је породичну традицију. Рођена је у Ужицу, где је завршила основну школу и гимназију. Потом је завршила Медицински факултет и стажирала у Ужицу. Започела је специјализацију неурохирургије у трајању од 6 година, од чега је једну провела у Ужицу и пет година у Београду. Специјализацију је завршила и 2005. године основала одсек неурохирургије у ужичкој болници. Током 2015. године отишла је на Клинички центар у Београду на гама нож, где је провела две године. После тога је отишла у Праг, а по повратку у Београд, отворила је своју ординацију за квантну медицину, коју у свету зову “медицина будућности”. Иванка је једном приликом објаснила:

“Квантна медицина је заснована на сазнањима из квантне физике, да свака ћелија, ткиво и орган имају своје специфичне фреквенције и да се уз помоћ апарата могу одстранити болесне, а у тело вратити здраве вибрације. Увидевши предности квантне медицине на личном примеру, и не само на личном, определила сам се да бавим квантном медицином”.

Данас кућа Ђуричића на Тари
Данас кућа Ђуричића на Тари

Његов син Лука Ђуричић, који носи име по легендарном деди, дипломирани је инжењер шумарства, инструктор је скијања, популарни Ужички клавијатуриста. Запослен у ШГ “Ужице” Ревир Кремна. Заљубљеник је у природу Таре и Златибора, скијање, музику. У настојању је да настави традицију свога деде Луке, који се бавио туризмом на Тари пре Другог светског рата. Учесник је многих музичких збивања у граду Ужицу, а и током студирања у Београду и Панчеву. Од школских игранки, концерата, клубских свирки. Свирао је за КВ фамилy, Мита, Тину, Ђорђа Васића Бориса Никачевића, Демоде банд, Ужичку републику и Сергеја Трифуновић, Бојана Стаменова, Архивску забаву, Дејан Петровић Биг Банд.

Иванка и Лука су посебани Ужичани као што су му били деда и отац, на све и добри људи и родитељи. Традиција доброте и талената у посебној ужичкој породици се наставља.