Malo je Užičana danas u devetoj i desetoj deceniji života, ali se rado sećaju ljudi koji su im pomagali da prežive ratne i poratne godine, brinući se o njihovom zdravlju i životima. U to doba nemaštine, razne bolesti i niz pandemija zaraznih bolesti često su potresali Užice. Neuhranjeni, neredovno vakcinisani što je pogodovalo raznim boleštinama od kojih su se Užičani najčešće branili ribljim uljem, koje su nam uporno davali i u školi i kod kuće kao preventivu i zaštitu od bolesti, jer drugih vitamina nije bilo. I ne samo generacije dece rođene pred rat, tokom i posle rata, šišali su i nas generacije iz pedeset i neke nularicom, mazali nekakvim smrdljivim mastima protiv šuge. Davali su nam kozije mleko, iako su u to vreme koze bile zabranjene, nalazeći ga po planinskim zabitima, sve u cilju da se zaštitimo od tuberkuloze koja je svakodnevno u posleratno vreme uzimala svoj danak.
Zahvaljujući ljudima koji su znanje iz medicinskih nauka i želje da pomognu nesebično i svakodnevno pružali svojim sugrađanima pomoć mi smo odrasli i preživeli sve kritične godine. Sada kada pišem drugi deo priče o velikom čoveku i humanisti dr Luki Đuričiću, pomenuću i nezaboravne dr Hercega, Adžemovića, Zotovića, Zamkovića, Vasa Marinkovića, Krstića, Borodina, dr Ružicu, Bračinku i naravno dr Luku, ali je bilo i mnogih drugih čijih imena ne mogu da se setim, a koji se nisu odvajali od svoje lekarske torbe sa najnužnijim istrumentima i lekovima, da bi gde god treba pružili pomoć. Svaki od njih danas je legenda i nema kuće u Užicu u kojoj se ne pomene ime nekoga od njih i čuje: „Bio je to najbolje doktor i čovek, bog da mu dušu prosti, toliko puta je u životu pomogao mojoj deci i meni“. A to je istina. Nije bilo specijalista kao danas, a ni uslova koje savremena medicina nudi. Bez labaratorija, rendgena, ultra zvuka i mnogo čega još što je čovečanstvu podarila nauka, oni su bogatim iskustvom dijagnosticirali bolesti bez pogreške, što je garantovalo njihovo uspešno savlađivanje. Meni je lično spasio život dr Šumenković, kada sam nastradao od epidemije polija ili poznatije dečije paralize.
Da ponovim, jedan od plejade čestitih, časnih i stručnih užičkih lekara bio je i dr Luka Đuričić, poreklom iz Kremana. Interesantno je da su se u to vreme Kremanci takmičili ko će više dece iškolovati na visokim i višim školama. Poznati i priznati stručnjaci potiču iz porodica Misailović, Moljković, Bogosavljević, Tarabić, Đurđić, Panić, Đuričić, pa je i Lukin otac poslao svog sina da završi gimnaziju u Užicu i nastavi školovanje na studijama u Beograadu. O Lukinom daljem životu sam pisao u prvom delu ove storije posvećene užičkom nezaboravu. Šta još mogu da istaknem što nisam napisao o dr Luki?
U vreme kad je Užice imalo desetak hiljada stanovnika, dr Luka je brinuo o svima nama. Bio je to čovek neverovatne energije, kao da nikada nije spavao, uvek se mogao sresti kako negde žuri sa svojom velikom crnom tašnom. Kao mađioničar, iz nje je vadio potrebne istrumente i neophode lekove i bolesniku je odmah bilo lakše. Blage naravi, uvek očinski nežan, ulivao je nadu u brzo ozdavljenje. Nimalo sujetan, prihvatao je „narodne lekove“, crni luk na otok, zečije salo ili rakijave obloge kod upale pluća ili kašlja, slanina sa alevom paprikom protiv zaušaka, prokuvano vino sa biberom protiv nazeba i sve što ne može da škodi i može da pomogne. Bio je protiv nadrilekara, gatara, vradžbina, salevanja strave, gašenja uglevlja i drugih praznoverica. Nije bio samo lekar, trudio se da bude i prosvetar. Doktor Luka, kao i većina njegovih kolega iz tog vremena, nije mogao slati specijalistima. Uslovi su zahtevali da često bude i ginekolog i akušer i pedijatar i internista i stomatolog i sve drugo prema potrebi. Vreme, mesto i udaljenost nisu ga sprečavali da bude tamo gde je potrebno, pa je tako jednom prilikom bez dvoumljenja po zimi i dubokom snegu pešačio od Bajine Bašte do sela Zaovine, da pomogne ženi koja se porađala. Ako je bilo hitno, a život u opasnosti, upuštao se u komplikovane hirurške zahvate.
Ostao je upamćen kao veliki čovek, doktor i gospodin u pravom smislu reči. Doktor Luka Đuričić je sahranjen na Dovarju u neposrednoj blizini stare kapele, gde su posađene tri omorike prenete sa Tare, koju je obožavao i gde je sagradio kuću za odmor. Pre nego što je otišao u večnost svojim životom i radom obeležio je jedno vreme. Ljubav prema lekarskom pozivu preneo je na svoju decu, pa su sinovi Andrija i Nemanja postali poznati i priznati lekari, a unuka Ivanka neuro hirurg će prevazići svoga dedu. Unuk koji nosi dedino ime Luka Đuričić je šumarki inžinjer, muzičar i instruktor smučanja. Da kažem nešto i o njima.
Lukin sin dr Nemanja Đuričić bio je načelnik intezivne nege i anestezije u užičkoj bolnici. Teško je prebrojati sva mesta u užičkom kraju Kremna, Mokra Gora, Zaovine, Bajina Bašta gde još ljudi pamte njegovo svesrdno zalaganje u najtežim situacijama u kojima je kao lekar učestvovao. Svojim prisustvom, gotovo uvek sa osmehom, ulivao je poverenje najtežim bolesnicima. Na mestu načelnika intezivne nege su ga zatekle i godine građanskog rata u raspadanju Jugoslavije, gde je gravitirao prihvat najtežih ranjenika sa okolnih ratnih žarišta.
Po provenijenciji pravi Užičanin, veliki ljubitelj užičke plaže, vodenih sportova, atletike. boksa, skijanja. U isto vreme boem, duhovit i spreman za druženje. Atletski građen, nadprosečno jak, važio je za čoveka sa kojim je malo ko smeo u Užicu da odmeri snagu. To se uglavnom dešavalo u situacijama kada ga neprimerenim ponašanjem isprovociraju. Terasa “Palasa” je bivala mesto takvih događaja.
Osnivač je Svetosavske stranke, gde se od samog početka pridružio višestranačkom životu Užica, pokušavajući da svojim prisustvom učini dobre stvari za grad, posebno u oblasti sporta, zdravstva, kulture. Nije bio uskostranačka ličnost, pa ga po dobroj saradnji i spremnosti da pomogne pamte i ljudi iz tada suprotnih tabora sa kojima se međusobno uvažavao bez obzira na razlike u političkom smislu. O njemu bi najviše i najlepše rekli oni kojih takođe više nema. Profesori Roga, Zec i ostali nekadašnji Jehličkini gimnastičari – sportisti sa kojima je proveo najlepše momačke dane na sportskim terenima u Sokolani, na Plaži, gde su znali sve virove na Rajskim Otocima.
Ćerka dr Nemanje, dr Ivanka Đuričić, nastavila je porodičnu tradiciju. Rođena je u Užicu, gde je završila osnovnu školu i gimnaziju. Potom je završila Medicinski fakultet i stažirala u Užicu. Započela je specijalizaciju neurohirurgije u trajanju od 6 godina, od čega je jednu provela u Užicu i pet godina u Beogradu. Specijalizaciju je završila i 2005. godine osnovala odsek neurohirurgije u užičkoj bolnici. Tokom 2015. godine otišla je na Klinički centar u Beogradu na gama nož, gde je provela dve godine. Posle toga je otišla u Prag, a po povratku u Beograd, otvorila je svoju ordinaciju za kvantnu medicinu, koju u svetu zovu “medicina budućnosti”. Ivanka je jednom prilikom objasnila:
“Kvantna medicina je zasnovana na saznanjima iz kvantne fizike, da svaka ćelija, tkivo i organ imaju svoje specifične frekvencije i da se uz pomoć aparata mogu odstraniti bolesne, a u telo vratiti zdrave vibracije. Uvidevši prednosti kvantne medicine na ličnom primeru, i ne samo na ličnom, opredelila sam se da bavim kvantnom medicinom”.
Njegov sin Luka Đuričić, koji nosi ime po legendarnom dedi, diplomirani je inženjer šumarstva, instruktor je skijanja, popularni Užički klavijaturista. Zaposlen u ŠG “Užice” Revir Kremna. Zaljubljenik je u prirodu Tare i Zlatibora, skijanje, muziku. U nastojanju je da nastavi tradiciju svoga dede Luke, koji se bavio turizmom na Tari pre Drugog svetskog rata. Učesnik je mnogih muzičkih zbivanja u gradu Užicu, a i tokom studiranja u Beogradu i Pančevu. Od školskih igranki, koncerata, klubskih svirki. Svirao je za KV family, Mita, Tinu, Đorđa Vasića Borisa Nikačevića, Demode band, Užičku republiku i Sergeja Trifunović, Bojana Stamenova, Arhivsku zabavu, Dejan Petrović Big Band.
Ivanka i Luka su posebani Užičani kao što su mu bili deda i otac, na sve i dobri ljudi i roditelji. Tradicija dobrote i talenata u posebnoj užičkoj porodici se nastavlja.
