Доктор Лука и његови потомци (први део)

1674

Доктор Лука Ђуричић је један од оних људи на које често треба подсећати младе генерације, да би им послужили као узор. Животни пут овог посебног Ужичанина је невероватан и за услове данашњег дигиталног времена…

Разгленица коју је послао др. Лука док је био у Америци
Разгленица коју је послао др. Лука док је био у Америци

Родио се у породици Стојана и Продане Ђуричић у Кремнима 1897. године. Један новинар је једном приликом написао: „Кремна и медицина изнедрили су дичног сина др Луку Ђуричића“. Отац Стојан, сем пољопривредом, бавио се и кириџилуком, продавајући луч и катран низ Дрину до Лознице и долином Мораве до Кргујевца и Крушевца. На овом потежем послу Стојан је решио да неке од синова мора да школује. Неколико година пре него се родио његов син Лука, у Кремнима је отворена основна школа. Лука је као најбољи ученик своје генерације, радећи све сеоске послове, завршио основну школу.

Нижу Гимназију у Ужицу завршио је, служећи код станодавца Косте Урошевића, наставника природних наука. Лука, сеоско дете, природно вредно истицао се у свим школским предметима, па је изазивао завист код школских другова, који су му се често подсмевали због његове сеоске одеће. Али то није поколебало Луку, који је знао зашто је дошао Ужице – вредно је учио и другима помагао. После ниже гимназије, уписао је Учитељску школу у Јагодини. Било је то 1913. године. Ту су Луки до руку дошле прве књиге Светозара Марковића и других српских социјалиста.

Рат са Аустроугарском прекинуо је Лукино школовање. Иако је био превише млад за војску, заједно са другим школским друговима придружио се повлачењу српске војске преко Албаније 1915. године. Стигавши до Љеве Реке у Црној Гори, последње што су имали дали су водичу да их доведе до Скадра, али тај водич је побегао са њиховим новцем… Лука, иако је био рат, успео је да се врати у своја Кремна, која су била у власти швапских окупатора.

Лука Ђуричић стоји пети с лева
Лука Ђуричић стоји пети с лева

Неко време је радио као писар у Чајетини, преживео је све тегобе и страхоте окупације: глад, тифус, шпански грип чија пандемија је била једна од најсмртоноснијих у историји човечанства, која је истребила многа српска села, па и Кремна. Тај шпански грип или грозница како ју је народ звао, значајан је био разлог да се Лука определи за студије медицине.

По завршетку рата и стварању Краљевине Југославије Лука, по скраћеном поступку, завршава Гимназију у Ужицу и, у јакој конкуренцији, добија међудржавну стипендију за студије у Америци, из фондације Розалије Мортон.

Отац Стојан га је из Кремана испратио речима: „Није то ко моје кириџиско путовање до Шапца, међу свом народу, где ме у сваком месту чека побратим. То је далека Америка и туђина“.

У Америци Лука студирао је 3 године, али је морао и радити као физички радник, шофер, учитељ језика. Са професором Бертом Кларком превео је на енглески језик Нушићевог Кнеза Иву од Семберије. Хтео је да Америци представи свој напаћени народ који је вековима одолевао својим освајачима и поробљивачима. Радећи преко лета, а иначе, у разним местима и путујући Америком у старом џипу, био је свестан расне и верске нетолеранције. Видео је запаљено црначко село са свим његовим становницима и одмах напустио САД, одбивши, на опште зграњавање, понуђену стипендију америчке владе речима: „Мој отац ме научио да оно што не можеш вратити не узимај“!

Лето 1922 године.у Јелоустон парку, Лука Ђуричић (десно) са другом
Лето 1922 године.у Јелоустон парку, Лука Ђуричић (десно) са другом

Прешао је 1922. године у Канаду где је наставио школовање, радећи ноћу у болници као помоћник дежурног лекара. Ту је провео две године радећи и студирајући. У току лета радио је у фабрици у граду Хамилтону. Дванаесточасовно радно време није могао да дуже издржи, па је решио да поведе акцију за скраћење радног времена, али је добио отказ и претњу да ће га ухапсити. Вратио се у Монтреал, затим прешао у Лондон, па у Београд.

Наставио је студије медицине, али је у исто време радио као преводилац са енглеског. Медицину је завршио 1930. године, али због својих убеђена у правду, истину и једнакост, није могао рефлектовати на државну службу, па се вратио у своја Кремна. Мудри отац Стојан му је рекао: „Слушај дјете, изабрао си тешко занимање. Ако излечиш болесника, помогао му је Бог; ако не излечиш родбина ће да куне“.

Примљен је за лекара Здравствене задруге у Бајној Башти. Али је добио отказ 1935. године, због супростављању профашистичким моћницима, а затим и у Социјалном осигурању 1936 године. До 1941. године радио је као приватни лекар у Бајиној Башти, затим се склања у село Рачу, Вежење на Тару. На Тари, формира мале болнице лечећи рањенике са обе стране Дрине до Вишеграда и Романије, али и мештане околних села и избеглица стижући пешице, на коњу, на теретном камиону, са лековима, завојима, шприцем, па и зубарским клештима, и, најчешће, без наплате прегледа за сиромашне, којима и даје лекове.

Фотографија коју је Лука снимио у Канади
Фотографија коју је Лука снимио у Канади

Породицу је био склонио на Тару, затим у Кремна, да их спасе, јер су му замерили што лечи „оне друге“, не схватајући да је он, као опредељени хуманиста, не схватајући да он као опредељени хуманиста, поштовао Хипократову заклетву и био против грађанског рата и међусобног истребљења.

О хуманости доктора Луке сведочи и историчар Владимир Дедијер посвећујући му своју књигу: „Сведочанства у Другом светском рату о чијим делима историја не стиже да напише ни ред. Један од њих је и доктор Лука Ђуричић из Кремана на Тари, који је извесног тегобног јесењег дана 1942. године осам сати ноћу јахао на коњу преко планине Таре да би спасао у селу Заовине Неранџу Василић, мајку петоро деце.

Доктор Лука, за све време рата, свесрдно је лечио рањенике и избеглице, излажући сопствени живот опасности. После рата, 1945. године, није хтео да прима плату за своје услуге. А кад је добио награду „Слободан Пенезић“, читав износ је поклонио штићеницима дома “Петар Радовановић”. Тако је доктор Лука Ђуричић провео живот чинећи добра дела потпуно тихо. И данас, у ужичком крају, народ чува успомену на њега и његову племенитост, а ми се само придружујемо тој пошти једног великог човека“.

Крајем рата др Лука је био партизански лекар, лечио је рањенике до Ваљева. Затим је постављен за повереника за здравство Округа Ужице. Требало је обновити порушене здравствене објекте, окупљати и обучавати здравствени кадар, формирати здравствене службе. Радио је у Дому здравља, здравственим амбулантама „Цвете Дабић“, „Првог партизана“, ЖТП-а. Доктора Луку смо могли видети преко Доварја у Крчагову, у Турици, његовим Кремнима, Равнима, свуда.

Био је то необичан Ужичанин, светрано образован, хуманиста, лекар који свима помаже… Али се и у време које је очекивао и дочекао разочарао. Сметали су му непоштење, привилегије моћника, неправде и присутни примитивизам. Није могао трпети да му незналице о моћници наређују, па им је засметао. Напустио је државну службу и поново се вратио приватној лекарској пракси, лечећи најугроженије у Ужицу и околини. Тешко се могло наићи на неког од старијих Ужичана који неће посведочити да му је др Лука лечио и спасао некога од чланова породице. Многи старији из Ужица и краја су ми причали да их је питао, уместо за плаћање прегледа, имају ли новаца за лекове који се морају купити и машао се за новчаник и давао паре за лекове.

Др Лука са женом Круном-Видом
Др Лука са женом Круном-Видом

Данас делује невероватно како је др Лука свуда стизао и свима помагао, а ни породицу није запостављао. Успео је, заједно са изузетном супругом Круном-Видом, да ишколује два сина на медицинском факултету др Андрију и др Немању, врсне лекаре и два просветна радника професорку Ружу и наставника Василија, али и да својски помогне око десеторо деце своје браће и сестара из Кремана, у нужном смештају – на „чардаку“ у улици Петра Ћеловића. Пристојан стан добио је веома касно уз помоћ Ваљаонице бакра и разумевање директора Влајка Брковића.

На предлог старог Милана Н. Мисајловића, из Кремана, уз помоћ захвалних спонзора, и леп програм који је припремио ангажовани Тодор Ђурић Гинин и пригодне речи др Илије Мисајловића, подигнута је биста др Луки Ђуричићу испред здравствене станице у Кремнима. Заиста, др Лука је био један од највећих људи ужичкога краја, који никога није поздравио и отпоздравио, а да није скинуо шешир с главе. Овим чланцима и удружење Ужичанствено даје прилог за његов велики и неизбрисив траг који је оставио у здравству ужичког краја.

У другом наставку приче о др Луки приповедаћу више о његовој деци и унуци и унуку: Андрији Ђуричићу – лекару, интернисти, Ружици Ђуричић професорки географије, Василију Ђуричићу наставнику ликовног васпитања. Посебно о Немањи Ђуричић лекару, анестезиологу, Начелник интезивне неге и анестезије у ужичкој болници. Спортисти, боксеру и атлетичару, гитаристи. Као и о његовој ћерци Иванки, оснивачу одељења неурохирургије у ужичкој болници. Сину Луки који носи име чувеног деде, шумарском инжињеру, клавијатуристи, инструктору скијања…