Ужичко Дописништво РТС званично почиње са радом 1990 године. Прво телевизијско дописништво чинили су Душан Ћитић уредник, Бранко Станковић новинар, сниматељи Миодраг Кривокућа и Горан Маријановић. Дописници РТС-а биле су Наташа Трнавац Ћалдовић, Весна Ђуровић, Драгана Митровић, Јелена Божовић.
У време јубилеја дописништва 2015, године када су прослављали 25 година постојања и рада, у дописништву су радили: сниматељи Горан Марјановић, Душко Перић, Милован Обућина, тонац Ивица Перишић, монтажери Бранко Видаковић, Александар Кузељевић, Горан Дамљановић и четири новинарке – Надежда Гавриловић, Јелена Божовић, Наталија Видић и Славица Јовановић. Дописник Радио Београда је Зоран Жеравчић. Тада су у репортажи о свом дописништву рекли:
“Живот дописнички нас је научио да о свему сазнамо понешто, да извештавамо о разним стварима – од непогода, политике, хронике, друштва, културе, спорта, забаве. И даље се радујемо кад бар мало померимо ствари и прижељкујемо да што чешће јављамо кад се радост деси.”
А да допуне ово казивање, јавили су нам се и други радници Дописништва:
Наталија Видић:
„Поштовани Ковач лепо подсећање, али зарад истине морам да додам да сам се Ћиту и Бранку најпре придружила ја (1991.), а годину дана касније Јелена, Славица и Нада, па много касније и Наташа, Драгана, Весна… Ето да се зна!“
Наташа Трнавац Ћалдовић:
„Ја сам примљена почетком 1996, као “хонорарац”, заједно са Љиљом Петровић (радила на ТВ5) и Слађаном Вукотић (бави се јогом). У стални радни однос примљена сам исте године кад и Драгослав Ћалдовић (мој муж од 1997), који је као асистент сниматеља радио од 1992. Колеге су му биле Ивица Перишић и Горан Дамљановић, обојица још у Дописништву. И данас монтажери Бранко Видаковић Дуги и Александар Кузељевић дошли су пре мене; Александра Нешковић (данас Павићевић) Ета, била је асистент монтажера, а кратко је у монтажи радио и Цера (А. Церовић). Мислим да од сниматеља не поменусмо Милована Обућину (дошао мислим 1992), а и Зоран Ђуровић је, ако се не варам, неко време био асистент сниматеља. Дописништво је формирало данас угашену испомоћ у Новој Вароши, са сниматељем М. Бошњаковићем (прво асистент сниматеља у Ужицу), Вранићем, новинарком Јеленом Матијевић (кад је Дописништво Нове Вароши угашено, радила за Новости) и асистентом Марком. Драгана је дошла, чини ми се, 1998. или 1999. Весна Лојен је у ужичко Дописништво прешла из Ваљева, због удаје за Ђура, као новинар са вишегодишњим искуством. Док сам била на једном од трудничких/породиљских, у Дописништво је на обуку за новинара дошла извесна Дијана (?) Боранијашевић (из Н. Вароши?) која је као експрес печен новинар отишла у РТВ (Нови Сад), затим и Наташа Михајловић (Пријепоље?), по истом рецепту у централу у Београд, данас у “Шта радите, бре” (позната из афере о сексуалном узнемиравању, која је окончала каријеру досовском политичару Вуку Орлићу?). У Дописништву су радиле и Рада Ковачевић, секретарица (пре ње Драгана Влајковић?) и кафе-куварица и чистачица Драгица Аврамовић. Технолошким вишком проглашене су Ета, Рада и Драгица 2007. или 2008. Ја сам споразумно прешла у просвету у јан. 2009. Ћалдо је проглашен технолошким вишком пола године касније. Ако сам некога заборавила или погрешила, Нато, исправљај.
Искрено, мени је мање важно ко је први побо заставицу, од тога ко је како трајао. Све ове људе помињем зато што су у ТВ послу, зна то Ковач одлично, веома важни невидљиви људи иза камере – иако новинару припада слава, то је по дефиницији тимски рад – управо то ми је у њему најлепше.“
Драгица Маслаћ-Тасић:
„Ја сам била први новинар хонорарац у Дописништву од септембра 1990. до јуна 1991. године. Шеф дописништва је био Душан Ћитић, а у радном односу су, осим њега били новинар Бранко Станковић, сниматељи Миодраг Кривокућа и Горан Марјановић и секретарица Драгана Влајковић. Осим мене, хонорарни сарадници су били и монтажери (по потреби и тонци и осветљивачи) Бранко Видаковић Дуги и Предраг Пеђа Супуровић. Уредници Дописничке редакције су били Слободан Арежина и Десимир Чантрак. Како линкова није било, сви прилози су монтирани у Ужицу, а касете су затим слате аутобусима у Београд. Често се дешавало да због гужве у саобраћају не стигну за „Хронику региона“ или Дневник. Отишла сам из Дописништва када сам „стављена на лед“ због питање постављеног на конференцији за штампу оргнизованој поводом референдума о промени имена града, промени намене средстава предвиђених за Дом омладине и још једне тачке које се не сећам. Како су сви из општине причали шта ће се дешавати када прође рефендум, питала сам шта ће се дешавати ако референдум не прође. Још пре него што сам се вратила у редакцију, Ћитића су звали из општине да му кажу да не шаље новинара који поставља несувисла питања. Референдум, наравно, није прошао, због мале излазности, али сам ја своју новинарску каријеру наставила у другим редакцијама.“
Пеђа Супуровић:
„Радио сам и као реализатор програма, када су рађена укључења уживо.“
