“Драганче зна да чита, ко га је научио”

1695

Моја генерација је одрасла у југословенском социјализму. По први пут на овим просторима, дете радника и сељака могло је стећи академско образовање. Приступ образовању је био општи, као и приступ здравственој заштити. Политички систем почивао је на монополској моћи Савеза комуниста.

Драганче кад је научио да чита
Драганче кад је научио да чита

Оно што је такође био један од кључних задатака Југословенске револуције било је постизање мирног суживота зараћених балканских народа, загађених геноцидним национализмима. Југословенски комунисти су током првих неколико деценија били у стању да обезбеде етнички мир, који је први предуслов било ког друштвеног развоја. Живело се у миру и сталном потенцирању оног Титовог: “Чувајте братство и јединство као зеницу ока свог“. У то време генерације из педесет и шездесет и неке, уз прва слова училе су да воле Друга Тита понекад више од оца, мајке, бабе и деде… Ја сам се тога спасао научио сам сам да читам, бирао сам шта да читам, и знао и знам кога да волим највише на свету.

Сигуран сам да је најважнији догађај у мом животу био када сам научио да читам, нисам још био напунио 5 година. У почетку ми је мама читала, а ја сам врло брзо почео сам да читам, тако да сам читао стрипове још пре него што сам кренуо у школу. Сам сам научио да читам тако да сам самоук читалац, који се сам образовао.

Бабин буквар
Бабин буквар

Баба ми је поклонила стари лепо дизајниран буквар, а ја дете ограниченог кретања, које је прележало дечију парализу у епидемији 1956, сам му се посветио. Упоређивао сам сличице са словима и схватио да кад видим шешир да је важан први глас, слово ш, или када видим мачку да је то слово м и тако слово по слово. Онда сам почео да у Политикином забавнику повезујем слова и тако сам неосетно научио да читам. Први је то приметио мој чича Ђорђе Лазовић, у то време славни ужички спортиста кошаркаш. Рекао је: “Драганчић зна да чита, ко га је научио?”. Сви су се изненадили када су закључили да сам сам, уз помоћ старог буквара и Политикиног забавника, стекао ту најважнију вештину.

Кад сам имао пет година, те 1957, тата је донео кући први Борбин “Кекец”, пандан Политикином забавнику. Онда сам се заљубио у стрипове, у мишиће Крца и Малецког и био велики противник злог пацова Антрацита. Моји су волели филм и често су ме водили у стари биоскоп “Златибор” посебно када су били дугометражни дизнијеви цртани филмови. Када почнете да читате стрипове и гледате филмове машта вам узаври.

"Кекец", а на насловној страни Крцко и зли Антрацит
“Кекец”, а на насловној страни Крцко и зли Антрацит

Године су пролазиле, моја радозналост и маштовитост је све више расла Ја сам нашао неку везу између слике са филмског платна у биоскопу које су се кретале, са статичним сликама у стриповима . Осетио сам да то има врло сличну, да не кажем, исту логику. Тако сам растао уз Политикин забавник и “Кекец”, Плави Вјесник часописе у којима је било и стрипова. Међутим, ’62. године почели су да излазе цртани романи и то је повећало моју страст према стриповим. Исте године је у нашу кућу стигао и телевизор, а са њим серије и филмови.

Југославија је углавном била земља стрипова, није било интернета, свет је још увек био црнобели, није могло много да се бира, биоскоп, стрипови, понешто на телевизији и дружење. То је била једина права забава за моју генерацију из педесет и неке.

Ја сам, када се све ово што сам вам испричао сабере, растао уз фикцију. Фикција има две употребе. Прво, то је почетна станица ка читању. Нагон да се открије шта долази следеће, жеља да се окрене страна, потреба да се настави, иако је тешко зато што је неко у невољи, а ви морате знати шта ће се догодити на крају. То је веома стваран нагон. Он тера да се науче нове речи, да мислите нове мисли, да наставите. Да откријете да читање по себи доноси задовољство. Једном када то откријете, на путу сте да читате све.

Формирани читалац са добром концентрацијом
Формирани читалац са добром концентрацијом

Читање је кључ свега. Скорије су се појавиле слутње да живимо у свету који је превазишао способност да налазимо смисао у писаној речи постаје сувишна. Сумња је отклоњена, речи су важније него икада: путујемо светом преко речи пошто се свет пренео на интернет, имамо потребу да пратимо, делимо и схватимо оно што читамо. Људи који не могу да разумеју једни друге не могу да размењују идеје, не могу да комуницирају, програми за превођење посао раде само донекле али и то је довољно за мудре људе.

Најједноставнији начин да будемо сигурни да образујемо писмену децу је да их научимо да читају, али и да је читање активност која доноси задовољство. А то значи, најједноставније, налажење књига у којима уживају, могућност приступа тим књигама, Биле оне на интернету или на папиру. Важно је да нам деца одрастају уз што мање агресивности и насиља. Моја генерација је одрастала уз Дизнија, Андерсенове бајке и фикције које су истицале лепоту и правду. Питање је да ли смо успели да своју децу и унуке васпитамо у том духу. Ако то нисмо успели у већини крај праведности у свету је при самом крају. Овог пута победиће Антрацит, а изгубити Крцко и Малецки.