Prva fotografija je pogled sa visa Belog groblja. Na ovom groblju Užičani su prestali da sahrnjuju svoje mrtve kada je otvoreno 1888. godine novo groblje na Dovarju. Fotografija je nastala pri kraju dvadesetih godina 20 veka. Veliki domet fotografije, Ilije Lazića. Dominiraju Crkva, Gimnazija, levo od nje je nova škola. Iako je malo dalje od centra Trga, tada zvanog Svetog Đorđa, tadašnjeg i današnjeg užičkog centra duhovnosti i prosvete, sledi priča o školi na “Lipi”, njenom delu koji je u sklopu zgrade današnje OŠ “Dušan Jerković”. Pripovedanje je podstaknuto užičkim čuvarama sećanja. Kad je završena, u nju se 1925. godine, umesto Druge osnovne škole, uselila užička Učiteljska škola, koja se upravo tada izdvojila iz sastava užičke Gimnazije. Danas je ta zgrada deo meni lično najdraže Osnovne škole “Dušan Jerković”, u kojoj sam stekao prva znanja.
Bilo je to 21. aprila 1912. godine. U kancelariji Građevinskog odeljka Načelstva za užički okrug donose se važne odluke za razvoj užičke varoši. Predhodne 1911, naručen je projekat za Drugu osnovnu školu od malo poznatog arhitekte Tromenovića, koji ga je završio u decembru iste godine. Užičani su rešili da se škola ozida i natkrije do 1. oktobra 1912. Sa preduzimačima Jovanovićem, Grkovićem i Jankovićem, dogovoreno je da nova Osnovna škola bude završena do 1. avgusta 1913. godine. Ali, Balkan je to. Započinju Balkanski ratovi, zatim Prvi svetski rat, ništa se ne radi 8 godina. Ko je mogao da misli o gradnji nove užičke osnovne škole?
Već u prvim godinama po završetku Prvog svetskog rata, u užičkom kraju se otvaraju velika gradilišta na kojima će mnogi ruski emigranti naći zaposlenje i postati Užičani. Sve do novembra 1919. godine, Užičani nisu razmišljali o osnovnoj školi. A onda, sve ispočetka. Prvo je inžinjer Jezdimir Nešović sastavio predračun radova. Zatim je 24. marta 1920. komisija za kolaudovanje-likvidaciju, kako su to tada zvali, zaključila da je tokom okupacije nestalo ili uništeno mnogo toga. Većina građevinskog materijala od peska, krovne građe, crepa do same nestale skele, koje su bile postavljene oko cele zgrade. Uporni Užičani ipak privode radove kraju, beogradski supervizor svih računa za izgradnju ove užičke škole, poznati arhitekta Svetozar Ivačković, zajedno sa komisijom 16. marta 1920. godine zaključuje da je gradnja škole završena. Plan prizemlja škole sa potpisom arhitekte Đ. M. Tromenovića danas se čuva u OŠ “Dušan Jerković”, a ostali podaci se nalaze u užičkom Istorijskom arhivu.
Sada nam treba stručnjak, naravno iz Užica, te dr Goca Lazić piše: “Škola na Lipi je spratna građevina, slobodno položena u prostoru. U spoljašnjem izgledu ističe se središnji rizalit i dva bočna krila, sa posebnim ulazima za žensku i mušku decu. Obrada bočnih delova je konzervativnija – izvedena je horizontalna podela prizemlja i sprata kordonskim vencem, a ispod prozora su umetnuta parapetska polja. Srednji rizalit se ističe i konstrukcijom i dekoracijom. Prozori su vertikalno odeljeni pilastrima sa stilizovanim dorskim kapitelima. U prizemlju je skol od kamena, a krovni venac je fino profilisan, sa balustradama nad oba ulaza. Iako je na prvi pogled uočljiva akademska orjentacija ovog zdanja, narušavanje četvrtaste strukture horizontalne i vertikalne podele slobodnim rešenjem srednjeg rizalita, ukazuje na to da je projektant usvojio ponešto od arhitekture secesije.”
U toku Drugog svetskog rata su u drugu užičku osnovnu školu su smetili ljude “na prinudnom radu”. Posle rata do 1956. tu je bio Dom armije i najzad, posle raznih dogodovština, opet Osnovna škola “Dušan Jerković”, škola na “Lipi”.
I na kraju predstavljanja ove užičke znamenitosti, da kažem nešto o čoveku čije ime škola nosi. Dušan Jerković je rođen 1914. u mestu Oga, u Sremu. Po zanimanju učitelj, pred Drugi rat je bio na službi u Fakovićima u Bosni. Među komunistima je važio za “naprednog učitelja”, ma šta to značilo. Bio je član treće grupe okupljene oko udruženja “Vuk Karadžić”. Kao rezerni oficir, učestvovao je i u Aprilskom ratu. Na partizanskom sastančenju komandanata u Gorobilju kod Požege, imenovan je za komandanta Užičkog partizanskog odreda. Pominje se kao učesnik u okršajima kod Viroštaka, Valjeva, Ljubovije, Požege, Trešnjice, Karana, Kosjerića i Pranjana. Istako se u svim akcijama koje su partizani u Užicu radili da osvoje vlast i kao važan učesnik u njoj. Najviše je bio zapažen u organizaciji nečega što bi se moglo nazvati “privredni život”, kao i u snadbevanju partizanskih jedinica i građana u Užicu. Poginuo je s Radničkim bataljonom u borbi na Kadinjači. Njegovo mrtvo telo okupator je izložio na Žitnoj pijaci da bi zastrašio Užičane, a potom su ga spalili na Dovarju sredinom decembra 1941, gde je ona spomen česma ispod groblja.
Komentari za fotografiju kolektiva:
Gordana Kojadinović: „Baš ih je lepo gledati, svi nekako otmeni, umereni, gospodski, baš kakvi treba da su prosvetni radnici.“
Mijodrag Drobnjaković: „Druga desno, stoji, Lepa (učiteljica gluvonemih), peta, Ruža Jojić (učiteljica iz predškolskog), Druga desno, stoji, Jelena Kovačević, četvrti Vidosav Tešić, šesta nastavnica srpskohrvatskog (zaboravio ime), sedma Olivera Vasović, deveta, Pinja, jedanaesta Milica Petrović, trinaesta Vera Ćirić.
Branislav Mlađenović: „Ja sam te godine završio osmi razred. Prepoznao sam Vita Ćuričića istorija, Draga Dimitrijević srpski, Olivera Stanimirović, Vasović (razredna) biologija, ispod Vita treba da je Vojo Ševkušić fizičko, možda gore stoji Šumanac matematika i naravno Đorđe Kerković, direktor.
Mirjana Petrović: „I moja vaspitačica Ruža Kačavenda do Vita.“
Predrag Kovačević: „Moja učiteljica Zora… Najlepša, sedi druga s leva. Kasnije se odselila za Beograd.“
Snežana Ivanović: „Moja tetka, sestra moje majke, Dobrila Zarić, nastavnica istorije i geografije, počela je u “Dušanu” da radi nešto kasnije. Preminula je 1990.g. u 53-oj godini, na dan početka nove školske godine. Bila je puna ljubavi prema svojoj profesiji, dobra, vredna, otmena, prelepa, umereno stroga. Pripadala je plejadi prosvetnih radnika koji su ostavili dragocene tragove. Bila je ponos naše familije. Naša tuga za njom nikada nije prestala.“
Živko Ostojić: „B.Varga, D.Žeravčić, Drndarević.“
