Прво ћу цитирати кустосе у ужичком Музеју, како данас говоре обично онима који појма немају о Ужичкој републици:
„То је устаљени назив за слободну територију успостављену 1941. године у западној Србији. У ослобађању делова Србије крајем лета и почетком јесени те године учествовало је неколико партизанских и четничких одреда. Како је устанак узео маха, немачки командант Србије, генерал Беме, наредио је да се Ужице напусти без борбе 21. септембра. У град су прво нагрнули четници Косте Пећанца, под командом Радомира Ђекића. Под претњом партизанског напада, предали су Ужице, у које су ушли партизански одреди из околине. Било је то 24. септембра, стога се тај дан узима као дан оснивања Републике.
У град је убрзо приспео и Врховни штаб, Централни комитет Комунистичке партије Југославије. Одатле се руководило устанком у целој Југославији.
У граду су затекли готово нетакнуту фабрику оружја која је наставила рад. На сандуцима је био обавезан натпис „Не штеди”. Радиле су и друге фабрике и радионице, од електричне централе до ткачнице. Постојао је и богат културни живот, излазиле су и дневне новине „Борба”. Уприличена је и парада поводом 24. годишњице Октобарске револуције. Поред Москве, то се тада догодило једино у Ужицу.
Територија је била изложена непрестаним нападима, па су јој се и границе мењале од дана до дана. Простирала се отприлике од Дрине на западу, до Западне Мораве на истоку, од Скрапежа на северу до Увца на југу.
После битке на Кадињачи 29. новембра, на којој је изгинуо Раднички батаљон, ова слободна територија поново је пала у руке Немаца.”
Тек 2016, после више година припрема, иако је др Венцеслав Глишић приложио историјске исправке још другом половином 90-тих 20. века, у ужичком Народном музеју отворена је стална поставка под називом „Ужичка република“. Изложба говори о животу Ужичана, у тој јединој слободној територији у Европи током 1941. године, од 24. септембра до 29. новембра, до битке на Кадињачи. Овога пута изложбом је представљен партизански, али и четнички покрет.
Пишући овај чланак користио сам радове истакнутог историчара, Ужичанина рођеног у Злакуси 1932, др Венцеслава Глишића. Тако је већина датих података из његових радова и интервијуа објављених до 2006. године. Много тога је овај доктор историјске науке из партизанских легенди својим радом довео до истине, које је историска наука званично усвојила
Све до деведесетих година, кад неупућен човек дође у Ужице, могао се с правом запитати да ли је град постојао пре 1941. године и да ли је овде постојао било ко други осим – комуниста. Сви споменици су били обележени у знаку тог времена. Све школе, установе, предузећа, фабрике, тргови носили су партизанска имена. На фабрици у Севојну према магистралном путу стајала је огромна парола “Тито – наш понос”.
Ужице се током деведесетих полако ослобађало тог идеолошког притиска и сувишних симбола. Враћено му је име без епитета Титово, библиотека више није носила Кардељово име. Мислим да је грешка направљена у склањању Титовог споменика, јер он није био ни Стаљин ни Хитлер напротив, наравно да је правио грешке, а ко их не прави? У сваком случају Тито је деценијама држао балканске народе у миру и напретку, без обзира на послератне грешке које су урађене. Живело се скромно, али у сигурности и радости.
После научног скупа “Ужички крај 1941“, који је одржан у Ужицу, на коме је тада научни саветник на Институту за савремену историју, пореклом Ужичанин Венцеслав Глишић после педест година објаснио да није било онако како се годинама писало и причало, истину о којој се ћутало. Нагласио је да је генерал Павле Јакшић доста раније аргументовано написао да: “Ужице 1941. год. није била никаква република, већ једно од места у којем смо се повлачећи се током рата задржали”. Глишић је био први историчар који је открио документа која потврђују да је Добривоје Баја Видић, некадашњи председник председништва Србије, радио почетком Другог светског рата као преводилац за Немце у Ужицу. Да је Андрија Мирковић, тада градоначелник Ужица, знао је да је Видић радио за окупаторе као преводилац 1941. То је био разлог што је Видић, као секретар Окружног комитета, 1944, тражио да се Мирковић стреља, јер је његовој рад за окупаторе морао да остане тајна.
Венцеслав Глишић је писао биографију Слободана Пенезића Крцуна, чију је породицу Мирковић скривао од нациста, и тако истражио и убиство Мирковића. У извештају нацистичке тајне службе Абвер из јула 1941. констатује се и да „студент комуниста Добривоје Видић ради као немачки преводилац на железничкој станици”. У истом извештају нацисти су кривили Мирковића да је као градоначелник, изабран пре рата, 1941. запослио комунисте у градску службу.
Ужице је 24. септембар славило као дан свог првог ослобођења 1941. од Немаца. Међутим, тог дана, а ни пре, партизани никакве борбе са немачким окупатором нису водили. Ужице за Немце није било много интересантно. Било је као слепа улица. Даље од Златибора није било пута. Окупатору је било најважније да обезбеде важну пругу од Београда до Скопља. Глишић је нагласио да се 21. септембра немачки окупатор сам повукао из Ужица, оставивши га четницима Косте Пећанца – Радомиру Ђекићу, Божу Јаворском и Манојлу Кораћу на управу и Недићевим жандармима. Чак ни фабрику оружја и муниције нису дирали.
Са Златибора тада у град силазе команданти златиборских партизанских одреда Слободан Секулић, Љубодраг Ђурић и Владан Росић. Траже од Ђекића и Кораћа да им предају град. До споразума није дошло. Партизани 23. септембра припремају напад на Ужице. Сутрадан 24. септембра наслућују да се нешто спрема, Немци бомбардују град, мада у њему није било партизана. Због бомбардовања из Ужица се склањају Пећанчеви четници и жандарми. Партизани али и четници Драже Михајловића (ЈВО), упадају у Ужице. Четници са барјацима и плех музиком. Заједно, у кафани Срећака Тодоровића, на житној пијаци, данашњем Тргу, уписују се ко куд хоће да иде: у партизане или у четнике. Они који се одлуче за прве одмах добијају оружје, а други се само евидентирају и враћају кућама, уз напомену да ће бити позвани “кад затреба”.
Половином октобра стиже Тито са пратиоцима, крије се његов индетитет, изабрао је једну од две масивне зграде Народне банке на тадашњем улазу у град. Ту су у брдо укопана два бетонска трезора. Било је ту и новца у сребру. Један трезор служи за склониште грађана од бомбардовања. У други се преносе машина из фабрике оружја у Крчагову, да би се заштитили од немачких авиона “штука”. Ту се испрела она прича да су ту прављене “пушке партизанке“, што није тачно. Оне су затечене, то су биле старе француцке пушке добијене репарацијом и пред рат пренете у Ужице да им се скрати цев, направе нормалне пушке. У то време у Ужицу је прављена само драгоцена пушчана муниција и неке алтернативне ручне бомбе. У једном моменту било је кобно по партизане. У фабрици је, такође затечено доста топовских граната. Када је понестало барута, Тито је наредио да се та топовска муниција пренесе у трезор и демонтира. Да се штапин из њих меље на машинама за орахе који су донети из кућа и тако прави барут за преко потребну пушчану муницију.
Али 22. новембра дошло је до страховите експлозије у једном од трезора. Букно је и пожар који је захватио и зграду где је био и Врховни штаб. Тито који се тек вратио из трезора у своју канцеларију, једва се спасао, изашао је кроз прозор, јер је степениште захватила ватра. Затим је наредио да се затворе улази како би се ватра угасила и спречиле даље експлозије у складишту граната. Унутра је погинло или изгорело више од стотину људи, махом цивила који су се ту склонили од бомбардовања.
Тито је сутрадан послао телеграм Стаљину да је непријатељ извршио саботажу и дигао њихову фабрику оружја у ваздух., да је погинуло много људи и да и он и читав његов штаб умало одлетели у ваздух. Због тога се све до краја деведесетих мислило али и учило у школама да је заиста реч о саботажи… Све док историчар Венцеслав Глишић у својим истраживањима није дошао до сазнања да се експлозија догодила због непажње. Радници су примитивно, чекићима, отварали гранате и тако изазвали несрећу. То му је после рата потврдио и Крцун који је водио истрагу о том случају.
У то време у Ужицу је било око 310 немачких заробљеника. Постоји и данас она историјска слика безброј пута објављена код нас и у свету, испод које је увек стајало: „Партизани спроводе заробљене Немце у Ужицу 1941. године“. И то је била полуистина. Половину од њих су заробили четници ЈВО Ратка Мартиновића и попа Владе Зелевића код Лознице и Крупња. Остале четници и партизани кад су заједно напали Горњи Милановац. То се на тој слици види. Поред строја иду четници и партизани. И тенк који стоји испред Народног музеја у Ужицу заробили су четници код Горњег Милановца од Немаца. Први Хочкиси у Србију стижу у септембру у саставу првог батаљона 202. оклопног пука. Ова јединица наоружана трофејном техником француског порекла на простору Југославије задржала се скоро током целог рата. Одмах по доласку у Србију, били су укључени у борбе против устаника. Један тенк Хочкис уништен је код Рапај брда од стране четничких јединица, и то авионском бомбом, од које је направљена импровизована мина. Код Горњег Милановца 5. октобра је напуштен један Хочкис јер му је спала гусеница у покушају да савлада препреке на путу. Овај тенк је убзро поправљен од стране ЈВО и употребљен у борби. Током тих акција 1 или 2 Хочкинса су заплењена (уз један Рено Р35), да би затим 31. октобра у смелој акцији упали у Краљево. Тај поправљени тенк коме је спала гусеница је данас испред једне од зграда ужичког Народног музеја.
О прослави Октобарске револуције 7. новембра 1941. године у Ужицу, када је одржана и парада, доста се причало и писало, на трибини поред чланова Врховног штаба био је и четнички командант Ратко Мартиновић. Чак је говорио и на крају узвикнуо: „Живео краљ Петар и друг Стаљин!“. После тога заједно са попом Владом Зелевићем је пришао партизанима. На крају деведесетих година 20. века био је генерал у пензији. Написао је књигу „Од Равне Горе до Врховног штаба“.
Самоувереност је била захватила и Тита и његове најближе сараднике, нарочито после прославе и параде. Мислили су да ће презимети, ако не Београду, онда сигурно у Ужицу.
