Немци нису дирали партизане у Ужицу, јер су доста били заузети на руском и другим фронтовима. А веровали су Милану Недићу да ће он са својим жандармима очистити Србију од комуниста. Али кад су видели да од тога нема ништа, онда су, крајем новембра, са својим јаким јединицама кренули у западну Србију. Историчар Глишић је истакао да је немачка врховна команда дошла до закључка да је „заштита привреде потребна за наоружање војске у старој Србији најпречи задатак.“ Генерал Беме је издао заповест за напад, који је почео 25. новембра 1941. године.
Своју 342. пешадијску дивизију, која је из Француске дошла у Ваљево, Немци су поделили у три групе. Прва, која је имала 3100 војника надирала је од Ваљева преко Љубовије и Бајине Баште према Ужицу. Друга од око 4000 војника кренула је из Ваљева преко Косјерића за Ужице. И трећа од 1500 војника остала је у Ваљеву као – резерва.
У Ужицу Тито, упркос уверавању Драгојла Дудића, Коче Поповића (песник надреалиста, књижевник и филозоф, резервни поручник Војске Краљевине Југославије, учесник у Шпанском грађанском рату из кога је изашао као капетан, нетом после тога војник револуције, један од најславнијих команданата и генерала пролетерских јединица, а потом врхунски дипломата и кратко време потпредседник СФР Југославије, на све један од оснивача ФК Партизан), Радивоја Јовановића Брадоње и других, није веровао да се ради о великој немачкој офанзиви и да се Ужице због тога не може бранити, већ га треба напустити, био је уверен да се ради о малом броју непријатеља који се могу сузбити. Глишић је написао да је у питању самоувереност, а и недовољно војно искуство чланова Врховног штаба… Како год било, скупо је коштало партизане 1941. године. Нарочито на Кадињачи.
Већ 28. новембра Ужице је било озбиљно угрожено. Али Тито га и даље не напушта. Шаље Милована Ђиласа и Лолу Рибара за Косјерић, да тамо са Кочом Поповићем организују одбрану Ужица. На брзину је организована и одбрана града на Кадињачи. Тамо је послат Раднички батаљон састављен од ужичких обућара, перкара, кројача, пушкара, који су радили своје послове са пушком. Кад затреба. Придодати су им још две чете Посавског одреда и једне чете Другог шумадијског одреда. На дан борбе 29. новембра, са Рачанском четом, по наређењу Тита, стигао је Радивоје Јовановић Брадоња.
Да кажем нешто о овом посебном војнику. Рођен је 10. новембра 1918. године у селу код Ваљева. Године 1937. ступио је у Војну академију, из које 1940. излази као артиљеријски потпоручник. После капитулације војске краљевине успео је да се спасе из заробљеништва, сврстао се у партизанске редове и постао је командир Колубарске партизанске чете Ваљевског партизанског одреда. После низа успешно изведених акција, у којима је показао и смисао за организацију и командовање, Јовановић веома брзо напредује, и октобра постаје заменик команданта Ужичког партизанског одреда.
Његовом заслугом је откривена четничка завера против НОП-а у Србији, организована одбрана, а затим и противнапад, 2. новембра 1941. године, када су четници доживели први озбиљнији војнички, а и политички пораз у Србији. Током прве непријатељске офанзиве на ослобођену територију Србије, новембра 1941. године, Радивоје Јовановић Брадоња организује одбрану, прелази с једног на други део фронта, прикупља јединице и сам учествује у низу тешких одбрамбених борби. У бици на Кадињачи 29. новембра 1941. године Брадоња се посебно истакао својом личном храброшћу и умешношћу. Његов избор положаја за једини партизански топ, показао се исправним. Немци га нису успели погодити скоро све време трајања битке. Био је један од најуспешнијих Титових команданата током НОБ-а. После завршетка рата био је неко време командант града Београда, командант артиљерије ЈНА, творац концепције Опште-народне одбране са посебним акцентом на Територијалну одбрану. Од 1953. у чину генерал пуковника, а пензионисан је 1963. Умро је 22. јуна 2000. године и сахрањен у Алеји народних хероја на Новом гробљу у Београду. Носилац је Партизанске споменице 1941, као и многобројних југословенских и совјетских одликовања. Орденом народног хероја одликован је 15. децембра 1949. године.
Вратимо се бици на Кадињачи. Партизанским јединицама командовао је учитељ Душан Јерковић, а Радничким батаљоном радник Андрија Ђуровић. Имали су углавном пушке, десетак митраљеза и један топ од 75 милиметара, којим је командовао Брадоња. Борба је кратко трајала. Немачки извештај до кога је историчар Венцеслав дошао половином деведесетих година 20. века, био је кратак: “699. немачки пук 342. дивизије сукобио се око 13 часова са јаким непријатељем, који је посео коте 696. и 808. Даље се каже да је уз помоћ аљтиљерије, непријатељ нападнут и одбачен уз велике губитке: више од 240 мртвих. Заплењен је велики број пушака, 12 митраљеза, 11 пушкомитраљеза и топ с муницијом, док су Немци имали два мртва и једног рањеног.“
Погинули су оба команданта, Јерковић и Ђуровић, као и сви командири чета. Спасао се једино Радивоје Јовановић Брадоња, који се није сложио са таквим распоредом бораца, па је преузео само команду над топом.
Говорило се, писало и касније учило у школама да је партизанске положаје на Кадињачи Немцима одао Гојко Благојевић, кафеџија из оближњег села Заглавка, који је иначе био ЈВО четнички командант места. Он је после тога ухапшен и обесио се у затвору… То је била највећа срамота комуниста током трајања Ужичке републике, зато ћу више рећи о Гојку и породици Благојевић са којима сам разговарао крајем деведесетих док сам се бавио истраживањем о породици Благојевић из Заглавка поводом новог виђења епопеје на Кадињачи, за ТВ5 Ужице. Комунисти су после рата имали тај ружан обичај да за сваки пораз имају неког издајника.
Историчар др Венцеслав Глишић је за лист “Политику” рекао:
“Ја заиста не знам какав је тај Благојевић био четовођа, и шта је радио, али са догађајем на Кадињачи према мојим сазнањима није имао никакве везе. Искусни немачки официри су већ приликом првих чарки оценили где су се налазили партизански положаји, неопажено им зашли са леђа и потпуно опколили. Партизани су могли да се повуку док обруч још није био стегнут, али, уместо тога је издато је наређење за јуриш, па су се у том нападу, са косе, још више спустили у долину, право у своју гробницу, у пакао. Ту су их побили као зечеве”.
Кренем у истраживање, било је то чини ми се 2000-те године. Кућа Радомира Благојевића, некадашњег омиљеног конобара у кафани “Париз”, сина кафеџије Гојка за кога се годинама тврдило да је из села Заглавка одвео Немце на Кадињачу. Кућа се налази у Градској улици Ужица. Приљубљена уз теразијско брдо, тог фебруарског јутра ми се чинила некако тајанственом. Највероватније због приче о човеку о коме сам кроз школовање из историје учио да је био издајник. Размишљао сам како ли се осећају његова деца, како им је било у протеклих 6 деценија. Трпели су бол за оцем који је невин робијао и под великим мукама трпео, био присиљен да се обеси у затвору педесетих година 20. века. Да ли ће човеку који се деценијама због лажи патио бити тешко дирање по старим ранама. Домаћин и његова супруга мене и возача камермана срдачно су примили.
Шта све Благојевићи нису чинили да докажу истину на суду. Најтаже им је било када им је отац на првом суђењу био осуђен на смрт, иако су исти који су га оптужили боље од свих других знали да је невин. Гојкова ћерка Рада је тада рекла, а ми снимили:
“Видите овај еклани столњак, оволику ивицу од неколико сантиметара је, све цигаром убадајући убод до убода, прогоревао, да би одсекао, у затвору, део од ћилима, који смо му однели од куће да се покрива. Са тим парчетом се он обесио. Шта га је натерало, какве су то муке биле када је тако морао да одсеца тај комад ћилима? Само бог и они који су га мучили и понижавали, на душу му стављали шта су они хтели знају?”
Радомир Благојевић ми показује породичну слику: “Ово ми је отац“– ставља прст изнад главе човека који седи, фини, како се каже народни човек. Наочит. У белој кошуљи и прслуку, отмен. Око њега деца, синови кћери, супруга, и рођаци”. Радомир ми говори, “Цењен је био мој отац Гојко. Пред рат је био председник општине Злодол. Вредан. Осредњег имовинског стања… Нас седморо деце је имао. Ово ми је најстарији брат Богољуб. Он се, под притиском који су на њега вршили комунисти, када је отеран горе на Тару да ради, обесио 1952. године. Ми никада нисмо знали што га је на то натрало. Ово је мој брат Ратко. Он се касније смрзно на Тари. Био је поп који се враћао кући, са неког пута, мраз га ухвати. Овај у белој униформи је био муж моје сестре Милице, Панто Маринковић, син председника Аца Митровића. Њега су комунисти, после ослобођења бацили у Саву.”
Гојков син Радомир је у време битке на Кадињаче имао шеснест година, Немци су га тог 29. новембра присилили да им носи постоље минобацача до Кадињаче. Гојко је, као председник општине Злодол, био ухапшен. Био је у затвору у Бајиној Башти. Пуштен је 27. новембра увече, када је код Крупња почела немачка офанзива. Сутрадан су сви били код куће у Заглавку, Гојко са женом и седморо деце. Нису знали да долазе немачки војници. Поподне су наишли партизани, одступали су испред Немаца. У кафани је одсео Радивоје Јовановић Брадоња, који је са својим борцима ишао из правца Лознице. Гојков син Богољуб му је сместио коња у шталу. Пред зору он је отишао на Кадињачу, а кад је свануло Гојко је искупио породицу и рекао да треба све очистити око кафане, јер је пролазила војска и ту се задржавала, направили су неред. Сви су изашли, а и комшије Вукашин Деспотовић, Миљко Благојевић., Којо Смиљанић и други. Немачки војници пролазе, прво бициклисти, па онда други. После рата се чуло много верзија Благојевићеве “издаје”. У причама се ишло тако далеко да су несрећног кафеџију из Заглавка преобукли у женско да га комшије не би препознале, кад је довео Немце партизанима. Сличне измишљотине и лажи су деценијама трпели чланови породице покојног Гојка Благојевића.
Учили смо да су ужички радници изгинули да би омогућили одступницу рањеника, партизанских јединица и Врховног штаба из Ужица преко Златибора и Санџака. То није тачно. Раднички батаљон је непотребно жртвован. Већ у јеку борбе на Кадињачи Немци су ушли у Ужице од Косјерића. Већина партизана је већ била побегла према Златибору. Учили смо у школама да су ужички радници желели да умру борећи се за слободу свог града и народа. Уствари били су принуђени. У тумачењу борбе на Кадињачи треба истаћи да су ти људи изгинули као патриоте за слободу ове земље, а не за револуцију о којој се тада мало или се ништа није знало. Свега десетак међу њима, углавном команданата и командира били су чланови партије или СКОЈ-а.
Кадињача је постала легенда. Светиња. Српски Термопил, захваљујући истоименој поеми Славка Вукосављевића. Због тога се то није смело истраживати деценијама. Тек после пола века и Кадињача , као и друге битке и догађаји могли су се објективније посматрати и оцењивати. Када је речена истина ништа није одузето од тог патриотског чина. Приликом свих ревизија сенка не сме пасти на ужичке занатлије који су изгинули, јер су они часно дали своје животе. Ужичко занатство се после њихове погибије никада није потпуно опоравило. Ако историја треба некога да осуди, онда су то ма како то изгледало из ове временске перспективе, они који су издали наређење, а затим побегли. Битка на Кадињачи је уствари војно неискуство и највећа ратна грешка Јосипа Броза Тита. Он јесте последњи напустио Ужице, није веровао да ће Немци тако брзо стићи, а живу главу је спасио захваљујући Крцуну.
Тито и Врховни штаб први пут су тада непосредно руководили јединицама и били у жаришту борбе. У тој ситуацији нису показали довољно знања и искуства у командовању. На погрешан начин су бранили Ужице, нису ни на време наредили повлачење рањеника и својих одреда из града, па је настала таква збрка и пометња да су се и Тито и Врховни штаб нашли у великој опасности. Тито је касније то несналажење правдао да “тада није било тако чврсте командантске позиције, коју је касније стекао”. Врховни штаб су, поред Тита, сачињавали неколико чланова најужег руковоства КПЈ. Са изузетком Сретена Жујовића Црног, првог командант Главног штаба партизанских народноослободилачких одреда Србије. Он се нашао у Легији странаца са 15 година, рођен 1899. Током Првог светског рата борио се у Легији против Немаца. Касније је завршио права на Сорбони, У своје време налазио се у најужем руководству Комунистичке партије Југославије. У Другом светском рату био је један од најближих сарадника Јосипа Броза Тита. Оставши веран Стаљину и Совјетском Савезу није хтео ни за живу главу да прихвати Титов ревизионизам, издају ортодоксног марксизма и окретање Југославије капиталистичком Западу, већ је 1948. године подржао Резолуцију Информбироа. Због тога је смењен са свих функција и више се никада није бавио политиком, то јест од тада је био политички мртав човек. Остали су имали врло мало војног знања.
Врховни штаб 1941. године није имао у правом смислу физиономију војног штаба, поготово Главни штаб за Србију. Истина, у Врховном штабу била су два предратна активна официра, мајор Бранко Пољанац и капетан Сретен Марковић, али су се комунисти на њихово знање слабо ослањањали. Зато нису ни очекивали тако брз продор Немаца у Ужице. И сам Тито је био изненађен: “Ми нисмо” – рекао је једном приликом – “мислили да ће Нијемци ићи кроз слободну територију као нож кроз сир, већ смо сматрали да ће они морати да учине доста напора и да ми имамо доста могућности да се дуго одржимо, да се организујемо и што више оружја произведемо.”
То је она самоувереност, боље рећи неспособност – нагласио је др Венцеслав Глишић да се ситуација војнички процени.
Заиста је дуг је пут од партизанских легенди до истине, више од пола века.
