Nemci nisu dirali partizane u Užicu, jer su dosta bili zauzeti na ruskom i drugim frontovima. A verovali su Milanu Nediću da će on sa svojim žandarmima očistiti Srbiju od komunista. Ali kad su videli da od toga nema ništa, onda su, krajem novembra, sa svojim jakim jedinicama krenuli u zapadnu Srbiju. Istoričar Glišić je istakao da je nemačka vrhovna komanda došla do zaključka da je „zaštita privrede potrebna za naoružanje vojske u staroj Srbiji najpreči zadatak.“ General Beme je izdao zapovest za napad, koji je počeo 25. novembra 1941. godine.
Svoju 342. pešadijsku diviziju, koja je iz Francuske došla u Valjevo, Nemci su podelili u tri grupe. Prva, koja je imala 3100 vojnika nadirala je od Valjeva preko Ljubovije i Bajine Bašte prema Užicu. Druga od oko 4000 vojnika krenula je iz Valjeva preko Kosjerića za Užice. I treća od 1500 vojnika ostala je u Valjevu kao – rezerva.
U Užicu Tito, uprkos uveravanju Dragojla Dudića, Koče Popovića (pesnik nadrealista, književnik i filozof, rezervni poručnik Vojske Kraljevine Jugoslavije, učesnik u Španskom građanskom ratu iz koga je izašao kao kapetan, netom posle toga vojnik revolucije, jedan od najslavnijih komandanata i generala proleterskih jedinica, a potom vrhunski diplomata i kratko vreme potpredsednik SFR Jugoslavije, na sve jedan od osnivača FK Partizan), Radivoja Jovanovića Bradonje i drugih, nije verovao da se radi o velikoj nemačkoj ofanzivi i da se Užice zbog toga ne može braniti, već ga treba napustiti, bio je uveren da se radi o malom broju neprijatelja koji se mogu suzbiti. Glišić je napisao da je u pitanju samouverenost, a i nedovoljno vojno iskustvo članova Vrhovnog štaba… Kako god bilo, skupo je koštalo partizane 1941. godine. Naročito na Kadinjači.
Već 28. novembra Užice je bilo ozbiljno ugroženo. Ali Tito ga i dalje ne napušta. Šalje Milovana Đilasa i Lolu Ribara za Kosjerić, da tamo sa Kočom Popovićem organizuju odbranu Užica. Na brzinu je organizovana i odbrana grada na Kadinjači. Tamo je poslat Radnički bataljon sastavljen od užičkih obućara, perkara, krojača, puškara, koji su radili svoje poslove sa puškom. Kad zatreba. Pridodati su im još dve čete Posavskog odreda i jedne čete Drugog šumadijskog odreda. Na dan borbe 29. novembra, sa Račanskom četom, po naređenju Tita, stigao je Radivoje Jovanović Bradonja.
Da kažem nešto o ovom posebnom vojniku. Rođen je 10. novembra 1918. godine u selu kod Valjeva. Godine 1937. stupio je u Vojnu akademiju, iz koje 1940. izlazi kao artiljerijski potporučnik. Posle kapitulacije vojske kraljevine uspeo je da se spase iz zarobljeništva, svrstao se u partizanske redove i postao je komandir Kolubarske partizanske čete Valjevskog partizanskog odreda. Posle niza uspešno izvedenih akcija, u kojima je pokazao i smisao za organizaciju i komandovanje, Jovanović veoma brzo napreduje, i oktobra postaje zamenik komandanta Užičkog partizanskog odreda.
Njegovom zaslugom je otkrivena četnička zavera protiv NOP-a u Srbiji, organizovana odbrana, a zatim i protivnapad, 2. novembra 1941. godine, kada su četnici doživeli prvi ozbiljniji vojnički, a i politički poraz u Srbiji. Tokom prve neprijateljske ofanzive na oslobođenu teritoriju Srbije, novembra 1941. godine, Radivoje Jovanović Bradonja organizuje odbranu, prelazi s jednog na drugi deo fronta, prikuplja jedinice i sam učestvuje u nizu teških odbrambenih borbi. U bici na Kadinjači 29. novembra 1941. godine Bradonja se posebno istakao svojom ličnom hrabrošću i umešnošću. Njegov izbor položaja za jedini partizanski top, pokazao se ispravnim. Nemci ga nisu uspeli pogoditi skoro sve vreme trajanja bitke. Bio je jedan od najuspešnijih Titovih komandanata tokom NOB-a. Posle završetka rata bio je neko vreme komandant grada Beograda, komandant artiljerije JNA, tvorac koncepcije Opšte-narodne odbrane sa posebnim akcentom na Teritorijalnu odbranu. Od 1953. u činu general pukovnika, a penzionisan je 1963. Umro je 22. juna 2000. godine i sahranjen u Aleji narodnih heroja na Novom groblju u Beogradu. Nosilac je Partizanske spomenice 1941, kao i mnogobrojnih jugoslovenskih i sovjetskih odlikovanja. Ordenom narodnog heroja odlikovan je 15. decembra 1949. godine.
Vratimo se bici na Kadinjači. Partizanskim jedinicama komandovao je učitelj Dušan Jerković, a Radničkim bataljonom radnik Andrija Đurović. Imali su uglavnom puške, desetak mitraljeza i jedan top od 75 milimetara, kojim je komandovao Bradonja. Borba je kratko trajala. Nemački izveštaj do koga je istoričar Venceslav došao polovinom devedesetih godina 20. veka, bio je kratak: “699. nemački puk 342. divizije sukobio se oko 13 časova sa jakim neprijateljem, koji je poseo kote 696. i 808. Dalje se kaže da je uz pomoć aljtiljerije, neprijatelj napadnut i odbačen uz velike gubitke: više od 240 mrtvih. Zaplenjen je veliki broj pušaka, 12 mitraljeza, 11 puškomitraljeza i top s municijom, dok su Nemci imali dva mrtva i jednog ranjenog.“
Poginuli su oba komandanta, Jerković i Đurović, kao i svi komandiri četa. Spasao se jedino Radivoje Jovanović Bradonja, koji se nije složio sa takvim rasporedom boraca, pa je preuzeo samo komandu nad topom.
Govorilo se, pisalo i kasnije učilo u školama da je partizanske položaje na Kadinjači Nemcima odao Gojko Blagojević, kafedžija iz obližnjeg sela Zaglavka, koji je inače bio JVO četnički komandant mesta. On je posle toga uhapšen i obesio se u zatvoru… To je bila najveća sramota komunista tokom trajanja Užičke republike, zato ću više reći o Gojku i porodici Blagojević sa kojima sam razgovarao krajem devedesetih dok sam se bavio istraživanjem o porodici Blagojević iz Zaglavka povodom novog viđenja epopeje na Kadinjači, za TV5 Užice. Komunisti su posle rata imali taj ružan običaj da za svaki poraz imaju nekog izdajnika.
Istoričar dr Venceslav Glišić je za list “Politiku” rekao:
“Ja zaista ne znam kakav je taj Blagojević bio četovođa, i šta je radio, ali sa događajem na Kadinjači prema mojim saznanjima nije imao nikakve veze. Iskusni nemački oficiri su već prilikom prvih čarki ocenili gde su se nalazili partizanski položaji, neopaženo im zašli sa leđa i potpuno opkolili. Partizani su mogli da se povuku dok obruč još nije bio stegnut, ali, umesto toga je izdato je naređenje za juriš, pa su se u tom napadu, sa kose, još više spustili u dolinu, pravo u svoju grobnicu, u pakao. Tu su ih pobili kao zečeve”.
Krenem u istraživanje, bilo je to čini mi se 2000-te godine. Kuća Radomira Blagojevića, nekadašnjeg omiljenog konobara u kafani “Pariz”, sina kafedžije Gojka za koga se godinama tvrdilo da je iz sela Zaglavka odveo Nemce na Kadinjaču. Kuća se nalazi u Gradskoj ulici Užica. Priljubljena uz terazijsko brdo, tog februarskog jutra mi se činila nekako tajanstvenom. Najverovatnije zbog priče o čoveku o kome sam kroz školovanje iz istorije učio da je bio izdajnik. Razmišljao sam kako li se osećaju njegova deca, kako im je bilo u proteklih 6 decenija. Trpeli su bol za ocem koji je nevin robijao i pod velikim mukama trpeo, bio prisiljen da se obesi u zatvoru pedesetih godina 20. veka. Da li će čoveku koji se decenijama zbog laži patio biti teško diranje po starim ranama. Domaćin i njegova supruga mene i vozača kamermana srdačno su primili.
Šta sve Blagojevići nisu činili da dokažu istinu na sudu. Najtaže im je bilo kada im je otac na prvom suđenju bio osuđen na smrt, iako su isti koji su ga optužili bolje od svih drugih znali da je nevin. Gojkova ćerka Rada je tada rekla, a mi snimili:
“Vidite ovaj eklani stolnjak, ovoliku ivicu od nekoliko santimetara je, sve cigarom ubadajući ubod do uboda, progorevao, da bi odsekao, u zatvoru, deo od ćilima, koji smo mu odneli od kuće da se pokriva. Sa tim parčetom se on obesio. Šta ga je nateralo, kakve su to muke bile kada je tako morao da odseca taj komad ćilima? Samo bog i oni koji su ga mučili i ponižavali, na dušu mu stavljali šta su oni hteli znaju?”
Radomir Blagojević mi pokazuje porodičnu sliku: “Ovo mi je otac“– stavlja prst iznad glave čoveka koji sedi, fini, kako se kaže narodni čovek. Naočit. U beloj košulji i prsluku, otmen. Oko njega deca, sinovi kćeri, supruga, i rođaci”. Radomir mi govori, “Cenjen je bio moj otac Gojko. Pred rat je bio predsednik opštine Zlodol. Vredan. Osrednjeg imovinskog stanja… Nas sedmoro dece je imao. Ovo mi je najstariji brat Bogoljub. On se, pod pritiskom koji su na njega vršili komunisti, kada je oteran gore na Taru da radi, obesio 1952. godine. Mi nikada nismo znali što ga je na to natralo. Ovo je moj brat Ratko. On se kasnije smrzno na Tari. Bio je pop koji se vraćao kući, sa nekog puta, mraz ga uhvati. Ovaj u beloj uniformi je bio muž moje sestre Milice, Panto Marinković, sin predsednika Aca Mitrovića. Njega su komunisti, posle oslobođenja bacili u Savu.”
Gojkov sin Radomir je u vreme bitke na Kadinjače imao šesnest godina, Nemci su ga tog 29. novembra prisilili da im nosi postolje minobacača do Kadinjače. Gojko je, kao predsednik opštine Zlodol, bio uhapšen. Bio je u zatvoru u Bajinoj Bašti. Pušten je 27. novembra uveče, kada je kod Krupnja počela nemačka ofanziva. Sutradan su svi bili kod kuće u Zaglavku, Gojko sa ženom i sedmoro dece. Nisu znali da dolaze nemački vojnici. Popodne su naišli partizani, odstupali su ispred Nemaca. U kafani je odseo Radivoje Jovanović Bradonja, koji je sa svojim borcima išao iz pravca Loznice. Gojkov sin Bogoljub mu je smestio konja u štalu. Pred zoru on je otišao na Kadinjaču, a kad je svanulo Gojko je iskupio porodicu i rekao da treba sve očistiti oko kafane, jer je prolazila vojska i tu se zadržavala, napravili su nered. Svi su izašli, a i komšije Vukašin Despotović, Miljko Blagojević., Kojo Smiljanić i drugi. Nemački vojnici prolaze, prvo biciklisti, pa onda drugi. Posle rata se čulo mnogo verzija Blagojevićeve “izdaje”. U pričama se išlo tako daleko da su nesrećnog kafedžiju iz Zaglavka preobukli u žensko da ga komšije ne bi prepoznale, kad je doveo Nemce partizanima. Slične izmišljotine i laži su decenijama trpeli članovi porodice pokojnog Gojka Blagojevića.
Učili smo da su užički radnici izginuli da bi omogućili odstupnicu ranjenika, partizanskih jedinica i Vrhovnog štaba iz Užica preko Zlatibora i Sandžaka. To nije tačno. Radnički bataljon je nepotrebno žrtvovan. Već u jeku borbe na Kadinjači Nemci su ušli u Užice od Kosjerića. Većina partizana je već bila pobegla prema Zlatiboru. Učili smo u školama da su užički radnici želeli da umru boreći se za slobodu svog grada i naroda. Ustvari bili su prinuđeni. U tumačenju borbe na Kadinjači treba istaći da su ti ljudi izginuli kao patriote za slobodu ove zemlje, a ne za revoluciju o kojoj se tada malo ili se ništa nije znalo. Svega desetak među njima, uglavnom komandanata i komandira bili su članovi partije ili SKOJ-a.
Kadinjača je postala legenda. Svetinja. Srpski Termopil, zahvaljujući istoimenoj poemi Slavka Vukosavljevića. Zbog toga se to nije smelo istraživati decenijama. Tek posle pola veka i Kadinjača , kao i druge bitke i događaji mogli su se objektivnije posmatrati i ocenjivati. Kada je rečena istina ništa nije oduzeto od tog patriotskog čina. Prilikom svih revizija senka ne sme pasti na užičke zanatlije koji su izginuli, jer su oni časno dali svoje živote. Užičko zanatstvo se posle njihove pogibije nikada nije potpuno oporavilo. Ako istorija treba nekoga da osudi, onda su to ma kako to izgledalo iz ove vremenske perspektive, oni koji su izdali naređenje, a zatim pobegli. Bitka na Kadinjači je ustvari vojno neiskustvo i najveća ratna greška Josipa Broza Tita. On jeste poslednji napustio Užice, nije verovao da će Nemci tako brzo stići, a živu glavu je spasio zahvaljujući Krcunu.
Tito i Vrhovni štab prvi put su tada neposredno rukovodili jedinicama i bili u žarištu borbe. U toj situaciji nisu pokazali dovoljno znanja i iskustva u komandovanju. Na pogrešan način su branili Užice, nisu ni na vreme naredili povlačenje ranjenika i svojih odreda iz grada, pa je nastala takva zbrka i pometnja da su se i Tito i Vrhovni štab našli u velikoj opasnosti. Tito je kasnije to nesnalaženje pravdao da “tada nije bilo tako čvrste komandantske pozicije, koju je kasnije stekao”. Vrhovni štab su, pored Tita, sačinjavali nekoliko članova najužeg rukovostva KPJ. Sa izuzetkom Sretena Žujovića Crnog, prvog komandant Glavnog štaba partizanskih narodnooslobodilačkih odreda Srbije. On se našao u Legiji stranaca sa 15 godina, rođen 1899. Tokom Prvog svetskog rata borio se u Legiji protiv Nemaca. Kasnije je završio prava na Sorboni, U svoje vreme nalazio se u najužem rukovodstvu Komunističke partije Jugoslavije. U Drugom svetskom ratu bio je jedan od najbližih saradnika Josipa Broza Tita. Ostavši veran Staljinu i Sovjetskom Savezu nije hteo ni za živu glavu da prihvati Titov revizionizam, izdaju ortodoksnog marksizma i okretanje Jugoslavije kapitalističkom Zapadu, već je 1948. godine podržao Rezoluciju Informbiroa. Zbog toga je smenjen sa svih funkcija i više se nikada nije bavio politikom, to jest od tada je bio politički mrtav čovek. Ostali su imali vrlo malo vojnog znanja.
Vrhovni štab 1941. godine nije imao u pravom smislu fizionomiju vojnog štaba, pogotovo Glavni štab za Srbiju. Istina, u Vrhovnom štabu bila su dva predratna aktivna oficira, major Branko Poljanac i kapetan Sreten Marković, ali su se komunisti na njihovo znanje slabo oslanjanjali. Zato nisu ni očekivali tako brz prodor Nemaca u Užice. I sam Tito je bio iznenađen: “Mi nismo” – rekao je jednom prilikom – “mislili da će Nijemci ići kroz slobodnu teritoriju kao nož kroz sir, već smo smatrali da će oni morati da učine dosta napora i da mi imamo dosta mogućnosti da se dugo održimo, da se organizujemo i što više oružja proizvedemo.”
To je ona samouverenost, bolje reći nesposobnost – naglasio je dr Venceslav Glišić da se situacija vojnički proceni.
Zaista je dug je put od partizanskih legendi do istine, više od pola veka.
