„A mi bismo nekako više voleli da ostanemo na onome da su živeli srećno i zaljubljeno do kraja života“. Branislav Nušić
Milica Jakovljević Mirijam, Džejn Ostin srpke književnosti je u drugoj polovini tridesetih godina prošlog veka, pored ljubavnih saveta, počela u nastavcima da objavljuje ljubavne romane, kao npr. „Ranjeni orao“, dobila epitet “ljubavnog ideologa tadašnje Srbije”. Tiraž časopisa “Nedeljnih ilustracija” porastao do fantastičnih četrdeset hiljada primeraka sedmično. U svom članku „Avijatičar“ napisala je:
(…) „Avijatičar uvek izaziva divljenje onih. Što su dole na zemlji. Svako se divi njegovoj neustrašivosti s kojom prkosi visini i onom ponoru ispod njega; svaki bi želeo da oseti tu slast, gore na visini, ali strepi, i zato zavidi onome što se ne plaši ničega u svom letu kroz tamnu i opasnu noć, iznad podmuklih planinskih visina, ili danju kroz more planinskog vazduha… Avijatičar uživa naročitu ljubav onih nad kojima leti… Ima nečeg romantičnog i opasnog u njegovom letu, i ta opasnost, koji on svakoga dana savlada, čini njegov let nepobedivim. Avijatičar je večni pobednik i heroj… On ne zna šta ga očekuje gore kad se i penje, ali on mora uvek da ima samopouzdanje u sebi, veru u svoju moć i samopožrtvovanje… Kad čovek svaki dan savlada po jednu opasnost, on im prkosi, onda za njega više ne postoji opasnost, on im prkosi, i u tome je i jedna draž, i dvoboj čoveka sa prirodom, iz koje čovek izlazi pobednik… Avijatičar je naš nacionali ponos…“
Mirijam, fascinirana avijatičarima i ljubavlju, napisala je roman „Ranjeni orao“. Ko je mogao da bude inspiracija za njenu posebnu u svim vremenima prihvaćenu priču? Najpre je to mogao da bude jedriličar Dušan Nedoklanac, član elitnog društva u Akademskom aero klubu, vazduhoplovni vitez, a njegova princeza, velika ljubav, bila je devojka studentkinja hemiskog fakulteta devojka Marija Terek, sa kojom je bio u velikoj ljubavi do kraja života te nesretne 1940. godine. Njegova pogibija je odjeknula u delu elitnog Beograda u kome je bila i Milica Jakovljević Mirijam, tada najpoznatija srpska književnica.
Dušan Nedoklanac je rodom iz Srbobrana. Studirao je tehniku i bio veoma aktivan u Akademskom aero-klubu. Bio je prijatelj Užičanina slikara Branka Popovića, sa kojim je učestvovao u stvaranju Letačke škole na Zlatiboru. Dušan je bio opsednut letenjem, završio je školu rezernih pilota u Valjevu.
Ponet velikom željom prema letenju, dolazi 1936. godine na Zlatibor. Nešto kasnije je na kursu Aero-kluba za nastavnika letenja, posle završenog kursa vraća na Zlatibor. Nadaren za organizaciju uspeo je da u Letačkoj školi postigne neslućene rezultate. Uspeh škole u 1939. godini može se pripisati Dušanu, sokolu pilotu koji je najduže uspevao da leti na jedrilici baš tu iznad Kraljevih voda. Da nije bilo njega, ovaj nadaleko poznati vazduhoplovni centar, ne bi uspeo da da ogromnom broju mladih da potrebna znanja za stvaranje budućeg ratnog i civilnog vazduhoplovstva u SFRJ…
Na beogradskim ulicama događale su se kroz generacije mnoge studentske ljubavne priče o velikim i malim ljudima. Jedna nesrećna je zaboravljena, o njih dvoje, prelepih mladih i uspešnih ljudi, Dušanu i Mariji. Drugačije je to, kada se u jednoj romantičarskoj istoriji stavi naslov “Romeo i Julija” ili Ljubavna priča, to ostane zanavek. Ali kad se u jednoj nežnoj ljubavi Romeo zove Dušan, a Julija Marija, i kad se tragično završi i počne rat u Srbiji, onda to ne izgleda nimalo poetično. Bude zaboravljeno, iako se u Beogradu pa i u celoj Srbiji pričalo o toj nesrećno završenoj ljubavi. Nažalost, nije samo zaboravljena njihova ljubav. Grehota je da se zaboravi jedan od sokola pilota koji je bio inspiracija velikog broja svojih učenika, veoma zaslužan za razvoj našega vazduhoplovstva. Život je položio za ideju vazduhoplovstva, nikad ne ostvarivši sebe u svojoj porodici, iako je sa Marijom planirao brak i decu.
Dušan je bio u Sokolskom društvu, gde je prvi put video sokolku Mariju. Oni su tu vaspitavani u duhu požrtvovanja i vernosti državi i junaštva, viteštva nisu marili za svoje živote i prizemne stvari… Kada su se Marija i Dušan prvi put videli, razmenili poglede i osmehe, to se ne zna. Verovatno bi sve ostalo na tim pogledima i osmesima da Dušan nije bio preduzimljiv i umotao struk karanfila u maramu i poslao ga Mariji. Iako je takva poruka poticala iz turskih vremena, kada dvoje mladih nisu mogli lako da se sastanu, ona je shvatila poruku – karanfil po rečniku ljubavnih znakova starih vremena znači: “Znaj da si u mom srcu”. Od Marije je dobio bosiok koji znači: “Ti si moj dragi!“, tako je počela velika ljubav koja je trajala sve do tragičnog događaja 1939. godine, pred samu Dušanovu ženidbu. Svoj mladi život je izgubio u 28 godini u svojoj jedrilici YU-OLUJ na Banjici, prilikom otvaranja nove letačke sezone.
Veliki prijatelj Marije i Dušana bio je Branko Popović, prema nekim bliskim savremenicima budući venčani kum. Kum Branko je rođen u Užicu 1881. godine. Imao je veoma zanimljiv, ali i tragičan život, kao i većina ludi koji su doživeli Drugi svetski rat. Diplomirao je na tehničkom fakultetu i postao arhitekt 1905. Zatim je upisao likovnu akademiju u Minhenu, i kada ju je završio, živeo je neko vreme u Parizu. Vratio se da bi učestvovao u oslobodilačkim ratovima Srbije od 1912 do 1918. U bitci kod Kumanova je ranjen, na čelu svog Sedmog pešadijskog puka. Unapređen je u čin potpukovnika, najveći koji je mogao da dobije oficir u rezervi. Posle rata se bavio slikarstvom, izlago je na brojnim izložbama i u Parizu. Bio je jedan od osnivača Udruženje likovnih umetnika i osnivač umetničke grupe „Oblik“, i mnogo toga još. Od 1937. do 1941. bio je predsednik Akademskog aero kluba u Beogradu. Zahvaljujući njegovom zalaganju i ličnim kontaktima sa Komandom vazduhoplovstva, na Zlatiboru je 1935 formirana pod šatorima otvorena Jedriličarska škola. Do sledeće 1936. otvoren je Jedriličarki dom sa velikim hangarom, najveći jedriličarski centar na Balkanu… Bio je i univerzitetski profesor.
Posle tragične smrti pilota Dušana 2. juna 1939, Branko Popović je napisao članak u časopisu „Naša krila“ koji je objavljen 8 juna:
Jedna svetla žrtva
Dušan Nedoklanac, jedan od pionira našeg jedriličarstva, poginuo je nesrećnim slučajem. U nedelju 2. juna o.g. u 14 časova po podne na Banjičkom visu tragično je završio Dušan Nedoklanac, student tehnike, nastavnik jedriličarstva i jedan od stubova Aero-kluba u Beogradu.
Dušan Nedoklanac je rođen 26.juna 1911 god. u Srbobranu, a vodi poreklo iz vrlo ugledne porodice. Još od malena se kod Duška nazirao veliki talenat za tehnikom, pa je s toga posle završene mature upisao svoj prvi semestar na Tehničkom fakultetu u Beogradu. Onoga dana, kada je osnovan Akademski Aero-klub na Tehničkom fakultetu među prvima stupio je i on u redove mladih pobornika vazduhoplovne ideje. Ponet velikom ljubavlju prema jedriličarstvu, Nedoklanac odlazi 1936 god. na Zlatibor, gde polaže osnovne jedriličarske ispite „A“ i „B“. Već sledeće 1937 god. polaže on „C“ ispit na Čigoti, a 1938.god odlazi u Vršac na nastavnički tečaj Aero-kluba, gde posle mnogih dana punih napora i rada dobija zvanje nastavnika jedriličarstva. Kao nastavnik jedriličarstva odlazi na Zlatibor, gde celo leto vrši nimalo zahvalnu dužnost nastavnika jedrenja. Tamo nailazi na mnoge poteškoće, ali njegova gvozdena volja i velika ambicija savlađuju sve prepreke. Mnogo mladih orlova krunisalo je njegov rad i trud onoga dana kada im je on mogao pred strojem učenika saopštiti da su toga dana postali jedriličari.
Na pragu ove radne sezone, kada je nameravao da sa još većim iskustvom i voljom pregne na posao, onda kada je završio sve pripreme za rad jedriličarske škole na Zlatiboru, pao je hrabro i svesno da je ideji jedriličarstva dao ono što se najviše može dati. Dušana Nedoklanca nema više među nama, on je otišao daleko od naših malih zemaljskih stremljenja. Otišao je on, ali će ostati nezaboravna i velika uspomena na čoveka koji je ceo svoj život posvetio istinskom radu ispunjenim neprestanom borbom. Borbom koja je bila nesebična i koja je stajala visoko iznad ličnog, borbom za opšte dobro, za opšti uspeh cele jedriličarske zajednice. Tragična smrt Dušana Nedoklanca predstavlja za Akademski Aero-klub jedan veliki gubitak, koji se ne može lako nadoknaditi. Radnika kao što je bio Dušan, neće Akademski Aero-klub imati nikada više. U njemu su imali čoveka koji je istinski radio za sve. Njegova alternativa u radu je bila: -„Primiti posao i završiti ga do kraja“. Kao takav, on nije poznavao prepreke, on im je išao u susret pun divne volje i mladićke snage, koja ga je uzdizala iznad mnogih drugova sa kojima je sarađivao. Njegova organizatorska sposobnost je pokazivala samo odlične i konkretne rezultate. Prošlogodišnji uspeh jedriličarske škole na Zlatiboru može se pripisati jedino njemu, čoveku koji je u rad uložio sve moguće sile, sve svoje organizatorske sposobnosti i koji je bio najbolji realizator potreba jedriličarskog centra na Zlatiboru. Iako je dobar deo dana morao posvetiti mladim jedriličarima čiji je bio nastavnik, ipak je uvek nalazio vremena da se nađe i u školskoj radionici gde su se opravljali mnogi polomljeni delovi jedrilica. Njegov vrlo razvijeni smisao za tehnikom je rešavao sve vrlo brzo i onako kako se može jedino rešiti. Dugo vremena je bio na položaju šefa Tehničke sekcije Akademskog Aero-kluba, gde je prednjačio primerom neumornog radnika. Ovaj nenadni gubitak pogađa svu našu vazduhoplovnu omladinsku sredinu, koja je u njemu gledala simbol rada, požrtvovanja i istinskog pregalaštva.
Dušan Nedoklanac je pao za napredak. Uvrstio se u red onog malog broja pionira koji su isto kao i on žrtvovali najviše za ono što su voleli iznad svega drugog. Mirno počivaj Duško, mi te nikada nećemo zaboraviti i znaćemo da cenimo žrtvu koju si položio na oltar jedriličarstva. Večna Ti slava! Spavaj svoj pravednički san!“
U tadašnjoj štampi je pisalo da je odmah posle nesreće njegovo telo preneto iz Beograda u Srbobran, gde je 4. juna o.g. sahranjen u porodičnoj grobnici. Iako je kiša padala preko celoga dana, ipak je bilo mnogo prijatelja koji su iskreno žalili tragičnu pogibiju Dušana Nedoklanca, koji je bio u svome malom Srbobranu više nego voljen. Njegovi drugovi iz Akademskog Aero-kluba, Jedriličarskog Saveta i Udruženja turističkih pilota, preneli su njegove posmrtne ostatke na rukama od kuće do crkve gde je održano opelo. Velika masa sveta je bila okupljena po ulicama gde je prolazio sprovod. I dok je kišica tiho padala na nemu gomilu ljudi i žena, tužna povorka roditelja, drugova i poznanika kretala se lagano prema malom groblju.
Marija Terak je umrla 12 aprila 2014. godine. Do smrti je čuvala uspomene na Dušana, fotografije i novinske članke. Nije mnogo pričala o njemu, žalila je za njim tiho godinama. Njena ćerka Vera, koju je zainteresovao ovaj poseban čovek, mi je poslala pismo u kome je napomenula: „Mene su privukli Vaši članci o vazduhoplovstvu Kraljevine Jugoslavije, ali i drugi, na sajtu Užičastveno. Vazduhoplovstvo me je zainteresovalo otkako je moja majka, Marija Terek, umrla pre 6 godina, skoro ne pričajući ništa o svom vereniku, Dušanu Nedoklancu, jednom od pionira jugoslovenskog jedriličarstva.“ Posle dužeg istraživanja lične arhive i arhive predratnog časopisa „Nedeljne ilustracije“ nastao je ovaj članak užičkog nezaborava.
„Kum“ Branko Popavić je za vreme okupacije uhapšen kao protivnik nemačkog militarizma i bio neko vreme zatočen na logoru na Banjici. Po oslobođenju Beograda uhapšen je 1944. od strane partizana i streljan. Za zasluge u Prvom svetskom ratu odlikovan je srebrnom medaljom za hrabrost, Medaljom za vojničke veštine, Belim orlom sa mačevima, Francuskim ratnim krstom sa palmom i Legijom časti. Jedini greh mu je bio što je bio intelektualac i cenjen čovek u vreme Kraljevine Jugoslavije.
