Овога фебруара у Ужицу су играли су филмови: ”Наивне девојке”, ”У старом Колораду”, ”Освајач”, ”Не дирај срећу”, ”Само једном се живи” амерички филм из 1937. године, у програму гостовања Кинотеке, ”С.О.С Пацифик” у Дому: ”Обрачун на Атлантику”, ”Благо са обале Дуранце”, ”Царство сунца”, ”Непознати је дошао”, ”Чајџиница”.
Највише пажње је побудио филм „Само једном се живи“ из програма „Кинотеке“. Она (С. Сиднеy) је секретарица, а он (Х. Фонда) затвореник који покушава из почетка. Заљубе се и почну везу јер Џоан дубоко вјерује како је Еди добар човек, без обзира на криминалну прошлост. Али срећа није на њиховој страни. Еди је оптужен за пљачку и убиства која није учинио… Током приказивања овога филма могле су се добити фотографије из филма, у то време је било Ужицу доста колекционара филмских фотографија.
8. фебруара у Дому је било организовано вече ”Весели мозаик хумора и песама”. Учествовали су хумориста Љуба Дидић, Жика Миленковић, Аца Стојковић, Љуба Петровић, Јован Јанићијевић касније прозван Бурдуш и певачи Олга и Душан Николић. Два дана касније је било вече словеначких песама. Учествовали су Маријана Держај, Мајда Сепе, Лео Перце, Игор Побјегало и забавни оркестар Радио – телевизије Љубљана. Ужичанима је највише у сећању остао комичар Љуба Дич и словеначка певачица Мајда Сепе.
Двадесет осмог фебруара је одржан редак концерт класичне музике такође у Дому армије. Чланови оркестра Дома ЈНА, под руковоством свог диригента Руса Пауновског, спремали су се и врло спретно задовољним гледаоцима извели Вердијева дела.
Одржано је прво саветовање новинара и дописника локалних и централних листова, радио – телевизија и Танјуга. Осврћући се на рад вести, председник комисије за информације и штампу Бранко Ковачевић је рекао да би “Вести” могле да резервишу више простора за информације о делатности Социјалистичког савеза…
Донесена су нова правила за полагање возачких испита. Донесена је одлука да се прво полаже испит “саобраћајни знаци и прописи”, уводени су тестови где се тачан одговор означава знаком X.
Кројачко – абаџска задруга се преселила у новоизграђени простор на Тргу “Партизана” и променила име у текстилно предуће “Кадињача”.
Основан је кошаркашки подсавез. У новоизабрани управни одбор углавном су ушли тадашњи активни спорски радници из свих средских места. За председника је изабран Бране Панић, а за секретара Петар Јовановић.
У Вестима се појавио чланак о шоферу преваранту:
– Многи ће се тек сад сетитити да су некаквом шоферу дали хиљадарку на зајам и да га после више никада нису срели. То је Димитрије Новаковић, звани “Дилчик”, бивши шофер предузећа “Ласта” из Београда, а иначе родом из Ужица. Он се више година бавио преваром. То му је како је сам признао уносан посао. После добијања отказа у “Ласти”, дошао у Ужице и почео “операције” преваре. Обично се представљао као шофер, јер кад иде у “акцију” обично носи шоферску блузу и капу са ознаком и убедљиво, мађионичарски прича како има свој камион и може да превози дрва по јефтиним ценама или направи неку другу превозничку услугу. На тај начин од великог броја лица је узео на име аконтације по хиљаду две. Често се престављао као шофер „Ласте“ или неког другог предузећа, који је због квара или нестанка бензина остао на путу па му треба хиљада – две, које ће одмах вратити по повратку у предузеће. У Пожеги се престављао као електричар – котролор. Улазио је у станове, прегледавао струјомере и на лицу места наплаћивао казне за утрошак, па чак и за “неправилно коришћење. “Дилчик” никада није тражио више од 3000 динара, а обично су му били жртве лекари и сличне професије за које је знао да имају новац, а врло често је долазио у станове и тражио од жена новац уз убедљиве изговоре да га је њихов муж послао. Претходно би узео тачне податке о члановима породице и наступао као стари познаник… Тада тренутно Дилчек није био у Ужицу, отишао је на неко друго место да потражи наивне.
Нажалост, нису сви били мирољубиви као Дилчек. Из тадашње црне хронике могло би се још издвојити да је неки Томислав Јовановић је из Паласове кафане изашао је на спрат хотела после поноћи 23. октобра 1962. и избудио све госте. Нису помогле молбе особља, које је вређао и псовао, а исто то је радио и милицији када су дошли…
У “Паризу” су опет неки Петар Батинић и Милоје Караџић у пола четири пребили келнера Страњаковића и претукли га што им није дао пиће, јер није било шанкисте. Неки Милош и Милија Павић су у Горјанима нападали људе, лупали прозоре на кућама и претили убиством.
Милосав Станковић је у Севојну напао милиционере секиром. Опет неки Милан Станичић је упадао у куће и на силу узимао шта је хтео.
Група младића која се враћала са игранке из Учитељске школе је поодваљивала на ракетиним возилима који су били паркирани испред сервиса (био у то време ту где је данас Техничка школа „Радоје Љубичић“). Када их је чувар опоменуо они су га једноставно пребили.
Највише се силеџијања тада догађало на Железничкој станици – неки Бранко Младеновић је одлазио у чекаоницу, малтретирао и тукао путнике из хира, јер није био луталица, већ радник који је чак од свог предузећа добио стан. Опет неки Милан Павловић је напао једну ученицу која је чекала воз, када су је запослени на железничкој заштитили, он је насрнуо и на њих…
Овога месеца је у Титовом Ужицу било 20 саобраћајних несрећа због међусобних судара, исклизнућа која су се догађала због клизавих улица и путева. Девет лица је лакше, а три теже повређено. У односу на исти период претходне 1961. број несрећа се удвостручио. Догодило се и убиство на ужичким Теразијама.
Шестог Фебруара Станислав Словић звани ”Врана”, столар, и Радиша Млађеновић радник из Титовог Ужица су убили зидара Милашина Остојића. Радиша и Милашин су седели у кафани ”Зелени пијац”, па су прешли у бифе “Стадион”, где су пили вино и јели саламу, где им је свирао хармоникаш. Заједно су пошли својим кућама на Теразије. Близу кућа настала је препирка и свађа између Радише и Милашина а повод је био то што се Радиша мешао у породични живот Милашина. Почели су да се шамарају, ухватили у коштац и пали на пут, али су их пролазници раздвојили. После свађе Радиша је отишао кући свога шурака Станислава Словића “Вране” и пошто су се договорили “Врана” је извадио кратеж испод сламарице и убацио један метак. Радиша је узео велики кухињски нож, изашли су напоље, нашли Милашина који је стајао са групом људи. Станислав је после упућених речи “Јеси ли ти то Милашине” ударио га преко главе са цеви од кратежа, а кад се овај онесвестио и пао опалио метак у Милашинове груди и он је остао на месту мртав.
Појавили су се огласи:
Продајем радио музички кабинет ”Леопта” са уграђеним грамофоном који ради са десет грамофонских плоча узастопно. Подесан је за кафане и установе. Цена 200.000 динара. Милоша Марковића 18/1. Титово Ужице.
Најхитније продајем моторцикл Супер – Девил 175 сантиметара. Скоро нов. Војводе Маслаћа 9. Титово Ужице.
