Pozorište je imalo isti repertoar kao i prethodnog meseca. U bioskopu Zlatibor su igrali filmovi: italijanski “Avantura”, “Skano Boa”, američki “Gusari”, “Nema imena na metku”, “Bračna vrteška”, “Fidel Kastro revolucionar” “francuski “Pucajte u pijanistu”, “Ukus nasilja”, “Mangupi”, engleski “S.O.S. Pacifik”, zapadno-nemački “Poslednji akordi”. U Domu: američki “Ponos i strast”, “Kroz planine Divljeg zapada”, švedski “U kandžama špijuna”, u Radničkom Domu u Sevojni: španski film “Smrt bicikliste”, “Kozara”, koja je dobila prvu nagradu u Puli – “Zlatnu arenu”.
U holu Društvenog doma u bila je izložba reprodukcija “Komponente umetničkog dela”. Bilo je izložbeno 50 reprodukcija poznatih svetskih slikara. Preko 4 000 Užičana je videlo izložbu, za samo 6 dana.
U izlozima u robnoj kući na Trgu u izlogu bili izloženi radovi žena iz Sirogojna koje su tada želele da proslave Sirogojno kao što ga je proslavio kamen sa tog područja. Uspele su, ali u celom svetu. Danas u Sirogojnu postoji Muzej pletilja – kao trajna pohvala njihovoj istrajnosti, marljivom radu i veštini, koje je Sirogojno uvelo u svet i svet dovelo u Sirogojno. Kako su žene započele ovaj unosan posao?
Od davnina su žene u Sirogojnu same obrađivale vunu, od runa ovce do kudelje i kanude, prele, tkale i plele pokrivače i odeću bližnjima. Njihova veština je stara koliko i sviet u kome su se za njega rađale. Sve ono što se od sukna nije moglo sašiti, plelo se, tople vunene čarape, rukavice, poneki šal, a onda su došli i džemperi.
Po prvi put, javno, žene iz Sirogojna i okoline pokazale su svoje rukotvorine ove 1962. godine, tu u robnoj kući “Progres”. Najpreduzimljivije su odlučile da se organizuju i pletu za tržište, krenule su na prvi seminar posvećen pletenju. Stigla je ubrzo Dobrila Vasiljević donoseći svoja znanja i iskustva i kao snaha u domaćinstvu Smiljanića, slavnoj porodičnoj zadruzi zlatiborskih sveštenika, kao modni kreator i organizator neslućenih poduhvata, ostala u Sirogojnu da svoje snove sa pletiljama, decenijama plete.
Dvadeset žena prihvatilo je obuku, a devedesetih, skoro 2.000 pletilja radilo je za svetska modna tržišta. Od tradicionalnog zanimanja stvorena je modna odeća visokih kvaliteta, posebnog dizajna i autentičnog stila. Džemperi, jakne, mantili, kaputi, kompleti, kape i šalovi iz Sirogojna bili su rado viđeni na modnim revijama, sajmovima, u izlozima ekskluzivnih radnji u Švedskoj, Italiji, Francuskoj, Njemačkoj, Americi, Japanu. O njima su pisali modni časopisi sveta pominjući zlatiborske pletilje, nepoznate žene zabrađenih lica, zagledane u ruke koje neuhvatljivom brzinom promeću redove, šare, boje. Za ovaj brend iz užičkog kraja najzaslužnija je bila Dobrila Vasiljević Smiljanić i sa prvom ulazi u užičanstveni nezaborav.
U užičkoj Gimnaziji na polugodištu je postignut najveći uspeh u poslednjih pet godina, najbolji su bili učenici četvrtog i drugog razreda dok su najslabiji uspeh imali u prvom razredu…
Održana je godišnja skupština užičkih ribolovaca. Njih preko 300 su kritikovali problem otpadnih voda koja svojim otrovnim kiselinama dovodi u pitanje riblji fond Đetinje i nanosi veleke štete zdravstvenom stanju ljudi, a naročito stoke koja se iz svih pribrežnih sela napaja iz nje. Ribolovci su to isto kritikovali decenijama i problem nije rešen sve dok Tkačnica nije obustavila rad…
Dvadeset pet učenika Ekonomske škole je bilo na Zlatiboru na smučarkom kursu. Kurs je vodio nastavnik fizičkog vaspitanja Dragan Šuljagić (otac poznatog užičkog režisera “Šuljage”). Na kraju kursa je održano takmičenje u spustu i slalomu. Prva mesta su osvojili Ljubomir Lazić i Mića Mićić.
Vesti su objavile pesmu “Časovnik i dečak” Nenada Zagorca, učenika šestog razreda Osnovne škole Nade Matić. Naravno nisu mogli da znaju da će posle pet godina Zagorac postati jedan od prvih rokenrol muzičara Užica.
