Sada kad smo u hronologiji stigli do polovine šezdesetih, do 1965. godine, da pogledamo kako je zaista ekonomski napredovala Titova Jugoslavija u periodu 1955 –1965. godine. Privredni napredak, a zaostajanje za najrazvijenijim zemljama zapadne Evrope bio je značajno smanjen. Društveni proizvod po glavi stanovnika u SR Nemačkoj, Engleskoj i Francuskoj 1955. godine bio je četiri do pet puta veći nego u Jugoslaviji, 1965. godine bio je tri puta veći, da bi se, do kraja 70 – tih, zaostajanje Jugoslavije još više smanjilo.
Statistički podaci o proseku plata u industriji za period januar – novembar 1964. pokazuju da je prosečan lični dohodak bio 28 000 dinara. U tu strukturu su ulazile plate i onih ispod 10 000 i onih preko 100 000. Oko 1/4 zaposlenih bilo je plaćeno ispod 20 000. Prosečni lični dohoci, posebno oni niži ispod 20 000 bili su u stalnom porastu. Plate od 25 do 30 000 su bile relativno stabilne, ali su stalan porast beležile one preko 30 000. Na prehrambene proizvode i stan odlazilo je, u proseku, 3/4 budžeta četvoročlane porodice, a porodica slabije plaćenog radnika je, kako bi pokrila ove izdatke, trošila 85% – 90% primanja. Povećanje plata nižih kategorija uglavnom je gutao rast cena prehrambenih proizvoda.
Oni sa boljim platama mogli su ublažavati skok cena manevrisanjem potrošnje, siromašniji slojevi nisu imali prostora za manevar, pa je njih inflacija najviše pogađala, obzirom da se stana i hrane nisu mogli odreći. Ogorčeni situacijom, radnici, posebno oni sa primanjima ispod 20 000, neprestano su pisali sindikatima i partijskim čelnicima, ističući da cene i norme stalno rastu, a plate stoje ili zaostaju i upozoravali su „da je sve teže izlaziti na kraj“. Najviše žalbi bilo je na plate, teške stambene prilike, nisku kupovnu moć i nedostupnost robe široke potrošnje, koja se mogla naći u trgovinama. „Ako treba pritegnuti kajiš, nek bude i tako, al zašto ga samo radnik mora pritezati“; „Udarili u luksuz i revije mode, a mi nemamo ni najnužnije“; „Kad sam pre rata izlazio na Terazije i video kako živi buržoazija i uporedio sa tim kako živim ja, bilo mi je jasno – to je kapitalizam. Kad provirim na Terazije sad, a ono još veća razlika, a socijalizam”.
I u Titovom Užicu vera u bolju budućnost je lagano nestajala, a pesimizam prevladavao. U anketama vršenim do početka 60–tih, radnici su izražavali nadu „da će ubrzo bolje živeti, da će moći rešiti stambeno pitanje, nabaviti najpotrebnije u kući, kupiti bicikl, pa i neki motorcikl“. Ove 1965. godine nadu je zamenilo razočarenje – radnici su sumnjali da mogu svoj materijalni položaj popraviti doškolovavanjem i produktivnošću na poslu, pa su se okretali zaradi van preduzeća i prekvalifikaciji u službenike. U odgovorima na pitanja postavljana u anketama osećala se „ironija i sarkazam“.
Raslojavanje društva je postajalo sve primetnije, potrebe srednje klase u formiranju sve izraženije u potrebama kupovine. Putovanja u Trst postala su statusni simbol – Jugosloveni su u Italiju u Trst, išli ne bi li kupili „čarape, najlonke, italijanske cipele, ali i lutke, džempere od mekane vune, tkanine, ćebad, veš mašine, vespe i moderno rublje. Preko granice je u kupovinu išlo sve više ljudi. Potreba za luksuzom je postajala sve izraženija.
Iako je na Osmom kongresu istaknuto da „u socijalizmu čovek radi da bi uživao plodove svog rada i doprinosio progresu sredine u kojoj živi“ i obećan „stabilan porast životnog standarda“, rast cena se nastavio i u 1965. godini. Prema statističkim podacima u okviru globalnog porasta troškova života od 19 %, od januara 1964. do januara 1965. godine, troškovi ishrane su porasli za 24 %, troškovi stanovanja za 24 %, usluga za 14 %, odeće i obuće za 11 %, a duvana i pića za 15 %. Preduzeća su standard zaposlenih (prividno) čuvala povećanjem plata, koje je finansirano povećanjem cena, bez obzira na porast produktivnosti. U teškoćama su se i ovaj put našli zaposleni u onim preduzećima čije su cene bile maksimalne.
Da bi sprečile pojavu nezadovoljstva i koliko – toliko sanirale porast troškova života, uprave su se dovijale kako su znale i umele, pa su plate rasle na račun smanjivanja fondova. Iako se iz prosečnog porasta plata koje je objavljivala statistika moglo zaključiti da standard Jugoslovena raste, „priličan broj“ zaposlenih, naročito onih sa nižim primanjima, je ukazivao „da im standard nije porastao ili barem nije porastao u procentu kako to proizilazi iz statističkih podataka”. Da siromaštvo nije predstavljalo „ograničenu pojavu“, svedoče i brojni zvanični izveštaji u kojima je isticano da su „neka radnička domaćinstva direktno biološki ugrožena“, da mnogi „ručaju suv hleb eventualno sa šećerom, a poneko sa slaninom“, da se živi na „krompiru, pasulju, kupusu, svinjskim papcima i kostima“.
Standard Jugoslovena polovinom šezdesetih godina nije zavisio samo od stepena obrazovanja i uspešnosti preduzeća u kom su radili, već i od okruđenja u kojm su živeli. Rascepkanost unutrašnjeg tržišta i relativna nerazvijenost trgovačke mreže uticala je i na velike i posve nelogične oscilacije u cenama. Dešavalo se tako da cene prehrambenih proizvoda budu osetno više u poljoprivredno bogatijim reonima nego u onim siromašnijim. Stalni porast cena izazivao je nemir, zabrinutost. Sve češće su kritikovane izjave u kojima je obećavano zauzdavanje inflacije, iako je roba poskupljivala iz dana u dan. U problemima su se našli sindikalni aktivisti budući da je „oštro reagovanje“ radnika, naročito onih sa nižim primanjima, onemogućavalo „objašanjavanje i tumačenje“ novih ekonomskih mera.
„Cene namirnica skaču, ja smanjujem na odeći i obući, tek da ne idem pocepan“; „Za 100 grama kobasice treba da radim jedan sat“; „Radnika koji ima 20 000 dinara više ne interesuje cena mesa, njega interesuje pošto su kosti i papci“ bili su samo neki od komentara koji su se čuli po jugoslovenskim fabrikama. Pad standarda je izazivao sve glasnija negodovanja, građani su pravili zalihe robe i otvoreno pričali da je „dinar izgubio svaku vrednost“. Vlasti su nemoćno konstatovale da u ovakvoj atmosferi čak ni članovi Partije nisu znali kako da se postave – jedni su ćutali, drugi isticali kako su u pitanju alarmantne vesti, dok su treći pričali i komentarisali ekonomske nedaće na isti način kao i ostali građani.
Marta 1965. godine cene su zamrznute i izvršena je poreska reforma. Razni regresi su umanjeni, dinar je devalviran u julu i određene su nove cene koje su zamrznute na tom nivou. Poskupele su sirovine, repromaterijali i saobraćajne usluge, a svetske cene su uzete kao osnova nove strukture cena. Inflacija je suzbijena, a cene su ostale stabilne sve do 1969. godine. Standard je ponovo početo da raste 1966. godine, postepeno se smanjivao udeo najnižih plata u ukupnoj masi zarada, izdaci za ishranu su opadali, a saldo štednje je, za razliku od 1964 / 1965, ponovo postao pozitivan.
U T. Užicu već je postala stogodišnja tradicija svađe građana sa komunalnim službama, ovoga puta zbog ulica. Ulice u blizini Trga, Vita Pantvića i Dositejeva su bile raskopane. Dve godine ranije ulica Vite Pantovića je bila raskopana zbog postavljanja vodovoda, koji kada je postavljen zemlja je onako nabacana a kaldrma ostala kraj ulice, trotoar ostao neuravnjan iza onih koji su vršili kabliranje nisu vodili računa kako je ranije izgledao. Susedna Dositejeva ulica takođe je bila raskopana, a na žalbe Užičana niko nije obražao pažnju.
Fudbalski klub “Sloboda” je bio u izuzetno teškoj materijalnoj situaciji, pripreme su se odvijale veoma teško, više od 10 fudbalera među kojima su bili P. Milosavljević, Đorić, Jokić, Stekulac, Arsić, M. Jovanović i Đerić nisu se bili još pojavili na terenu. Trener Slobode Đorđe Kačunković je rekao: “Želim da klub liči na klub”. A jedan od najbolji igrača Slobode svih vremena, koji je tada igrao u Slobodinom timu, Miroslav Pavlović Pavika je izjavio posle napornog treninga: “Ako grad shvati stvarne potrebe za rad jednoga kluba, verujem da nećemo razočarati hiljade ljubitelja fudbala u našem gradu i ostvariti njihovu veliku želju da uđemo u drugu ligu”.
Razgovarano je o uređenju Trga “Slobodan Penezić Krcun” (danas Svetoga Save). Odlučeno je da se očuvaju spomenici “Iz bliske i dalje prošlosti”, zgrada vojne komande 1842, Crkvu takođe iz 1842, zgradu Gimnazije i kuću u kojoj je 1941. bilo sedište Glavnog narodnooslobodilačkog odbora (zgrada u kojoj je danas Muzička škola). Kedan od prisutni arhitekti je rekao “Da trg treba da bude Krcunova gradina”.
Opet je kritikovano ponašanje mladih u bioskopu Partizan na Ferijalnom: “Retko pristupačna sala za igranke Ferijalnog doma, kada je najzad odlučila da otvori svoja vrata, ličila je na sve drugo osim na mesto gde će se uz muziku provesti nekoliko prijatnih časova. Mladi ‘tinejdžeri’, koji izazivaju i oponašaju junake kriminalnih filmova, razbili su vrata magacina, izneli sanduk šangarepe i onda odpočeli sa jednom retko viđenom tučnjavom”… A u uvodnom izlaganju, koje je pripremljeno za sastanak Opštinskog komiteta Saveza omladine Užica, na kome je bila reč o idejno – vaspitnom i političko – ideološkom obrazovanju je pisalo: “Na ovaj način se nepravilno ističe povratno dejstvo ovih znanja na idejnu svest mladih , kada se misli da se ona kasnije mogu sama od sebe reprodukovati u praktičnim delatnostima!?” Valjda je neko uspeo da protumači ovaj novi kadar tadašnjeg omladinskog političara.
Održano je prvenstvo šah kluba “Sloboda”, prvak kluba je bio Stanimir Nikolić.
Za pola godine Užičani su popili 62.000 alkoholnih pića. Prometom alkoholnih pića u užičkom kraju se bavilo 11 državnih preduzeća, 7 službi snadbevanja i četiri privatne kafane. Prema tadašnjim statističkim podacima u T. Užicu se za pola godine se popilo: 8774 litara piva, 2360 litara vina, 28535 litara rakije, 2453 litara ostalih žestokih pića. Bezalkoholnih pića je popijeno 12.502, ne računajući kiselu vodu. Savetovalište je izlečilo 37 alkoholičara od ukupno registrovanih 175.
Opštinska uprava je diskutovala o predlogu saveta za privredu o likvidaciji “Informativnog centara”. Naravno, bio je problem finansiranje, jer je ova ustanova uspela da se sama finansira. Kasnije se saznalo da se sve dogodilo zbog njihovog prostora na Trgu, koji je htela da uzme za poslovnicu “Putnika” iz turističke agencije iz Beograda.
U bioskopu “Partizan” je održano veče zabavnih melodija i humora, koje je otvorio VIS “Dijamant”, a nastavio glumac komičar Milan Srdoč, Mirjana Beširović, Živan Saramandić, Margita Kašlik. Na početku je bilo problema zbog kašnjenja gostiju i loše organizacije bioskopa, pa ih je prisutna publika izviždala. Prvo su iz publike počeli glasno i napadno da opominju goste da počnu sa programom, zatim su bili zaglušujući zvižduci, pa skandiranje “lopovi”, “lopovi”!!! Srdoč je uspostavio kontakt sa publikom rekavši: “Razumem vas i ja bih zviždao da sam na vašem mestu”. Osvojio je simpatije prisutnih Užičana… Srdoč je bio u statusu slobodnog umetnika, kasnije se posvetio filmu i televiziji. Nastupio je u oko četrdeset filmova. Još za njegovog života tada novo naselje u gradu Rijeci dobilo je ime po njemu – Srdoči, jer se razvijalo na području mesta njegovoga rođenja.
Deset dana kasnije je organizovano još jedno veče zabavnih melodija, na kome su nastupili Đorđe Marijanović, Nina Spirova, Zoran Georgijev, Milan Subota i “Plavi ansambl”. Ovoga puta je bilo sve u redu, a organizator je bila Kulturno prosvetna zajednica. Posle toga, dugo vremena je bila popularna tvist pesmica: Ringe ringe raja, doš’o čika Paja… A mi klinci sem što bi se uhvatili u kolo i igrali na tu pesmicu, smo dodali na kraju: „Jedno jaje muć, a sva deca čuč“, najviše smo voleli da čitamo „Politikin Zabavnik“. Sa radošću sam čekao petak zbog Zabavnika i nastavka stripa „Flaš Gordon“, koji je izlazio na naslovnoj stranici.
U pozorištu na Trgu održana je premijera “Osma ofanziva” Branka Ćopića. U ovoj predstavi su se istakli Tomislav Janjić u ulozi Rožljike, naročito Ljiljana Jelačić kao Pepina žena, Matilda Špiler kao Zdenka i Sandra Štrof u ulozi Đeje Starčević.
.
Saznali smo da je 20. februara Nasina sonda Rendžer 8 uspešno poslala 7.137 slika Meseca u poslednjih 23 minuta svoje misije, pre nego što se srušila u „More spokojstva“.
Najavljena je izgradnja modernog motela kod benziske pumpe u Požegi, “koji će imati 40 ležaja i 170 sedišta u restoranu, motel treba da bude završen polovinom 1966. godine“.
U Artiljskom bioskopu je doneta odluka da u toku prikazivanja filmova dežura po jedan vatrogasac, da daje znak uzbune u slučaju požara i upisuje prikazane filmove… Kad su pogledali koji su filmovi igrali pročitali su umesto “Madam San žen”- “Madam Snežana”, umesto “Pastir Kostja” – “Pastir bez kostiju”. Kada je pitao da bi zapisao “koji večeras film igra?” – “Igra istine” a igra isti, mudro zaključi vatrogasac i zapisa u blok film od prethodne večeri.
Ove 1965 bilo je problema sa službenicima u Opštini Čajetina. Kada su tražili šefa prijemne kancelarije, sekretar opštine im je slao “Naći ćete ga za stolom u kafani gde spava”. A ako bi neko zakazao telefonski razgovor sa Beogradom u čajetinskoj Pošti, morao bi da čeka više od sedam sati, autobus do Beograda iz Čajetine je tada išao za nešto više od četiri sata.
