Сада кад смо у хронологији стигли до половине шездесетих, до 1965. године, да погледамо како је заиста економски напредовала Титова Југославија у периоду 1955 –1965. године. Привредни напредак, а заостајање за најразвијенијим земљама западне Европе био је значајно смањен. Друштвени производ по глави становника у СР Немачкој, Енглеској и Француској 1955. године био је четири до пет пута већи него у Југославији, 1965. године био је три пута већи, да би се, до краја 70 – тих, заостајање Југославије још више смањило.
Статистички подаци о просеку плата у индустрији за период јануар – новембар 1964. показују да је просечан лични доходак био 28 000 динара. У ту структуру су улазиле плате и оних испод 10 000 и оних преко 100 000. Око 1/4 запослених било је плаћено испод 20 000. Просечни лични дохоци, посебно они нижи испод 20 000 били су у сталном порасту. Плате од 25 до 30 000 су биле релативно стабилне, али су сталан пораст бележиле оне преко 30 000. На прехрамбене производе и стан одлазило је, у просеку, 3/4 буџета четворочлане породице, а породица слабије плаћеног радника је, како би покрила ове издатке, трошила 85% – 90% примања. Повећање плата нижих категорија углавном је гутао раст цена прехрамбених производа.
Они са бољим платама могли су ублажавати скок цена маневрисањем потрошње, сиромашнији слојеви нису имали простора за маневар, па је њих инфлација највише погађала, обзиром да се стана и хране нису могли одрећи. Огорчени ситуацијом, радници, посебно они са примањима испод 20 000, непрестано су писали синдикатима и партијским челницима, истичући да цене и норме стално расту, а плате стоје или заостају и упозоравали су „да је све теже излазити на крај“. Највише жалби било је на плате, тешке стамбене прилике, ниску куповну моћ и недоступност робе широке потрошње, која се могла наћи у трговинама. „Ако треба притегнути кајиш, нек буде и тако, ал зашто га само радник мора притезати“; „Ударили у луксуз и ревије моде, а ми немамо ни најнужније“; „Кад сам пре рата излазио на Теразије и видео како живи буржоазија и упоредио са тим како живим ја, било ми је јасно – то је капитализам. Кад провирим на Теразије сад, а оно још већа разлика, а социјализам”.
И у Титовом Ужицу вера у бољу будућност је лагано нестајала, а песимизам превладавао. У анкетама вршеним до почетка 60–тих, радници су изражавали наду „да ће убрзо боље живети, да ће моћи решити стамбено питање, набавити најпотребније у кући, купити бицикл, па и неки моторцикл“. Ове 1965. године наду је заменило разочарење – радници су сумњали да могу свој материјални положај поправити дошколовавањем и продуктивношћу на послу, па су се окретали заради ван предузећа и преквалификацији у службенике. У одговорима на питања постављана у анкетама осећала се „иронија и сарказам“.
Раслојавање друштва је постајало све приметније, потребе средње класе у формирању све израженије у потребама куповине. Путовања у Трст постала су статусни симбол – Југословени су у Италију у Трст, ишли не би ли купили „чарапе, најлонке, италијанске ципеле, али и лутке, џемпере од мекане вуне, тканине, ћебад, веш машине, веспе и модерно рубље. Преко границе је у куповину ишло све више људи. Потреба за луксузом је постајала све израженија.
Иако је на Осмом конгресу истакнуто да „у социјализму човек ради да би уживао плодове свог рада и доприносио прогресу средине у којој живи“ и обећан „стабилан пораст животног стандарда“, раст цена се наставио и у 1965. години. Према статистичким подацима у оквиру глобалног пораста трошкова живота од 19 %, од јануара 1964. до јануара 1965. године, трошкови исхране су порасли за 24 %, трошкови становања за 24 %, услуга за 14 %, одеће и обуће за 11 %, а дувана и пића за 15 %. Предузећа су стандард запослених (привидно) чувала повећањем плата, које је финансирано повећањем цена, без обзира на пораст продуктивности. У тешкоћама су се и овај пут нашли запослени у оним предузећима чије су цене биле максималне.
Да би спречиле појаву незадовољства и колико – толико санирале пораст трошкова живота, управе су се довијале како су знале и умеле, па су плате расле на рачун смањивања фондова. Иако се из просечног пораста плата које је објављивала статистика могло закључити да стандард Југословена расте, „приличан број“ запослених, нарочито оних са нижим примањима, је указивао „да им стандард није порастао или барем није порастао у проценту како то произилази из статистичких података”. Да сиромаштво није представљало „ограничену појаву“, сведоче и бројни званични извештаји у којима је истицано да су „нека радничка домаћинства директно биолошки угрожена“, да многи „ручају сув хлеб евентуално са шећером, а понеко са сланином“, да се живи на „кромпиру, пасуљу, купусу, свињским папцима и костима“.
Стандард Југословена половином шездесетих година није зависио само од степена образовања и успешности предузећа у ком су радили, већ и од окруђења у којм су живели. Расцепканост унутрашњег тржишта и релативна неразвијеност трговачке мреже утицала је и на велике и посве нелогичне осцилације у ценама. Дешавало се тако да цене прехрамбених производа буду осетно више у пољопривредно богатијим реонима него у оним сиромашнијим. Стални пораст цена изазивао је немир, забринутост. Све чешће су критиковане изјаве у којима је обећавано зауздавање инфлације, иако је роба поскупљивала из дана у дан. У проблемима су се нашли синдикални активисти будући да је „оштро реаговање“ радника, нарочито оних са нижим примањима, онемогућавало „објашањавање и тумачење“ нових економских мера.
„Цене намирница скачу, ја смањујем на одећи и обући, тек да не идем поцепан“; „За 100 грама кобасице треба да радим један сат“; „Радника који има 20 000 динара више не интересује цена меса, њега интересује пошто су кости и папци“ били су само неки од коментара који су се чули по југословенским фабрикама. Пад стандарда је изазивао све гласнија негодовања, грађани су правили залихе робе и отворено причали да је „динар изгубио сваку вредност“. Власти су немоћно констатовале да у оваквој атмосфери чак ни чланови Партије нису знали како да се поставе – једни су ћутали, други истицали како су у питању алармантне вести, док су трећи причали и коментарисали економске недаће на исти начин као и остали грађани.
Марта 1965. године цене су замрзнуте и извршена је пореска реформа. Разни регреси су умањени, динар је девалвиран у јулу и одређене су нове цене које су замрзнуте на том нивоу. Поскупеле су сировине, репроматеријали и саобраћајне услуге, а светске цене су узете као основа нове структуре цена. Инфлација је сузбијена, а цене су остале стабилне све до 1969. године. Стандард је поново почето да расте 1966. године, постепено се смањивао удео најнижих плата у укупној маси зарада, издаци за исхрану су опадали, а салдо штедње је, за разлику од 1964 / 1965, поново постао позитиван.
У Т. Ужицу већ је постала стогодишња традиција свађе грађана са комуналним службама, овога пута због улица. Улице у близини Трга, Вита Пантвића и Доситејева су биле раскопане. Две године раније улица Вите Пантовића је била раскопана због постављања водовода, који када је постављен земља је онако набацана а калдрма остала крај улице, тротоар остао неуравњан иза оних који су вршили каблирање нису водили рачуна како је раније изгледао. Суседна Доситејева улица такође је била раскопана, а на жалбе Ужичана нико није ображао пажњу.
Фудбалски клуб “Слобода” је био у изузетно тешкој материјалној ситуацији, припреме су се одвијале веома тешко, више од 10 фудбалера међу којима су били П. Милосављевић, Ђорић, Јокић, Стекулац, Арсић, М. Јовановић и Ђерић нису се били још појавили на терену. Тренер Слободе Ђорђе Качунковић је рекао: “Желим да клуб личи на клуб”. А један од најбољи играча Слободе свих времена, који је тада играо у Слободином тиму, Мирослав Павловић Павика је изјавио после напорног тренинга: “Ако град схвати стварне потребе за рад једнога клуба, верујем да нећемо разочарати хиљаде љубитеља фудбала у нашем граду и остварити њихову велику жељу да уђемо у другу лигу”.
Разговарано је о уређењу Трга “Слободан Пенезић Крцун” (данас Светога Саве). Одлучено је да се очувају споменици “Из блиске и даље прошлости”, зграда војне команде 1842, Цркву такође из 1842, зграду Гимназије и кућу у којој је 1941. било седиште Главног народноослободилачког одбора (зграда у којој је данас Музичка школа). Кедан од присутни архитекти је рекао “Да трг треба да буде Крцунова градина”.
Опет је критиковано понашање младих у биоскопу Партизан на Феријалном: “Ретко приступачна сала за игранке Феријалног дома, када је најзад одлучила да отвори своја врата, личила је на све друго осим на место где ће се уз музику провести неколико пријатних часова. Млади ‘тинејџери’, који изазивају и опонашају јунаке криминалних филмова, разбили су врата магацина, изнели сандук шангарепе и онда одпочели са једном ретко виђеном тучњавом”… А у уводном излагању, које је припремљено за састанак Општинског комитета Савеза омладине Ужица, на коме је била реч о идејно – васпитном и политичко – идеолошком образовању је писало: “На овај начин се неправилно истиче повратно дејство ових знања на идејну свест младих , када се мисли да се она касније могу сама од себе репродуковати у практичним делатностима!?” Ваљда је неко успео да протумачи овај нови кадар тадашњег омладинског политичара.
Одржано је првенство шах клуба “Слобода”, првак клуба је био Станимир Николић.
За пола године Ужичани су попили 62.000 алкохолних пића. Прометом алкохолних пића у ужичком крају се бавило 11 државних предузећа, 7 служби снадбевања и четири приватне кафане. Према тадашњим статистичким подацима у Т. Ужицу се за пола године се попило: 8774 литара пива, 2360 литара вина, 28535 литара ракије, 2453 литара осталих жестоких пића. Безалкохолних пића је попијено 12.502, не рачунајући киселу воду. Саветовалиште је излечило 37 алкохоличара од укупно регистрованих 175.
Општинска управа је дискутовала о предлогу савета за привреду о ликвидацији “Информативног центара”. Наравно, био је проблем финансирање, јер је ова установа успела да се сама финансира. Касније се сазнало да се све догодило због њиховог простора на Тргу, који је хтела да узме за пословницу “Путника” из туристичке агенције из Београда.
У биоскопу “Партизан” је одржано вече забавних мелодија и хумора, које је отворио ВИС “Дијамант”, а наставио глумац комичар Милан Срдоч, Мирјана Бешировић, Живан Сарамандић, Маргита Кашлик. На почетку је било проблема због кашњења гостију и лоше организације биоскопа, па их је присутна публика извиждала. Прво су из публике почели гласно и нападно да опомињу госте да почну са програмом, затим су били заглушујући звиждуци, па скандирање “лопови”, “лопови”!!! Срдоч је успоставио контакт са публиком рекавши: “Разумем вас и ја бих звиждао да сам на вашем месту”. Освојио је симпатије присутних Ужичана… Срдоч је био у статусу слободног уметника, касније се посветио филму и телевизији. Наступио је у око четрдесет филмова. Још за његовог живота тада ново насеље у граду Ријеци добило је име по њему – Срдочи, јер се развијало на подручју места његовога рођења.
Десет дана касније је организовано још једно вече забавних мелодија, на коме су наступили Ђорђе Маријановић, Нина Спирова, Зоран Георгијев, Милан Субота и “Плави ансамбл”. Овога пута је било све у реду, а организатор је била Културно просветна заједница. После тога, дуго времена је била популарна твист песмица: Ринге ринге раја, дош’о чика Паја… А ми клинци сем што би се ухватили у коло и играли на ту песмицу, смо додали на крају: „Једно јаје мућ, а сва деца чуч“, највише смо волели да читамо „Политикин Забавник“. Са радошћу сам чекао петак због Забавника и наставка стрипа „Флаш Гордон“, који је излазио на насловној страници.
У позоришту на Тргу одржана је премијера “Осма офанзива” Бранка Ћопића. У овој представи су се истакли Томислав Јањић у улози Рожљике, нарочито Љиљана Јелачић као Пепина жена, Матилда Шпилер као Зденка и Сандра Штроф у улози Ђеје Старчевић.
.
Сазнали смо да је 20. фебруара Насина сонда Ренџер 8 успешно послала 7.137 слика Месеца у последњих 23 минута своје мисије, пре него што се срушила у „Море спокојства“.
Најављена је изградња модерног мотела код бензиске пумпе у Пожеги, “који ће имати 40 лежаја и 170 седишта у ресторану, мотел треба да буде завршен половином 1966. године“.
У Артиљском биоскопу је донета одлука да у току приказивања филмова дежура по један ватрогасац, да даје знак узбуне у случају пожара и уписује приказане филмове… Кад су погледали који су филмови играли прочитали су уместо “Мадам Сан жен”- “Мадам Снежана”, уместо “Пастир Костја” – “Пастир без костију”. Када је питао да би записао “који вечерас филм игра?” – “Игра истине” а игра исти, мудро закључи ватрогасац и записа у блок филм од претходне вечери.
Ове 1965 било је проблема са службеницима у Општини Чајетина. Када су тражили шефа пријемне канцеларије, секретар општине им је слао “Наћи ћете га за столом у кафани где спава”. А ако би неко заказао телефонски разговор са Београдом у чајетинској Пошти, морао би да чека више од седам сати, аутобус до Београда из Чајетине је тада ишао за нешто више од четири сата.
