Фебруар 1966. године

968
Проширена је ужичка грађевинска зона
Проширена је ужичка грађевинска зона

Савет за комуналне послове и урбанизам је предложио да се у Ужицу и Севојну прошири ужи грађевински рејон, због великог прилива новог становништва и масовне изградње станова. Зона рејона је проширена на целу Турицу, Сињевац, до Дубоког потока, преко пута за Бајну Башту, прелаза испод Церовића брда и спуштала се до дома ученика на кривини Коштице. Одатле се поклапала са старом границом Буара обухватајући Горњу Пору. Ту је границу имала иза магацина сирове коже, па је секла Глуваћки поток иза Мариног брега, захватајући насеље Глуваће. Поред Пантовића кућа зона се спуштала на Царински поток, обухватајући Горњу Лазовину (Гуштерова улица), Секулића насеље до Мендина брда, преко пруге испод Орловца до моста у Ади, реком кроз Велики парк, гребеном Малог и Великог Забучја са зградама изнад Циганске махале, излазећи на пут изнад старе централе, на плажи, до централе у Турици обухватајући предионицу. Ту се круг затварао.

Ова одлука је припомогла да се легализује огроман број бесправно подигнутих кућичака, чудних објеката. Они који су живели у селима око Ужица изненада су постали градски Ужичани.

Представљен је и нови урбанистички план насеља “Коштица”, по коме на простору од 6,5 хектара могу да се изграде 54 двоспратна и једноспратна објекта за индивидуалну изградњу.

Шетња десном обалом Ђетиње, пређемо дрвени мост и већ смо кућици
Шетња десном обалом Ђетиње, пређемо дрвени мост и већ смо кућици

Шеснаестог децембра 1945. године пуштен је у саобраћај дрвени мост преко Ђетиње и представљен као велика победа послератне изградње, тада се налазио поред “Соколане” (на његовом месту је данас бетонски мост који води на аутобуску станицу). Трајао је 20 година и олакшаво је саобраћај са Златибором Црном Гором, Санџаком. Последњих година је служио пешацима, јер дрвена конструкција није била довољно јака да издржи све живљи саобраћај тешких камиона и аутобуса. Његову улогу је преузео нови мост, тада код железничке станице, данас код јавне гараже. Решено је да се овај мост сруши на општу жалост становника Малог Забучја, Златиборске улице који су након рушења морали да иду преко другог дрвеног моста у Међају и поменутим новим мостом.

У Ужицу су ове зиме били веома популарни филм о Винетуу и Олд Шетерхенду, рађен по роману Карла Маја, у то време једног од најпопуларнијих писаца у Србији. Ретко је ко знао да је Винету био Србин. Глумац Гојко Митић који је глумио под именом Пјер Брис, Србин из Лесковца, играо је Винетуа, најславнијег Индијанца у историји европске кинематографије. Славни Митић је за немачку кинематографију снимио 25 играних филмова и исто толико телевизијских о Винетуу, и 40 година био “српски бренд” у Немачкој. Исто тако, ретко ко зна да га је игром случаја у тој улози на филмском платну деведесетих година заменио опет Србин Прокупчанин Ивица Здравковић…

Филмски свет из 1966, на насловној Винету и Олд Шетерхенд
Филмски свет из 1966, на насловној Винету и Олд Шетерхенд

У биоскопу су се приказивали филмови: “Бабби”, “Црна Лала”, “Испит савести” а у Дому “Стрелац у зеленом”, “Трагом бродоломника”. У биоскопима места је било све мање, а тапкароша све више. Ту близу, у тада најелитнијем ужичком ресторану “Градској кавани” у сали на спрату свирао је оркестар Милоша Броћића.

У позоришту је изведена премијера комедије “Силом директор”, у овој престави су премијерно наступили и нови чланови глумачке екипе – Марко Даутовић, Драган Димитријевић, Бранко Стефановић. Они су били замена завршног глумца Милојка Топаловића, одличну Анкицу Станојевић и Сандру Штроф и Радомира Павлова.

У кафани “Бреза” се водио овакав разговор између келнера и госта трговца из оближње продавнице:
Трговац: Дај ми салату од ајвара.
Келнер: Нема.
Трговац: Какви сте ви угоститељи, кад немате једну обичну салату од ајвара?
Келнер: Имаш ли ти “Силвер” жилета?
Трговац: Дођи сутра. Имаћу…
Келнер: Наврати и ти сутра. Биће ајвара.

У ужичкој библиотеци је отворено ново одељење “Завичајно одељење”, о коме се бринула Цвета Грујичић. Тада је набављено 100 књига, 29 врста листова, 7 врста часописа, 100 фотографија, 20 рукописа. Све је то било обрађено каталошки.

Дванестог фебруара отворена је нова пошта на Тргу, иста што је срушише НАТО агресори, у њој је уграђена нова аутоматска телефонска централа. Ужичани после прекида од 13 до до 16 часова су имали петоцифрене телефонске бројеве.

Посебна генерација ужичке Слободе из 1966.
Посебна генерација ужичке Слободе из 1966.

Окружни суд у Ужицу је ослободио новинара “Вести” Ђорђа Пилчевића, кога је тужио за клевету и увреду Милош Петровић комерцијални директор земљорадничке задруге у Средњој реци. И то због чланка “Да ли је одзвонило дивљим стругарама на Голији”, “Комерцијални директор врши услуге трећим лицима конкуришући тако својој задрузи”. На крају се испоставило да је новинар Пилчевић писао на основу чињеница, што потврђује квалитет тадашњих “Вести”.

Почела је нова фудбалска сезона. “Слобода” се састала са београдским “Радничким” и победила на Стадиону 24. септембар са 3:1 пред више од 4000 гледалаца. Голове за Ужичане су дали Гардић, Словић и Павловић. У Ужицу је одјекнуло 3 пута оно громогласно гооооолл!!!

На фотографији је генерација Слободе из 1966, са неколико будућих репрезентативаца: Ђорић, Мартиновић, Кривокућа, Доганџић, Клипа, Јокић, Павловић, Томић, Словић, Терзић, Радивојевић.