Živelo se pod staklenim zvonom Titovog socijalizma, slavio se Titov rođendan kao državni praznik, bili smo u senci njegovog kulta ličnosti. Jedna od značajnih referenci koja je odvajala poželjne komunističke omladince od ostalih je bila kategorija Titovog fonda “Deca radnika 1974–1984”. Nekada itekako značajna i poželjna referenca u biografijama, stipendija iz Titovog fonda, danas se prećutkuje, jer oni koji su je nekad primali, kasnije, u novim društvenim okolnostima, nisu bili sretni činjenicom da su se materijalno okoristili o jedan od simbola “razdoblja komunističkog mraka”. Osim radničkog porekla i uspeha u ranijem školovanju, jedan od kriterija za dobijanje stipendije bila je i društveno-politička angažovanost kandidata, koju je davala osnovna organizacija Saveza socijalističke omladine. Po toj osnovi moglo se dobiti ukupno 20 bodova.
Zanimljivo je da stipendiju nije mogao dobiti niko ko nije ostvario bar tri boda temeljnijim društveno-političkom angažovanošću.
Titov fond je osnovan 1973. godine “na inicijativu radnih ljudi Rudnika bakra Majdanpek i Rudarsko-topioničarskog bazena Bor i delovao je sve do 1990. kada se, u predvečerje raspada Jugoslavije, ugasio. Jedno vreme vladalo je pravo takmičenje ko će više novca uplatiti u Titov fond, uz tadašnja preduzeća, novac su uplaćivale i opštine, političke organizacije kao opštinskih i republičkih komiteta Saveza komunista, kao i partijskih organizacija u JNA, Socijalističkog saveza radnog naroda, Saveza sindikata Jugoslavije, Saveza socijalističke omladine… U manjem broju u Titov fond uplaćivali su i pojedinci.
Sanja Ilić je jednom prilikom rekao: Sećam se da kad smo svirali Titu da su nas loše platili. Vratio sam im novac i predložio da ga uplate u Titov fond. Na sletovima (proslava Dana mladosti na stadionu JNA) smo bolje prošli. Od honorara samo za muzičku pratnju smo mogli da živimo pola godine bezbrižno. Bacale su se pare”…
Ovog februara trideset mladih je sa podučja užičke opštine dobilo “Titovu stipendiju” i značke “Titovog fonda”, između ostalih dobili su ih: Zorica Jokić, Vera Bosiljčić, Živojin Pavlović, Slavica Milojević, Nada Žeravčić, Dušan Janjić, Dušanka Starčević, Branko Popović (dosta kasnije direktor užičkog pozorišta). Tom prilikom je rekao: “Korišćenje sredstava iz Titovog fonda mladi radnici i radnička deca neće ni jednog momenta zaboraviti na značaj ove solidarne akcije, na simbol naziva ove vrste Fonda i svoju spremnost da slede Titov put u daljoj izgradnji socijalističkog samoupravnog društva”.
Na poslednjoj izložbi udruženja slikara amatera “Pivo Karamatijević”, pojavio se novi amater slikar, više vajar Vidoje Vidojević regler iz Prvog Partizana, koji je radio u ateljeu Kluba omladine. Njegove skulpture, minijature “Komešanje”, “Čobanin i frula”, “Letnji dan pod starom kruškom” su privukle mnoge poglede. Radio je i prelepe čuture za koje je dobio na sajmu zanatstva u Novom sadu zlatnu medalju. Tada je rekao: “Opredelio sam se za drvo zato što je to materijal do koga najlakše dolazim, ništa me ne košta. Rodom sam iz Severova a tamo ima dovoljno materijala za moje radove. Najviše koristim divlju krušku. Radio sam i od trešnjevine. Naši stari su najčešće izrađivali od nje radove koji su imali elemente narodne umetnosti. Kruška je, po mom mišljenu, najplemenitije drvo koje se može naći pod našim podnebljem a inače je vrlo pogodna za obradu. Ima najpogodniju strukturu”.
“Centar” iz Užica i “Mikrometal” iz Beograda su otvorili servisnu radionicu za tada veoma tražene “Digitrone”. Malo ljudi zna da je Jugoslavija imala prvi elektronski džepni kalkulator u Evropi. Bio je to kalkulator firme Digitron iz istarskog gradića Buja, Digitron DB 800. Predstavljen je 1971. godine kao prvi na tržištu Evrope, a odmah nakon što su Amerikanci i Japanci predstavili svoje modele. DB 800 bio je malih dimenzija i zato praktičan za nošenje svuda, a obavljao je zahtevne matematičke operacije čije je rezultate u sekundi izbacivao na LED ekranu. Ime firme Digitron kasnije je u Jugoslaviji postalo i drugo ime za kalkulator, baš kao što je Kalodont postalo drugo ime za pastu za zube.
Užički atletičar Dragomir Žunić Žuna posle krosa “Politike”, krosa u Banja luci i “Belog krosa” u Beogradu, na Meduljinu kraj Pule poslednjem oglednom krosu u kategoriji seniora na 10.000 metara osvojio je prvo mesto. Užičani su ga dočekali sa radošću.
Još je trajala jednogodišnja proslava pedesetogodišnjice postojanja Sporskog društva “Slobode”. Ponovo je osnovan Bokserski klub „Sloboda“. Osnivači su bili predstavnici vojske i policije, direktori, lekari, advokati, ugledni građani, kao i drugi zaljubljenici u ovaj sport. Među osnivačima bili su Panto Zubac, Vlade Mićević, Simo Aćimović, Blagoje Despotović, Dule Karadarević, doktor Joksić, Mićo Đurić, Mišo Matović i Boško Demirović.
Treninzima je rukovodio trener Mišo Tošić iz Požege, profesor fizičkog vaspitanja. Klub je imao svoju upravu, na čijem čelu sa predsednikom majorom Pantom Zubcom, koji ulaže napore da osamdeset upisanih članova što bolje savlada veštinu boksa, da se što bolje pripreme za svoje prve nastupe pred Užičanima. Zalaganjem Panta Zubca i Vladimira Mićovića predsednika i sekretara bokserskog kluba “Sloboda” bokseri su počeli da trenraju 17. februara 1975. godine u fiskutlturnj sali osnovne škole “Nada Matić”. U početku, kad je klub formiran, članovi uprave i trener imali su dilemu kao i ostali koji formiraju bokserski klub, da li da krenu sa okupljanjem onih koji su imali već neko boksersko iskustvo ili početi sa početnicima i formirati boksersku školu. Odlučili su se za boksersku školu.
