Текст: Петар Тешић
Новинари и фотографи старог кова су неповерљиви према компјутерима. Џаба му резолуција и кристално чист снимак кад у њему нема узбуђења. Уместо ока уметниковог, чипови. Писао сам текстове и, ако би Стево Влајнић био заузет пречим пословима, па није могао да услика портрет или догађај за наредни број „Вести“, постајао сам нервозан. Мајстор фотограф је препознавао покрет, израз лица, одсјај светлости, невидљиви шум ветра од кога небо добија другачију боју и, непогрешиво подешавајући апарат, упијао је емоције и пејзаже који су тако запамћени за сва времена.
„Јеси ли ти, Педро?“ – Позва ме да пређем педесетак степеника колико ме дели од његовог стана. Када помислим да се више нема шта сликати и да смо за ових шест деценија забележили све што се могло видети, Стево под сунцем ипак запази нешто ново. Улази у мрачну комору и тихо, ритуално, као да ће звук пореметити равнотежу, вади филм, развија га, потапа и посматра како се на папиру појављују обриси, па јасне слике онога што га је надахнуло.
Ово је једна од оних прича у којој постојим и ја колико и онај о коме пишем. Одрастао сам у Међају. Када се Ђетиња једне јесење вечери излила и за само неколико сати уништила кућу Тешића, нисам мислио о зидовима, крову, намештају. Кућа, овде или онде, свеједно је. Оно што ме и данас растужује су хиљаде фотографија које је хировита река уништила. Очајнички сам сликао поплаву, у нади да ће се у Стевовом атељеу из те воде надзирати слој прошлога времена.
Од тог дана, у његов дом улазим као у Музеј. У старим албумима су успомене која вода није однела. Било је још мајстора који су ми помагали да своје новинарске идеје представим Ужичанима, али ме само Стево научио да фотографија није окамењен тренутак већ увек жива мисао, емоција или покрет. Човек на Стевовој фотографији дише, биљка цвета, Ђетиња хуји. Кап росе искри у светлости излазећег сунца.
Не смета ми прашина на полицама на сточићу, али стари „Ролефлекс“ апарат блиста. Види да се прибојавам да му приђем. Једном сам, још не схватајући да је небрига о фотоапарату за Стевана равна богохуљењу, узео тај „Ролефлекс“, грубље притиснуо окидач и – сломио га.
Кад бих писао биографију Стевана Влајнића, не бих говорио о детаљима који га обележавају као мајстора у „Звезди“, мужа и оца двоје данас успешне деце. Приказао бих његов живот збирком од неколико хиљада фотографија. Мотиви за које се опредељивао прецизније од оштинских књига одсликавају године усхићења и муке, уметничких преображаја и нирване. Панораме Ужица, сликане из различитих углова, кад је сунце у зениту и на месечини, две су стварности.
Син Бато је у Канади, кћерка Оливера у Америци. Да би их сликао, морао би у ранац да спакује стари апарат, лабараторију, фиксире и развијаче, мирисе и звукове за које модерна фотографија не хаје. Тема Стевове изложбе није ограничена на догађаје, него на стање духа пре и после земљотреса, цветања, градње, свитања. Догађај стваран, осећање које га наслућује у магију. Зебња која се невидљиво увија око човека после свега, у сржи је фотографије.
„Јеси ли ти, Педро?“ – пита забринуто. Вребајући са врха нашег степеништа, усликао је умор…
