Tekst: Petar Tešić
Novinari i fotografi starog kova su nepoverljivi prema kompjuterima. Džaba mu rezolucija i kristalno čist snimak kad u njemu nema uzbuđenja. Umesto oka umetnikovog, čipovi. Pisao sam tekstove i, ako bi Stevo Vlajnić bio zauzet prečim poslovima, pa nije mogao da uslika portret ili događaj za naredni broj „Vesti“, postajao sam nervozan. Majstor fotograf je prepoznavao pokret, izraz lica, odsjaj svetlosti, nevidljivi šum vetra od koga nebo dobija drugačiju boju i, nepogrešivo podešavajući aparat, upijao je emocije i pejzaže koji su tako zapamćeni za sva vremena.
„Jesi li ti, Pedro?“ – Pozva me da pređem pedesetak stepenika koliko me deli od njegovog stana. Kada pomislim da se više nema šta slikati i da smo za ovih šest decenija zabeležili sve što se moglo videti, Stevo pod suncem ipak zapazi nešto novo. Ulazi u mračnu komoru i tiho, ritualno, kao da će zvuk poremetiti ravnotežu, vadi film, razvija ga, potapa i posmatra kako se na papiru pojavljuju obrisi, pa jasne slike onoga što ga je nadahnulo.
Ovo je jedna od onih priča u kojoj postojim i ja koliko i onaj o kome pišem. Odrastao sam u Međaju. Kada se Đetinja jedne jesenje večeri izlila i za samo nekoliko sati uništila kuću Tešića, nisam mislio o zidovima, krovu, nameštaju. Kuća, ovde ili onde, svejedno je. Ono što me i danas rastužuje su hiljade fotografija koje je hirovita reka uništila. Očajnički sam slikao poplavu, u nadi da će se u Stevovom ateljeu iz te vode nadzirati sloj prošloga vremena.
Od tog dana, u njegov dom ulazim kao u Muzej. U starim albumima su uspomene koja voda nije odnela. Bilo je još majstora koji su mi pomagali da svoje novinarske ideje predstavim Užičanima, ali me samo Stevo naučio da fotografija nije okamenjen trenutak već uvek živa misao, emocija ili pokret. Čovek na Stevovoj fotografiji diše, biljka cveta, Đetinja huji. Kap rose iskri u svetlosti izlazećeg sunca.
Ne smeta mi prašina na policama na stočiću, ali stari „Rolefleks“ aparat blista. Vidi da se pribojavam da mu priđem. Jednom sam, još ne shvatajući da je nebriga o fotoaparatu za Stevana ravna bogohuljenju, uzeo taj „Rolefleks“, grublje pritisnuo okidač i – slomio ga.
Kad bih pisao biografiju Stevana Vlajnića, ne bih govorio o detaljima koji ga obeležavaju kao majstora u „Zvezdi“, muža i oca dvoje danas uspešne dece. Prikazao bih njegov život zbirkom od nekoliko hiljada fotografija. Motivi za koje se opredeljivao preciznije od oštinskih knjiga odslikavaju godine ushićenja i muke, umetničkih preobražaja i nirvane. Panorame Užica, slikane iz različitih uglova, kad je sunce u zenitu i na mesečini, dve su stvarnosti.
Sin Bato je u Kanadi, kćerka Olivera u Americi. Da bi ih slikao, morao bi u ranac da spakuje stari aparat, labaratoriju, fiksire i razvijače, mirise i zvukove za koje moderna fotografija ne haje. Tema Stevove izložbe nije ograničena na događaje, nego na stanje duha pre i posle zemljotresa, cvetanja, gradnje, svitanja. Događaj stvaran, osećanje koje ga naslućuje u magiju. Zebnja koja se nevidljivo uvija oko čoveka posle svega, u srži je fotografije.
„Jesi li ti, Pedro?“ – pita zabrinuto. Vrebajući sa vrha našeg stepeništa, uslikao je umor…
