Гимнастика, први ужички спорт

2696

Родоначелник гимнастике у Србији је био сликар и академик Стеван Тодоровић, који је 1857. основао у Београду Прво српско друштво за гимнастику и борење. Вежбали су на ливади у близини Саборне цркве. Кнезу Михаилу се то свидело, па је друштво добило просторије у близини Калемегдана и справе.

Слет у Међају
Слет у Међају

У Ужицу је најстарија спорска грана уведена 1881. Најпре у школе као телесно вежбање, а од 1895. ужички гимнастичари вежбају у оквиру гимнастичког друштва Чутовићи. Формирање Соколског друштва (1911.) подстакло је масовност и популарност гимнастике, нарочито међу школском омладином. Гимнастика је између два светска рата била веома популарна на простору краљевине. За то је најзаслужнији Соколски покрет. После Другог светског рата традицију Соколског друштва наставља Ужичко гимнастичко друштво, које одржава масовне фискултурне слетове на отвореном, у чијем су програму биле и “просте вежбе” и “Вежбе на справама”.

Соколи вежбају у дворишту ужичке Гимназије
Соколи вежбају у дворишту ужичке Гимназије

Ужичко соколско друштво постоји од 3. марта 1911. године, захваљујући младом Јосифу Јехлички, Чеху који је дошао у Ужице и ширио соколску идеју. После седам дана друштво је примљено у Савез соколских друштава Краљевине Србије. Мушка спортска гимнастика вежба се на шест справа (партер, коњ с хватаљкама, прескок, вратило, карике и разбој), а женска на четири (партер, греда, двовисински разбој и прескок). Основа свих такмичења је гимнастички вишебој, а гимнастичарке и гимнастичари такмиче се у четвороделном програму: екипно предтакмичење, екипно финале, финале вишебоја и финале на справама. Вежбали су у Гимназији, у којој је гимнастичка сала није била погодна за већи број вежбача, а њено бетонско двориште је било опасно за гимнастику, иако су ту први ужички гимнастичари вежбали и фотографисали се. Када су се неки повредили, ужички соколи су замолили угледног Алексу Ака Поповића да им дозволи за часове фискултуре своју башту на Липи. Он је наредио да се посече воће, и повећао простор за вежбање.

Прво вежбање је одржано је 26. марта 1911. године. Омиљене “дисциплине” Ужичана на самом почетку биле су хајдучке – бацање камена с рамена, скокови, рвање, дизање тегова. Гимнастика, вежбе на справама, то је кратко трајало. Ужички гимнастичари су се брзо прилагодили европским правилима соколства. Вежбали су у прописаној одећи на вежбама. На јавним манифестацијема су наступали у свечаним одорама, Ужички соколи први пут учествовали на једном фискултурном такмичењу приликом Ђурђевданског уранка, 6. маја. Припремили су вежбе на справама вратило, разбој, и у дисциплинама трчања на 100 и 200 метара. Тај месец обележио је и први јавни час, одржан крајем маја, на Вашаришту у Међају на коме је учествовао велики број вежбача у униформама.

Ужичко соколско друштво је било значајно и у културном раду, заједно са певачким друштвом “Златиборска вила”, са којим су Соколи наступали више пута. Ипак, строги Јехличка је написао “Исписат, јер није знао дисциплину”, за њих стотинак.

Ужички Соколи на смотри марширају код Парчића и Гимназије 1937. године
Ужички Соколи на смотри марширају код Парчића и Гимназије 1937. године

Ужичким гимнастичарима у соколском друштву је било забрањено учешће или присуствовање на политичким скуповима. Најзначајнија манифестација коју је Друштво приредило у 1912. години био је свечани дефиле поводом доласка првог воза “ћире” у Ужице, 2. јуна. Заједно са друштвом “Златиборска вила”, Пожарном четом и радницима ткачке фабрике, Соколи су приредили јавни час, коме су присуствовали сви који су допутовали возом, и према сећању Јосифа Јехличке: “Касније су се похвално изражавали“. Просперитетни рад Друштва прекинут је 1912. године, по избијању Првог балканског рата. Руководство ужичког „Сокола“ мобилизовано је, а вежбалишта коришћена у ратне сврхе, а подмладак, који је чинио већи део вежбача, остао је кућама или у склоништима. Овај период стагнације гимнастике, како се испоставило у наредним годинама, био је кратак, и трајао је све до новембра 1913. године. Од тада, па до 1914. године интензивно су спремали борилачке вежбе, које су уведене да би соколи били спремни у случају евентуалних даљих сукоба.

Чланице ДТВ "Партизан" вежбају 1957. испред Соколане
Чланице ДТВ “Партизан” вежбају 1957. испред Соколане

Први светски рат са собом је донео теже последице по ужичко соколство, па тако и гимнастички спорт. Укинуто је 1914. године и није обнављано све до краја Првог светског рата.

Соколска организација поново је оформљена 1919. године на Видовданском сабору у Новом Саду. Покретање Соколства после Првог светског рата било је велики изазов. Главни инцијатор соколске обнове у Ужицу био је стари начелник Соколског друштва “Душан Силни”, Јосиф Јехличка. Он је, према извештају директора Гимназије Михаила Живковића, који је и сам својевремено учествовао у организовању Друштва, обновио Соколство у Ужицу 18. јула 1919. Године.

Јехличкини најбољи гимнастичари педесетих година 20. века
Јехличкини најбољи гимнастичари педесетих година 20. века

“Упоредо са физичким васпитањем, програмом рада била је предвиђена и значајна идеолошка, тј. морална обука, која је развијала патриотизам и национализам код вежбача. Јосиф Јехличка и Соколско друштво Ужица стекли су велики углед у Савезу. Будући да су по својој делатности далеко одскакали од других Друштава у околини, поверен им је задатак да реактивирају остале јединице у Западној Србији, најпре у Чачку, Горњем Милановцу, Крушевцу и Краљеву, а потом и у Пожези. При обнови Соколског друштва Ужице, Јехличка је плански инсистирао на одржавању свечаних академија и јавних часова. Истом тактиком користио се када су оснивана друштва у већим градовима региона, па је у Чачку тако одржана први пут фудбалска утакмица између Чачана и Ужичана.”

Овај принцип био јако ефикасан, будући да су се Друштва у чијем је формирању учествовао Јехличка одржала, добро радила све до пада Југославије 1941. године.

Јехличка са својим гимнастичарима на Златибору када су га испраћали у Београд
Јехличка са својим гимнастичарима на Златибору када су га испраћали у Београд

После Другог светског рата, на Дан младости 1951. године, основано је Спорско друштво за телесно васпитање “Партизан”, које је на ужичком Градском стадиону организовало масовне фискултурне слетове “Снаге и младости”. За гимнастичаре је почетком педесетих уређена сала Соколане, где су одржавали академије. После Другог светског рата најбољи гимнастичари у Ужицу су били најпре Јехличкини ученици: Никола Елезовић, Милан Зечевић, Боривоје Благојевић, Милијан Цвијовић, Радомир Верговић, Синиша Миливојевић. Миломирка Ђерић је 1969. била републички првак на справама и у партерској гимнастици. Сретен Димитријевић је 1970. изабран за спортисту региона. Вера Кукољац је 1971. освојила златну медаљу на Међународним олимпијским спорским играма за вежбу на разбоју. Седамдесетих година гимнастичка секција ДТВ “Партизан”била је једна од најбољоих у Србији – Момчило Прљевић, Зоран Ристановић, Милија Неговановић, Рајко Илић и Бранко Пантелић, тренери Милан Зечевић и Драган Вранешевић. Гимнастичари ДТВ “Партизан” били су други екипно на Првенству Србије у спорској гимнастици 1980. Појединачно златне медаље освојили су Зоран Ристановић у партеру и на вратилу, као и Милија Неговановић на прескоку. Секција је угашена 2006.

Поред Јехличкине бисте његови некадашњи гимнатичари Сретен Димитријевић, Раде Верговић и Милан Божић
Поред Јехличкине бисте његови некадашњи гимнатичари Сретен Димитријевић, Раде Верговић и Милан Божић

Добре резултате у времену 1980-1988. бележиле су гимнастичке секције Гимназије и Техничке школе “Радоје Марић”. Мушке екипе освојиле су три, а женске две титуле на Олимпијским спортским играма школске омладине Србије. Све секције водио је професор Драган Вранечевић. У времену 2007. – 2009. средњошколка Марија Чолић победила је на републичком такмичену у вишебоју.

Данас постоје три гимнастичка ГК “Ужице” ГК “Севојно” И ГК “Звезда”. Савезне гимнастичке судије су Верина Папић, Марија Чолић и Драган Вранешевић, судија ритмичке гимнастике је била Гордана Цвијовић.