Гимназија архитектонски понос Ужица и њене сабље

437

Почетком двадесетих година највећа и највиша зграда у Ужицу, Гимназија – реалка, архитектонски понос града, постала је још виша – добила је још један спрат, трећи. Тада је стигла и неопозива наредба Министарства просвете, према којој су сви директори гимназија на простору Краљевине Југославије, били обавезни да станују у кругу зграде ових школских институција. Када је ова наредба стигла у ужичку Гимназију, враћена је примопредаја дужности између два ратна ветерана из минула три рата, два резерна потпуковника, дотадашњих директора гимназије, Михајла Микице Живковића, који је одлазио у пензију и нешто млађег професора математике, Павла Вујића.

 

Гимназија са тек изграђеним спратом
Гимназија са тек изграђеним спратом

Павле Вујић је живео у бројној породици своје сестре удовице, у једној од најстаријих кућа у граду, која се и данас данас налази у Хаџи Мелентијевој улици. Када је дограђиван трећи спрат, на западној страни гимназије дограђен је и станбени део, у коме је могао да се одвија нормалан породични живот. Насупрот овоме дограђеном делу, поред већ постојећег дугачког ходника, налазиле су се две спаваће собе и једна повећа салонска просторија. У исто време је, према Маломе парку, отворен улаз за директоров стан. Данас је то улаз за професоре, чија врата са елегантно извајаним горњим луком и данас красе ову времешну ужичку зграду.

– “На другом спрату Гимназије, на северозападном углу ове зграде, налазила се директорова канцеларија, а одмах уз њу са погледом на Мали парк просторија гимназијског секретаријата. Са те стране била је велика професорска зборница, док је на крају овог западног крила, у једној не тако великој, правоугаоној одаји, била смешена служитељска канцеларија. Више врата на унутрашњем зиду ове канцеларије, био је инсталиран један електрични апарат, на коме су се уз помоћ звучног сигнала палиле три мале разнобојне сијалице. Уколико би засветлела зелена сијалица, то је значило да је дежурни служитељ позван код директора у канцеларију. Плава светлост означавала је позив од секретара, а црвена знак да иде у професорску зборницу. Од инвентара ту је било девет старих столица, један повећи ормар, у коме се налазило неколико флаша са лизолом и једном кутијом са комплетним прибором за указивање хитне помоћи. Средину собе заузимали су два обична четвртаста стола, а на левом побочном зиду, као једина “декорација”, висила је већ смежурана репродукција Предићеве Косовске девојке и Орловића Павла (Орловићи су дали плац на коме је ужичка Гимназија саграђена).

У углу те “дежурне собе“ годинама су, ослоњене о зид, “дремале” четири зарђале сабље. Због тога је ова одаја била необично атрактивна за ужичку децу. Посебно их је привлачила једна повећа сабља увучена у црну канију, за коју су им служитељи причали да је припадала лично Краљевићу Марку. Тек кад би постали гимназијалаци, открили би “тајну” о преклу овог “хладног оружја”, да су ове сабље некад, пре Балканског рата, служиле као наставно средство, уз помоћ којих су мачевалачкој вештини обучавани ђаци-комите.”