Забележена сећања најбољег ужичког угоститеља…
На самом почетку “Липе” уз Главну улицу према Парчићу, на Главној улици била је кафана “Балкан”. Била је то угледна кафана. Поред пролазних, имала је и сталне госте, боеме, занатлије из овога дела града. Ту су најчешће свраћали и младићи пред женидбом, ту су се забављали и очекујући тада највећи догађај, што се тиче забаве Ужичана, коњске трке у Крчагову. У “Балкану” је радио као веома млад конобар Милан Лућић. Као и већина кафана и ова је имала велку салу са мноштвом столова. Имала је велики шанк са дугачким пултом, који је у том времену називан “келнерај”. Касније је Милан прешао у Хотел Златибор. Остала су забележена његова вредна предратна сећања које је записао историчар Чарпић, а ја сам додао и нека послератна:
„Ја сам почетком 1928. године прешао да радим у Хотелу „Златибор“, власништво Богосава Бодића. Хотел је био на једну воду, а доле је била сала са још шест соба за преноћиште. Собе су биле високе око 4 метра, а можда и више, мерећи од пода до плафона. У свакој соби су била по два кревета, што значи да је укупно у том хотелу било 12 кревета. Овај хотел је, поред осталог, имао кујну и двориште. У дворишту су се налазили клозети. Било их је укупно 4. Поред тога, имали су једну собу и једну вешерницу, где је вешерка прала веш на руке у кориту. Кујна се налазила где је била Бодићева жена по имену Витка. Она је кувала. Наравно да је имала своје помоћнице. Ту је радила и једна Мађарица звана Јованка Галамбош, која је била врло лепа девојка.
Хотел Златибор се налазио где је данас Металотехна (сада Тржни центар „Сквер“), преко пута Робне куће „Београд“. До њега се налазио Нешко Нешовић са својом трговачком радњом. До Нешовића је била продавница обуће по имену „Бата“. То је била продавница са великим излогом. Цене свих ципела у њој су се завршавале са бројем девет. До „Бате“ је била бакалска радња Бранка Вучићевића, мислим да се звао Солунац. Он је био до Хотела Златибор. Потом је ту била Остојића кућа, званог Оштрило, коцкара. Његов отац је био добар газда, али се он одао пићу и све то занемарио. До Остојића се налазила берберница Луке и Миша Дробњаковића, одмах ту, од ћошка радње Бранка Вучићевића. Они су били ортаци. Затим кућа једног доктора чијег имена се не сећам. Њагова жена се звала Мела. У њиховој кући је била продавница, власништво Радише Ђерића. До њега је био Богдан Васиљевић, звани Шустер. До Богдана је била шнајдерница у којој је радио Драгиша Виторовић, који је имао ортака Јанковића. Даље је, у продужетку, био Живко Вилотијевић, сарач. До њега је била канцеларија Јова Боровића, адвоката, а затим трговина Драгог Вукосављевића, чија је жена била адвоката Боровића сестра. И ту се завршавала улица. Поред Драгог налазио се неки Миладин, звани Бака, који је држао печење и ћевабџиницу. То је била нека врста кујнице. До њега је био Јово Анђелковић, берберин. Испод њега је држао пекару Арсеније и Драган Ђенић из Криве Реке. А испод њих пекара, такође Ћенића, али из Чајетине. Испод њега је држао кафану Радован Прљевић. Ту су се завршавале улице око овог хотела, и на оној страни доле, и на овој страни горе, у овом делу града.
Хотел Златибор је од 1928. до 1930. био једини хотел у граду. Сећам се да је у овом хотелу увек била музика. Ту су се приређивале другарске вечери, разне игранке, официрске забаве. За то време то је била најбоља кафана у коју се могло изаћи. У тај хотел је могао доћи било сиромашан било богат човек, мада је у њега долазила претежно господа: официри, судије, доктори, адвокати, учитељи, професори.
Газда Бодић је врши набавку алкохолних пића и осталог за свој хотел. Вина је наручивао из области Жупе, то јест из Крушевца, Алекандровца и других места која су припадала тадашњој Жупи. Већином су то била вина: бело, црно, златна капљица, шампањац и друго. У хотелу су трошене различите врсте ракије: клековача, нановача, горковача, и друго. Ракија се набављала из овог краја: Карана, Рибашевине, Варде, углавном с оне стране Трешњице и Лужнице. Литар вина тада је коштао у Хотелу Златибор 12 динара. У мањим кафанама вино је коштало од 8 до 10 динара. Толико исто је коштала и ракија. Она се „крчмила“, и том приликом је литар коштао 2 динара. Кафа је у хотелу коштала динар и по, док је на другим местима била динар. Сатлук вина је коштао 3 динара. Најчешће се наручивало вино од 2 деција.
Ја сам у Хотелу Златибор имао статус „шпаизтрегера“. То је значило да се то односило на човека који носи храну из кухиње госту и прима поруџбине. То сам управо ја радио ту. У хотелу су радила два оберкелнера. Један је био из Чачка, док је други био Буде Ушендић, са Златибора. Власник хотела Богосав Бодић је био диван човек са префињеним осећањем за посао који је обављао.“
„Касније сам прешао у „Палас“, који је направљен 1930. године на простору где се и данас налази. Пре подизања овог хотела ту је становало пет породица. Име је добио 1931. године. Власник овог хотела био је такође Богосав Бодић. Утрошио је на изградњу Паласа милион и две стотине хиљада динара. Остало му је три стотине хиљада динара које су пропале за време самог рата. Када је завршио са градњом, Бодић је уступио Хотел Златибор браћи Петаковић, Драгану и Цалу. Драган је био банкарски службеник, па је после решио да ради са братом у хотелу. Цале је погинуо на почетку Другог светског рата на Руднику, где је био у немачком заробљеништву. Драган је затим дошао у Ужице, где је радио као службеник у београдској банци. Овај хотел су једно краће време држали партизани, да би највећи део времена у њему провели Немци, за време окупације од 1941. до 1944. године. Скупштина општине Ужице је порушила Хотел Златибор за време председника Петра Антонијевића и ту је подигнут садашњи стамбени блок Златибор.
Ја сам у хотелу Палас радио од 1930. до 1935. године. Унутар хотела су се налазиле намештене собе. Ту је било све на завидној висини. Сада су га већ искварили са много чим. У време о коме говорим није свак могао да уђе у овај хотел. У њега је долазила највећа господа из града: председник општине, официри, судије, доктори, професори. Ту је долазила елита Ужичана која је владала градом. Сам хотел је важио за убедљиво најбољи хотел у Ужицу. Био је много бољи и од Хотела Златибор. Лепши је био од њега како споља тако и изнутра.
У овом хотелу постојала је сала за ручак, као што је хотел имао и кафану споља, која се налазила на самом ћошку. Ту су долазили гости који иду изјутра у канцеларије и који би тада свратили на кафу. Долазили би на пиво када су се враћали из канцеларија. Све што је пића имало тада најбољег било је у том хотелу. У Хотелу Палас имали сте изузетно добру храну и изузетно добро пиће. Кухиња је била саставни део хотела. Ту је највише радила Витка, газдарица, жена Бодићева. Она је пре тога била службеница у пошти. Он је, као такву, и узео, тако да се она после предала новом позиву. Била је веома добра куварица, добра мајка, добра домаћица. Њeн муж Богосав је био човек од великог угледа у тадашњем Ужицу, у коме ниједан угоститељ, тако се говорило, не би могао да стане да му очисти ципеле.
Код газде Бодића су долазили они који су вршили снабдевање овог хотела. Тако, на пример, сећам се да је долазио и месар Миле Мршевић, коме газда каже: „Миле, мој момак када дође за месо, ти знаш шта треба да му дадеш. То мора да буде: и телетина и јунетина и овчетина и јагњетина и остало. Све да буде квалитетно“. Момак би долазио до месара Мила Мршевића и говорио би му: „Послао ме газда, мајстор Миле, да ми дадете меса толико тога, тога и тога“. Најбоље месо се одвајало и опскрбљивало за Хотел Палас. Прибор за јело, у употреби у овом хотелу, важио је за врхунски у то време. Њагов назив је био „алфа есцајг“. Ножеви су морали да се рибају шмирглом, при чему би се стављала сукнена крпа. Кашике и виљушке се нису рибале.
Храна у хотелу је важила за најквалитенију у граду. То је исто важило и за пиће. И, уопште речено, у овом хотелу нисте могли да ставите, на његове услуге, никакву примедбу. Тада су у хотелу радиле: две собарице, једна куварица, две судопере, двојица на шанку, два келнера и два портира. За свако радно место је било програмирано шта ће се и како и колико радити. Портир је по пропису госта морао да прими. Никакав прљави чаршав, на пример, или било шта прљаво није могло да се нађе у овом хотелу. Увек је све било чисто и педантно. У Хотелу Палас нису приређиване никакве свечане академије ни музичке приредбе, ни прославе, једном речју у њему се ништа није приређивало. То су задржали за себе хотели Златибор и Париз. Палас је имао само госта за преноћиште, за одмор и исхрану. У њему је владала апсолутна тишина, ни музика није смела реметити хотелски ред и мир.
Мој газда је уредно и редовно водио књиге прихода и расхода свог хотела. Поред тога, редовно је плаћао порез управи прихода. У то време се плаћала трошарина која је представљала врсту пореза. Сећам се када је долазило хиљаду до хиљаду и по литара ракије, плаћало се пола динара трошарине по литру. Кад сте то спуштали у подрум, више глава не боли. Не бих могао да кажем колико се плаћала трошарина на вино, али мислим да је била приближна као и за ракију. Вино би обично долазило на станицу, рабаџије би га превукле, с тим што би стручно лице из управе прихода одређивало висину трошарине, на лицу места, која би се потом наплаћивала. Порез на зграду хотела се посебно плаћао, као засебна врста пореза.
Да нагласим још једном да је Хотел Палас био први хотел у граду у то време. После се реновирао Хотел „Златибор“, међутим Палас је важио и даље као најбољи хотел у Ужицу. У то време постојао је и радио и Хотел Париз, чији је власник био Вељо Трифуновић и његова жена Емилија. То је био хотел друге категорије и био је на истом нивоу као Хотел Златибор. Палас је тада био хотел прве категорије. Постојала је велика разлика Хотела Париза из тадашњег времена и овог Париза који је скоро срушен. На пример, горе је у последње време становао не зна се ни ко ни шта, није се могло од смрада да прође, док је раније Париз био чист и леп, имао лепо двориште, са лепим собама. У њега се улазило около. За време Другог светског рата у Хотелу Палас су се налазили бугарски војници.“
Као директор Хотела Палас у послератном времену све до 1973. био је незаменљив док политика није почела да се увлачи у све поре друштва, па и угоститељство. Када је почео пропаст Угоститељског предузећа Слога било му је тешко, рекао је: „Жао ми је што је Слога спала на ниске гране и што ће тешко начи лека и човека који ће је извући из тешкоћа. Иако последњих година пензионерских година не залазим у кафане, знам какво је стање. Велика је разлика, између овог и оног времена и људи. Верујем да су и то последице кризног несређеног стања, које ће се сигурно довести, средити и поново људи живети ведро и весело као некад. Млади и старији прошетају чаршијом, а онда сврате у неки локал и с миром поједу наручено јело и попију своје пиће, без узнемирења, без трзавице. Владао је дух складности, осећања топлине и младалачке живости.“
Сећам се се да је у то време Паласу посебно привржен био Пацко Нешовић (то је Нешко радио у Вестима. Тада га звали „Пацко“, јер је делио ерске умне пацке свима… У моје време га звали Нешо Кљако јер није имао леву шаку. Остао у сећању многим Ужичанима по свом боемском, господском изгледу и понашању). То је био чаршијски боем. У време момковања све је волео: пиће, коцку и друге „пороке“ али са стилом човека који је све то чинио на господски начин.
После оног рата сам популарном Пацку резервисао сто који је желео. За њега и његове пријатеље и за време ручка и вечере знало се да је то његово место. С њим сам понекад, ако су ми то обавезе дозвољавале, попио кафу и поразговарао.
Било је у мом угоститељском послу много згода и незгода. О томе би се могло доста писати, али би се морало присећати, јер је време прекрило заборавом много тога… Мени су посебно били драги празнични дани, иако је тада највише посла било, уживао сам у кристалној чистоти празничне атмосфере. Кроз памћење ми промичу ликови многих Ужичана, који су долазили у пријатне сале мога Паласа. Свраћали су ту и радници, и сељаци, и директори, и вратари, и студенти, и професори и фудбалери, и свих врста функционери. Читава галерија ликова могла би се сложити од имена Ужичана којих се са радошћу сећам као гостију овог некада веома угледног хотела.“
