Господин конобар Милан Лучић и његова сећања (први део)

1211

„Угостититељи су ти од којих највише зависи да ли ће им гости доћи. Није ту џеп посетиоца најбитнији. Свако ће са мало пара радо ући тамо где га лепо дочекају.“ Милан Лучић

Милан Лучић, један од најбољих ужичких угостититеља, рано је остао без оца, који је за време Првог светског рата умро на Крфу. Мајка је желела да му омогући да се што пре домогне свог парчета хлеба. Уписала га је у ужичку занатску школу. Није био задовољан што ће бити радник у угостититељству, тј. конобар и служити друге. Иако је овај позив у његовом животу био сталан, није га у животу мењао, али је рекао да га не би поново изабрао…

Док сам разговарао са њим неколико пута током његовог дугог пензионерског стажа, осећао сам како између нас струји време скупљено у мисаоној бори његовог чистога чела. Из ње је излазило богато животно и радно искуство, био је то посебан Ужичанин посебно у свом угоститељском послу.

Млади Милан Лучић на вратима прве кафане у којој је радио
Млади Милан Лучић на вратима прве кафане у којој је радио

Елагантан, господског изгледа, са обавезном белом марамицом у малом џепу сакоа. Избријан „три милиметра испод коже“, како доликује човеку који је читав свој радни век провео дочекујући госте. Често је госте послуживао, иако је био руководилац угоститељског објекта, увек се трудио да им буде што угодније, пријатније, топлије. Мој комшија Милан Лучић је био један од оних Ужичана чијим се трудом и радом дичило ужичко угоститељство. Био је послератни легендарни дугогодишњи директор Хотела Палас, који је био најлуксузнији локал у граду док је он бринуо о њему. Кажу да је и Тито ту радо свраћао на пропутовањима, иако се Градска кавана напрезала да му тај примат преотме.

Господин конобар се на послу држао одређених принципа. Са особљем ипак на одстојању, знало се ко држи висак, са радницима није на послу ни пио, ни јео. Свако је знао шта му је обавеза и где му је место. Према свима је имао исти став, што су сви знали да цене и поштују. Рекао је да су га сви слушали, мада је нагласио да не зна да ли је био увек у праву:

„Нису се љутили кад због посла одредим да дођу и раде прековремено, ако гости дођу. У сваком послу има незадовољних, а то су, по мени, они који нису трпели дисциплину, рад и ред, а ја сам баш то тражио од свих, јер сам и сам био такав. Људи су ми зато веровали и нису замерали. Никад нисам поднео пријаву против радника, нико није због мене кажњен. Било је и тешких речи између мене и појединаца, али то све у четири ока. Никад јавно ничије достојанство нисам повредио. Све је то било због угледа куће у којој смо заједно ’служили’.“

Какав је господин Лучић био директор и дан данас памте многи старији Ужичани. Кажу да се то могло најбоље уочити по понашању особља. Ако је директор онај прави, онда су такви и кувари и конобари. Многи памте конобаре које је Милан обучавао: Апа, Љубишу Бурлу, Брка, Пана, Ивицу и други. Увек су изгледали као да су искорачили из неког излога лепог укуса и елеганције. Сваки је на најмањи покрет госта већ истог трена био на услузи. Није ниједног од њих било потребе звати, тако их је Милан учио. Сваки гост је за њих је био као светиња, тако су се односили и према нама гимназијалцима. Једино нам је конобар Апо понеки пут скренуо пажњу, када би заузели више столова у башти Паласа, а ништа нисмо наручили сем воде, да воде има колика нам душа иште на еснафској чесми код Парчића, да је исти случај и на чесми проте Гаврила код цркве…

Далеко од тога да је госпоствени Милан Лучић заводио челичну дисциплину, али је било уобичајно да врши „смотру“ особља. Како савременици кажу, затим би завиривао у свако ћоше кухиње, хотелских соба и ресторанских сала. Ништа му није могло промаћи, морао се сам уверити како доликује установи којом он управља. Тако је било сваки дан, причали су ми сви који су са њим сарађивали или су га познавали. Први на посао, последњи с посла, тек кад друга смена оде и портири крену да закључавају улазна врата.

Стари, пензионер Милан Лучић
Стари, пензионер Милан Лучић

Заиста се Милан Лучић нарадио 51 годину, готово од малих ногу. У пензију је отишао 1973. године, кад је једна група људи Слогу довела готово у ћорсокак. Није био члан СК, а тада се тражило да људи на руководећим функцијама буду партијски организовани, па је понудио оставку. Затим је једну годину радио у иностранству. Имао је понуду да као доказани стручњак свога посла, ради у угоститељским објектима на Јадрану. То је одбио и повукао се у пензионерски живот. Говорио је:

„Добро је док о мени брине супруга Цаца, синови снахе и унуци. Сви су ту да не осетим тежину година које носим на леђима“. Да би одржао некадашњу кондицију, кад је по цео дан био на ногама, редовно је пешачио до Забучја или плаже… У то време крајем деведесетих година господин Лучић, који је већ дуго био у пензији, зажалио је што је Слога упропашћавана и што ће се по његовом мишљењу тешко наћи решење и човека који је може извући из тешкоћа. Веровао је да су то последице укупног кризног живота у деведесетим годинама 20 века, несређеног стања у земљи…

Господин конобар, најбољи ужички угоститељ, Милан Лучић је преминуо 2016. године у дубокој старости. Ко га је знао, никад га није могао видети промењеног расположења, увек тих, смирен, не много говорљив, готово као незаинетерсован и кад би пролазио улицом и кад би прилазио госту да га посулужи. Био је такав, самодисциплинован и суздржан по природи, некако тајанствено повучен у себе.