Пјевићи су из ужичког крајa из села Биоска. Предање каже да је у турска времена једна баба по надимку „Пјева“ са три сина држала трговачки караван Дубровник – Београд одмарала у Биосци, код манастира Рујно. Један њен син по имену Периша се доселио ту у Биоску. Периша је имао 4 сина, а они опет сви по 4, тако је настала повелика задруга Пјевића у Биосци. Славили су Часне вериге апостола Петра, 29. јануара, али им једном због велике хладноће заледио бакрач изнад ватре и узели су по одобрењу попа славу Св. Петра и Павла 12. јул. Од ове фамилије је храбра Ленка Пјевић, комита у Првом св. рату.
Хероизам се може тражити само од најбољих, а Ленка Пјевић је била баш таква хероина. Рођена је у ужичком селу Биоска испод Таре. Задевојчила се у време балканских и Првог светског рата. Отац Јеврем се плашио да му кћерка не престари док се ратови заврше. Како је сама говорила, девојачки сан о удаји и срећном браку спречили су ратови.
“Девојачку спрему, све што сам годинама везла и плела, чувајући узгред овце на пашњацима Биоске, спаковала сам у сандуке, и венчала се прво са пушком.”
Ленка је другачије мислила од оца Јеврема, видећи да је рат све ближи, а да ће је Аустроугари обесити због брата који је био комита и трн у оку окупатора у ужичком крају, придружила се чети свога брата Цвија Пјевића, због кога је прво доспела на непријатељеву потерницу. Уместо предаје, Ленка је обукла униформу и опасала пушку, чврсто решена да брани свој народ. Била је храбра, брза и непогрешива са пушком, ножем и бомбама.
“Била сам као вук. Тако сам се дању и кретала – вучки. А ноћу, преко пропланака и кроз насеља, поред преплашених сељана – хајдучки. Нисам била сама. Било нас је у почетку десетак, да би се касније дружина повећала на тридесет. Довољно да се непријатељу задају муке.”
Иако је с времена на време размишљала зашто ратује, одлучила да настави. Схватила је да и ако није на фронту, да својим четовањем помаже Србији. Стизала је на све стране, прерушавала се када је требало, распитивала о напредовању српске војске, преносила важна писма… Стигла је и до Љубице Чакаревић, учитељице и ратнице која се пробила до Солунског фронта. Она се дивила њеној храбрости, говорећи да ће се о јуначким делима једног дана уз гусле певати. Рањена је 1918. године, два месеца се опорављала у медвеђој пећини у коју су је њене комите сакрили. Када се опоравила, Ленка је наставила борбу против окупатора све до ослобођења.
Две године после ослобођења, удала се у Мокру гору за Малишу Рабасовића и добили су седморо деце, а потом 14 унука и десет праунука. Девојачки сан је остварила, Ленка је пронашла срећу.
У литератури се поткрала грешка, где се каже да се Ленка Пјевић удала у Мачвански Прњавор. Грешка је настала тако што је Рабасовић Ленка једно време провела у М Прњавору, где јој је живео син. Данас има пуно Ленкиних потомака у Ужичком крају, укључујући и праунуку Ленку Рабасовић, која живи у Ужицу.
Цело сведочанство хероине Ленке можете прочитати на сајту Краљевине Србија и Црна Гора 1912 – 1918, тј овде.
