Три ноћи је мој командир, капетан Ранко Циврић у извиђање слао највештије и најхрабрије, не би ли како дошли до „живог језика”. Једна патрола се није вратила – приметили су је Бугари и изрешетали, две су једва извукле главу… Мени је то, кажем, случајно пошло за руком. Требало је да као ордонанс пренесем наређење више команде батаљону на десном крилу, који је те ноћи био на положају код Црне реке, низводно од села Скочивира, а узводно од места где се рукавац Беле воде улива у Црну реку…
… Ту Црна Река прави лакати мења правац: уместо према истоку – скреће на север и ту улази у тесну, камениту клисуру. С обе стране, на различитојудаљености, били сунаши бугарски војници. Било је питање часа ко ће кога смакнути с тих положаја и освојити простор. Отуда је “живи језик“ који би проговорио освему што интересује команде, био потребнији од хлеба…
… Срећно сам стигао до команданта батаљона и предао наређење за сутрашњи напад. Вратио сам се кроз исте, наше предстраже и избио на исти путељак одакле сам пола сата раније скренуо удесно, где је у једној пећини био штаб батаљона…
… Често сам застајкивао и ослушкивао, настојећи да погледом продрем на путељак који је магла све више притискивала, смањујући видик… Учинило ми се, у једном тренутку, да је с леве обале реке допирало ломљење гранчица… Сео сам иза стене и напрегнуто ослушкивао… Убрзо потом, на моје велико запрепашћење, видео сам омањи чамац и у њему два човека. Јасно сам чуо и удар весала. У први мах сам помислио да су то наши војници који су били прешли реку не би ли ухватили „живи језик”. Напрезао сам се да чујем разговор. Све је, међутим, било тихо…
… Кад је чамац приспео на обалу, искочила су два војника и остала неко време у врбаку… Чуо сам њихов шапат, али речи нисам могао да разазнам. Мислим: ако буду наши – ћутаћу, а ако буду Бугари – могу брзо и лако да их ликвидирам…
… Размишљам, тако, кад се они створише на четири-пет метара поред стене, иза које сам чучао, и путељка којим сам прошао. Окренути су ми леђима. Лепо видим да су Бугари – један са еполетама, без пушке, други с бајонетом на пушчаној цеви… Да ли је то могуће! Преда мном, окренути леђима, стоје два Бугарина! Мислим: како би било да бацим бомбу?! Или да метком из карабина најпре смакнем официра, потом војника! Ухватих себе у грешном размишљању: зар да пуцам у леђа?! Зар је то храброст? Не!
… Оклевао сам неколико тренутака. Било је очевидно да су у недоумици куда да крену. Као да су се очима споразумевали, јер ниједну реч нисам чуо…
… Више нисам смео да чекам. Устао сам лагано, неприметно, узео их на нишан, и тихо заповедио:
– Баците оружје! Руке увис!
… Војник је брзо бацио пушку низ падину, у врбак, а официр је скинуо опасач на коме су била два пиштоља и бацио га на леву страну, у камењар.
– У колону по један и напред! – заповедио сам.
– Без окретања!
… Нису се освртали, али су од страха једва корачали.
… Не знам како сам дошао до команде, али знам да су официри трчали око нас као да виде чудо невиђено.
– Господине капетане, два „жива језика” су пред вама! – рапортирао сам свом командиру Циврићу.
… Он забезекнуто гледа час у мене, час у Бугаре, као да својим очима не верује. После ме грли и љуби, честитају ми и други официри говоре како сам јунак и како ме треба одликовати по хитном поступку…
… Још исте ноћи настало је испитивање бугарског официра. Говорио је о свему што је интересовало нашу команду: распоред јединица, њихова бројност, наоружање, морал трупа… Није скривао да је прешао преко реке са својим посилним да би се дочепали „живог језика”. Судбина је хтела да буде другачије: уместо да ухвате били су ухваћени… Храбријим, ето, и срећа помаже. Ја сам већ сутрадан, по хитном поступку, одликован Карађорђевом звездом с мачевима…
