Лагум је место таме. Ова турска реч и у нашем језику представља подземни пролаз, а датира још из средњег века, када је подразумевао подземни пролаз ван његових зидина. У ширем значењу појма, лагум представља било какав подземни пролаз створен од стране човека. Лагуми су представљали вештачке пећине које су правили Цинцари, најстручнији у тим радовима, и те пећине су називали – гоге. Лагум се користио као складиште ратне опреме, простор за снабдевање водом, за скривање становништва од непријатеља и сл. Лагуме су имали сви већи утврђени градови у средњем веку. Какви су лагуми нашег ужичког Старога града?
Да кренем прво од онога над земљом, пре стеном, што се тиче ужичке тврђаве. Њена основа је прилагођена рељефу, прати основу терена. На највишој тачки те огромне стене пре гребена, на коме се тврђава налази се мањи део тврђаве, који је био одлично утврђен донижон кулом. Нижи део града опасују зидови који се спуштају ивицом грбена све до Ђетиње, до “Водене куле”. Из ње су се они који су ту господарили снадбевали водом.
Улаз у тврђаву је био на њеној северозападној страни. Јужно од улаза у унутрашњости утврђеног подграђа, налазе се остаци лагума. То су две у стену улесане и укопане просторије, које су међусобно повезане и служиле као склониште становника, а касније као магцин за муницију и барут.
Генерације Ужичана који су тек изашли из дечачког доба су приповедали међусобно разне мистерије. Старији који су већ били истраживали, инспирисани романима Жила Верна и Конона Дојла, причали су обично четрнестогодишњацима, о тајнама лагума Старога града. Иако су те приче биле добро зачињене страхом са колена на колено, ужички момчићи, они из старијих разреда основне школе и млађих средњих школа, првенствено из Гимназије, одважили би се да крену у истраживање “тајанствених лагума” ужичке тврђаве.
Једно недељно поподне, давне 1967. године, и ми момчићи са Липе, нас тројица са тек навршених 15 године из Омладинске улице и Блока “Ц”, снабдевени свећом, шибицама, секирицом, парчетом креде, пронашли смо улаз у подземље Старога града. Стегнута срца кренули смо у ту мрачну пећину. Открили смо да је повезана са другом, да су обе влажне и пуне неких жврљотина по зидовима, измета уз улазе… Тај први сусрет са подземљем Старог града остао ми је у живом сећању, и дан данас мислим да је пролазак кроз те лагуме интересантнији уз жуту трептаву светлост свећа и мирис воска, него са овим данас технолошки напредним батеријским лампама, више ручним рефлекторима.
А шта смо ми причали касније ту у парчићу испред Официрске зграде у Омладинској и крај Дечијег диспанзера? Отприлике та прича је ишла на овај начин:
– Таман да изађемо из мрака лагума, када се у најмрачнијем углу нешто скерга и искомеша. Угледамо испред себе човека у некој старинској дроњавој одори. Подигосмо свеће према њему, кад оно жива кост и кожа, а очи му усахле, црвене, крваве, једва вире испод чупавих обрва. Пита, шта хоћемо. Углас рекосмо, као да смо одједном полудели. Он се онда окрете и показа да га следимо кроз један пролаз којег раније није било. Уђосмо у неку просторију из које су водиле камене степенице у дубину. ‘Лагум’ – проговори овај, и показа руком у мрак. Нареди да угасимо светло, светло му је сметало.
Угасисмо свеће, почеше страхоте. Очи му сијају и осватљавају силазак степеницама. Сишли смо у ходник где смо једва дисали. Под блатњав, око наших ногу трче велики пацови, веће нисам видео, цијучу несношљиво. По зидовима висе окачени људски костури, на некима још распаднута одела. Пакао, страхота – повиках да хоћу да се вратим. Стравични ме прострели очима, осетих огромну опасност од сподобе. Ћутке сам застао и кренуо назад. А онда чух језиве крике. Мозак ме заболе од нељудских урлика и страха. У мени се нешто догодило, стрчак доле, назад у лагум. Страшно! Обојица су била окачена о камени зид лагума и прободена усијаним бодежом кроз пупак. Месо се још пушило и осећао се страшан смрад.
Како време пролази Стари ужички град све је мање тајнствен и све је лепши. Ужице преко њега отвара своју капију туристима.
