Како је Илија Лазић снимио „капију смрти“ на житном Пијацу?
Прва ужичка чета није била једина која је неопрезна и изненађена настрадала на великом брду изнад Ужичке Пожеге, Дрежничкој градини, 13. септембра 1941. У Трипкови, све активнији 1. батаљон 724. пешадиског пука изненада је напао Златиборску чету… Изненађени стигли су само да испале по неки метак. Заробљени партизани Новак Лазовић и Душан Делић су донели у Ужице мртвога геометра Тома Биљановића. Новак и Душан су одведени у ужички затвор и у затворском дворишту стрељани. Ту се већ налазио мртав кафеџија Милисав Доганџић. Доганџић је био из Дретња, имао је кућу преко пута садашње железничке станице. Требао је да се ожени Љубицом, ћерком Радоја Доганџића. Уз њу је тражио луку, преко пута некадашње Анкине Кафане. Дошло је до свађе, па га је Тодор Хект, који је становао у кући младиног оца, пријавио Немцима. Ухапсили су га, нешто касније пустили, наредивши му да се јави сутрадан… Није послушао савете пријатеља. Убили су га преко пута Тановића куће, изнад Колске радионице. Имао је сестре Јагоду и Анку, које су живеле испод Старог града, које су му припремиле табут, али су га окупатори извадили и однели у затворско двориште.
Неколико дана раније на Житном пијацу, у пратњи немачких стражара, дошло је њих неколико са мердевинама, гредама, алатом и подигли велика вешала у облику ћириличног слова П. На њих су донели из затворског дворишта и мртве обесили Тома Биљановића, Новака Лазовића, Душана Делића, Милисава Доганџића… Док су их мртве вешали, из затворког дворишта се чуо плотун. Вешала су фотографа Илију Лазића подсећала на капију, капију којом се одлази у смрт. Скинуо је своју беретку, мало постајао испред вешала, попушио једну цигарету. Раширио три ноге свог великог фото апарата, убацио у њега стаклену плочу, пребацио црно платно преко главе, ожалио убијене, изоштрио, експонирао, све покупио и отишао у своју радњу на Доњој чаршији, развио плочу и направио фотографију за историју. Само што је фотограф Илија Лазић отишао пошто је сликао вешала са обешенима, појавили су се жандарми, који су између себе у искрвављеном шаторском крилу, кроз већ окупљен народ пронели стрељанога Добривоја Даничића Томовића, преседника Каранске општине, кога су обесили поред већ обешене четворице. Тако су и њега обесили мртвог… Зато је за историју на Житном пијацу остала слика са четри обешена „комунистичка злочинца“, иако их је било пет. Илија Лазић није могао да се врати до „капије смрти“. Док се фотографија на стаклу сушила, испијао је већ пету клековачу да смири туп бол у стомаку и растера црне мисли и жалост.
Познанство са Титом
Илија се са упознао са Титом 1941. године за време „Ужичке републике“. Тито је био заинтересован за фотографију. Може се рећи да је искусни ужички фотограф био један од његових учитеља, што се тиче фотографије током та 64 историјска дана. Тито се касније на својим путешествијама по планети неће радвајати од фотоапарата. Своје ће филмове и фотографије сам развијати и сопствене албуме показивати својим гостима на Брионима и у београдском Белом двору. Наравно, пријатељство са Илијом Лазићем ће се наставити и после рата. Бити „Титов пријатељ“ је у том времену значило много. Илија је постао ужички државни фотограф, који је и даље имао своју фото радњу, али је сликао и за новине, општину, полицију, музеј, а лети на Златибору се бавио пејсажом и туристичком фотографијом… Иза њега све до 1966. остало је мноштво албума о дотадашњим Титовим посетама Ужицу…
У штурој монографији „Фотограф Илија Н. Лазић – сведок свог времена“, коју је објавио ужички Народни музеј 2005. год пише:
(…) „Лазићево немирно око и увек будна и спремна камера никада нису мировали. Употребљавао је камеру „Лајка“, која је унела битне промене у структуру фотографске слике. Будући да је фотографија настајала брзо и једноставно, без посебних припрема, Лазић је забележио многе људе и догађаје који су остали вечно на његовим фотографијама. Снимао је догађаје који су побуђивали пажњу јавности у мирнодопским и ратним условима. Њагова фотографија је визуелна аутентична слика о исечку догађаја у одређеном времену и постала је визуелни документ.“ (…)
(…) „Иако су многе оцене Ужичана изречене о Лазићевим фотографијама, недостаје чвршћа аргументација појединаца и стручних судова. Значајан опус Илије Лазића преставља врло вредан материјал за историју ужичког краја, који захтева даље озбиљније стручно праћење. У прављењу портрета, Лазић се разликује од стандардних фотографа свога времена.“ (…)
(…) „Погледи свих истраживача на фотографији као медиј, па и на фотографско дело Лазића крећу се од истицања документарних својстава, преко дескриптивних, до стручних анализа. Лазићеве фотографије су имале ту предност што су се могле чувати и преносити успомене на личности које су савременици сретали, виђали и памтили у Ужицу.“ (…)
Кажу „помало досадни“, јер тако морају – историчари, да је Илија Лазић био над све боем, увек насмејан, весео и спреман за шалу, волео је животиње, што и неке његове фотографије говоре. Добар отац и незаборавни Катаринин деда (захваљујући њој гледате и неке до сада необјављене фотографије). Успео је да на један посебан начин овековечи прохујало време, душу једног малог града, лепоте Златибора, као и почетке туризма на њему и тадашње Златиборце – Ужичане. Био је то заиста занимљив нада све радознао, јединствен човек, хроничар са фотоапратом, кафански човек близак људима, пун ерскога духа које је овековечио.
