Kako je Ilija Lazić snimio „kapiju smrti“ na žitnom Pijacu?
Prva užička četa nije bila jedina koja je neoprezna i iznenađena nastradala na velikom brdu iznad Užičke Požege, Drežničkoj gradini, 13. septembra 1941. U Tripkovi, sve aktivniji 1. bataljon 724. pešadiskog puka iznenada je napao Zlatiborsku četu… Iznenađeni stigli su samo da ispale po neki metak. Zarobljeni partizani Novak Lazović i Dušan Delić su doneli u Užice mrtvoga geometra Toma Biljanovića. Novak i Dušan su odvedeni u užički zatvor i u zatvorskom dvorištu streljani. Tu se već nalazio mrtav kafedžija Milisav Dogandžić. Dogandžić je bio iz Dretnja, imao je kuću preko puta sadašnje železničke stanice. Trebao je da se oženi Ljubicom, ćerkom Radoja Dogandžića. Uz nju je tražio luku, preko puta nekadašnje Ankine Kafane. Došlo je do svađe, pa ga je Todor Hekt, koji je stanovao u kući mladinog oca, prijavio Nemcima. Uhapsili su ga, nešto kasnije pustili, naredivši mu da se javi sutradan… Nije poslušao savete prijatelja. Ubili su ga preko puta Tanovića kuće, iznad Kolske radionice. Imao je sestre Jagodu i Anku, koje su živele ispod Starog grada, koje su mu pripremile tabut, ali su ga okupatori izvadili i odneli u zatvorsko dvorište.
Nekoliko dana ranije na Žitnom pijacu, u pratnji nemačkih stražara, došlo je njih nekoliko sa merdevinama, gredama, alatom i podigli velika vešala u obliku ćiriličnog slova P. Na njih su doneli iz zatvorskog dvorišta i mrtve obesili Toma Biljanovića, Novaka Lazovića, Dušana Delića, Milisava Dogandžića… Dok su ih mrtve vešali, iz zatvorkog dvorišta se čuo plotun. Vešala su fotografa Iliju Lazića podsećala na kapiju, kapiju kojom se odlazi u smrt. Skinuo je svoju beretku, malo postajao ispred vešala, popušio jednu cigaretu. Raširio tri noge svog velikog foto aparata, ubacio u njega staklenu ploču, prebacio crno platno preko glave, ožalio ubijene, izoštrio, eksponirao, sve pokupio i otišao u svoju radnju na Donjoj čaršiji, razvio ploču i napravio fotografiju za istoriju. Samo što je fotograf Ilija Lazić otišao pošto je slikao vešala sa obešenima, pojavili su se žandarmi, koji su između sebe u iskrvavljenom šatorskom krilu, kroz već okupljen narod proneli streljanoga Dobrivoja Daničića Tomovića, presednika Karanske opštine, koga su obesili pored već obešene četvorice. Tako su i njega obesili mrtvog… Zato je za istoriju na Žitnom pijacu ostala slika sa četri obešena „komunistička zločinca“, iako ih je bilo pet. Ilija Lazić nije mogao da se vrati do „kapije smrti“. Dok se fotografija na staklu sušila, ispijao je već petu klekovaču da smiri tup bol u stomaku i rastera crne misli i žalost.
Poznanstvo sa Titom
Ilija se sa upoznao sa Titom 1941. godine za vreme „Užičke republike“. Tito je bio zainteresovan za fotografiju. Može se reći da je iskusni užički fotograf bio jedan od njegovih učitelja, što se tiče fotografije tokom ta 64 istorijska dana. Tito se kasnije na svojim putešestvijama po planeti neće radvajati od fotoaparata. Svoje će filmove i fotografije sam razvijati i sopstvene albume pokazivati svojim gostima na Brionima i u beogradskom Belom dvoru. Naravno, prijateljstvo sa Ilijom Lazićem će se nastaviti i posle rata. Biti „Titov prijatelj“ je u tom vremenu značilo mnogo. Ilija je postao užički državni fotograf, koji je i dalje imao svoju foto radnju, ali je slikao i za novine, opštinu, policiju, muzej, a leti na Zlatiboru se bavio pejsažom i turističkom fotografijom… Iza njega sve do 1966. ostalo je mnoštvo albuma o dotadašnjim Titovim posetama Užicu…
U šturoj monografiji „Fotograf Ilija N. Lazić – svedok svog vremena“, koju je objavio užički Narodni muzej 2005. god piše:
(…) „Lazićevo nemirno oko i uvek budna i spremna kamera nikada nisu mirovali. Upotrebljavao je kameru „Lajka“, koja je unela bitne promene u strukturu fotografske slike. Budući da je fotografija nastajala brzo i jednostavno, bez posebnih priprema, Lazić je zabeležio mnoge ljude i događaje koji su ostali večno na njegovim fotografijama. Snimao je događaje koji su pobuđivali pažnju javnosti u mirnodopskim i ratnim uslovima. Njagova fotografija je vizuelna autentična slika o isečku događaja u određenom vremenu i postala je vizuelni dokument.“ (…)
(…) „Iako su mnoge ocene Užičana izrečene o Lazićevim fotografijama, nedostaje čvršća argumentacija pojedinaca i stručnih sudova. Značajan opus Ilije Lazića prestavlja vrlo vredan materijal za istoriju užičkog kraja, koji zahteva dalje ozbiljnije stručno praćenje. U pravljenju portreta, Lazić se razlikuje od standardnih fotografa svoga vremena.“ (…)
(…) „Pogledi svih istraživača na fotografiji kao medij, pa i na fotografsko delo Lazića kreću se od isticanja dokumentarnih svojstava, preko deskriptivnih, do stručnih analiza. Lazićeve fotografije su imale tu prednost što su se mogle čuvati i prenositi uspomene na ličnosti koje su savremenici sretali, viđali i pamtili u Užicu.“ (…)
Kažu „pomalo dosadni“, jer tako moraju – istoričari, da je Ilija Lazić bio nad sve boem, uvek nasmejan, veseo i spreman za šalu, voleo je životinje, što i neke njegove fotografije govore. Dobar otac i nezaboravni Katarinin deda (zahvaljujući njoj gledate i neke do sada neobjavljene fotografije). Uspeo je da na jedan poseban način ovekoveči prohujalo vreme, dušu jednog malog grada, lepote Zlatibora, kao i početke turizma na njemu i tadašnje Zlatiborce – Užičane. Bio je to zaista zanimljiv nada sve radoznao, jedinstven čovek, hroničar sa fotoapratom, kafanski čovek blizak ljudima, pun erskoga duha koje je ovekovečio.
