Prva fotografija je snimljena 1943. godine, a na drugoj se vidi deo gde se reka račvala i prostor desno od Đulaića ćuprije. Užice je pod vlašću nemačkog okupatora. Vreme kao da stoji, ali se mnogo toga što je do tada služilo za zabavu i zadovoljstvo urušava. Tako i nekadašnja plaža “Jadran”, iznad železnički betoski most sa najvećim lukom u Evropi. Bila je nedelja kada je Ilija Lazić izašao sa jednim svojim prijateljem (javite ako prepoznate gospodina na fotografiji). Prošetali su pored Đetinje, Ilija ga je usput fotografisao na kupalištu, imao je zakazano snimanje, da snimi proslavu dizanja rogova izgradnje nemačkog kupatila, krenuli su prema “Jazovima” prema “Međaju”, šta su usput mogli da vide?
Kad Đetinja izbije pod Gradom, nešto dalje od “prve centrale po Teslinom sistemu” u kotlinu, ona izađe celom težinom svoje vodene mase, zelene i zapenjene, širi se u doba kada se snegovi tope. Kada su velike kiše, plitko jezerce, koje je tokom leta peskovito ostrvo, postaje duboko. Reka se grana u dva rukavca, levo pored Fikarevog zida pravi veliki vir, pogodan za kupanje, a na desnom rukavcu je kupalište, takođe vir “kod debele vrbe“, odakle vodi jaz prema Zrnjovoj i Dragovoj vodenici. S desne strane sklop surih brda Zabučja sa orlovskim vrhom Bioktošem, dok se s leve strane prema Starom gradu i Karaule, više Fikarevog malog ali inventivno uređenog imanja, uzdiže vis koji Užičani u to vrme zovu “Pod Gradom”.
Na mestu gde Đetinja spaja svoje “letnje” rukavce, ponovo se sili, stoji pominjani omanji skladno srezan most star “od vajkada”, možda 2000 godina, u vreme Altomanovića zvan “Rimski most”. Od 17. veka “Đulajića” po majstoru kamenorscu koji ga popravi. Ime mu bi takvo sve dok ga nemački okupator, tokom svog povlačenja 1944. godine, ne diže u vazduh. Taj okupator nije bio okupator kakvi su okupatori bili do tada, ovaj je bio najsuroviji, on nije samo rušio i palio, on je dizao u vazduh. Nenormalan kao i njegov vođa Adolf Hitler u svom očaju gubitnika rušio je sve za sobom, kao da posle njega više neće biti ljudi, njihove istorije, kulture… ničega.
Ali pre toga od tog mosta na kome su užičke gospođe sušile svoje ćilime kao od osnovice, širila se lepezasto cela valovita dolina sa užičkom čaršijom i njenom okolinom, ispresecana potocima, sa selima i zaseocima poleglim u prevoje brežuljaka, pokrivenim njivama, ispašama i voćnjacima, izukrštanim među plotovima pofajtanim šumarcima, retkim skupovima crnogorice i ponekom plemenitom voćkom zaostalom iz vremena Turaka… Posmatrano kroz lukove ovog prastarog mosta teče i razliva se ne samo Đetinja, nego i ceo taj pitomi prostor.
Polako, nogu pred nogu, fotograf Ilija sa prijateljem se približavao Jazovima, gde je pravljeno kupatilo, pa tako i Međaju.
