Na fotografiji je Đorđe Popović, rođen u Užicu 1907, iste godine kada je njegovov otac Marko primio odlikovanje od Kralja Petra I. Nasledio je uspešno stolarsko preduzeće, koje je poprilično proširio. Stupio je u ortakluk s Josipom Šojtom, bogatim industrijalcem, formirajući fabriku parketa, koja je 1936, kada su se razortačili, promenila ime u “Fabrika parketa i roletni”. Za novo preduzeće proširen je poslovni prostor i nabavljene su mašine i oprema u Nemačkoj. Pored novih mašina, fabrika je i dalje izrađivala građevinsku stolariju.
Učestvovao je 1935. u izgradi programa proširenja Tkačnice. I Đorđe Popović, kao i otac mu Marko, bio je član Upravnog i Nadzornog odbora Tkačke radionice, sve do konfiskacije ovog preduzeća 1945. godine. Bio je aktivan u Savezu sokola Kraljevine Jugoslavije, gde je jedno vreme bio barjaktar Sokolske župe Užice. Učestvovao je na raznim sokolskim sletovima i najznačajnijem u Pragu 1931. godine. Umro je u Užicu 1956. godine.
U svom stolarskom preduzeću započeo je zanimljivu proizvodnju vazduhoplovnih jedrilica, prema ideji Mihajla Grbića Kalča, legende užičkog vazduhoplovstva, a po nacrtima nemačke jerilice “leteći đavo”. Kalčo je bio mlađi od Đorđa Popovića godinu dana, takođe je rođen u Užicu, 1908. godine. U Užicu je završio Gimnaziju, a u Zemunu Vojnu pilotsku školu za pilota-lovca 1930. godine. Uoči rata bio je nastavnik letenja u Mostaru, a kasnije u Kraljevu. Za vreme rata je bio u zarobljeništvu. Jedan je od prvih nastavnika letenja u ratnom vazduhoplovstvu Titove Jugoslavije i jedan od naših najpoznatijih vazduhoplovaca.
Sad kad smo se upoznali sa Kalčom, možemo malo detaljnije da uđemo u priču o toj saradnji. Kad je Kalčo služio vojni rok kao pilot poručnik, pridružio se jedriličarskoj grupi “Deveti” Ace Stanojevića. Na zemunskom areodrumu je isprobao jednu takvu jedrilicu, izrađenu prema nemačkim nacrtima, koja mu se posebno dopala. Sa planovima te jedrilice dolazi u Užice kod Đoka Popovića i predlaže izradu jedrilice u njegovim pogonima. Grbić Mihajlo Kalčo je uspeo da od užičkih trgovaca i gazda prikupi za jedan dan 46.000 dinara, za ono vreme velike pare, i pristupi izradi jedrilice. Blagodareći odličnim Popovićevim majstorima stolarima, posle dva meseca mukotrpnog rada (1935) jedrilica je završena. Ispala je prava lepotica; imala gondolu-kabinu i to politiranu, tako da su im iz AAK iz Beograda zavideli.
Odmah pošto je registrovan “Leteći Đavo” kod nadležnog organa u Beogradu i jedrilica dobila pomentu oznaku K 1-YU, u delovima je preneta na brdo Dovarje iznad Užica, odakle je Kalčo obavio probni let, spustivši se u ravnicu Krčagova (1935). Ovaj “istorijski let”, koji je posmatrao veći broj građana Užica, trajao je svega nekoliko desetina sekundi i bio dug oko 400 metara. Nakon još nekoliko obavljenih letova, jedrilica je prebačena na Zlatibor, na Smiljanski zakos (5. km od Jedriličarke škole), gde su uslovi za padinsko letenje bili odlični. Tu, uz povoljan vetar i dobru termiku, letelo se i duže od 15 minuta.
