Balša Govedarica je rođen 7. oktobra 1938. u Gacku. U biografiji nisu navedena imena i zanimanja Balšinih roditelja, kao ni odakle potiče ovo prezime.
Detinjstvo – sam nije pričao o svojim uspomenama iz detinjstva, mada ima onih koji veruju da je uvek slušao jače od sebe.
Nacionalnost – Srbin.
Verska opredeljenost – detalj koji nije zapisan u dostupnoj biografiji.
Obrazovanje – osnovnu školu završio je u rodnom gradu, gimnaziju u ondašnjem Titovom Užicu. Studirao je prava u Beogradu, diplomirao 1962, a pravosudni ispit položio 1967.
Sa Mirom u braku ima dve ćerke – Draganu i Zvezdanu.
Karijera – počeo je u Građevinskom preduzeću “Zlatibor” u Užicu. Potom postaje saradnik u Javnom pravobranilaštvu u Užicu. Usledila je ista funkcija u Međuopštinskom javnom pravobranilaštvu. Govedarica je obavljao i dužnost predsednika Opštinske konferencije SK Srbije. Radio je i u Okružnom javnom tužilaštvu.
Godine 1982. postao je predsednik SO Užice. Ostalo je zapisano da je izgradio, tokom ovog mandata, poseban odnos u medijima. Da je posebno brinuo o svemu što je vidljivo u gradu, pa tako i o čistoći ulica. Taj poseban odnos sa medijima je Govedarici obezbedio pozitivan odnos u sećanjima Užičana.
Kad mu je istekao mandat, 1986. preselio se u prestonicu i postao direktor Republičkog zavoda za javnu upravu. Na ovom položaju zadržao se do 1991. a onda je, na predlog tadašnjeg predsednika Odbora za pravosuđe u Skupštini Srbije, Bogdana Trifunovića, predložen za sudiju u Vrhovnom sudu Srbije. U istom sudu, maja 1996, kada je svog prethodnika Časlava Ignjatovića ispratio u Savezni ustavni sud, imenovan je za v.d. predsednika. Ovim potezom učinjen je, kako su tad ocenili stručnjaci za pravo, presedan u domaćem pravosuđu, jer do tada funkcija v.d. predsednika Vrhovnog suda Srbije nije postojala. Govedarica je sledeće godine postao i predsednik Republičke izborne komisije.
Kao predsednik Suda, koji je odbio 45 zahteva za vanredno preispitivanje pravosnažnosti presuda, koje je tadašnja Koalicija “Zajedno” podnela protiv Prvog opštinskog suda u Beogradu, lansirao je svoje ime u svetsku orbitu. Naravno, kad je usvojen “leks specijalis”, kojim je dokazano “ko je prav, a ko kriv”, nije mu palo na pamet da podnese ostavku. Naprotiv, postao je predsednik najviše sudske instance u Srbiji.
Stranački angažman – bio je član SK. Zbog nekih radnji u vreme mandata predsednika opštine u Užicu, često se šuškalo da mu je opštinska organizacija komunista izrekla opomenu pred isključenje. Zatim je postao član SPS-a.
Zanimljivosti – oni koji ga poznaju tvrdili su da mu je, u gradaciji lojalan, lojalniji, najlojalniji – ovo poslednje najsvojstvenije. Lojalan je, kako je vreme pokazalo, partijama leve orijentacije. Lično veruje: “Naš sistem sudske zaštite počiva na dosta širokim mogućnostima obraćanja VSS kao najvišoj sudskoj instanci… Kod nas još vlada shvatanje da je odlučivanje od najviše sudske instance najsigurnija garancija pravilne primene prava. To vodi ka dosta širokoj nadležnosti ovog suda”. Takođe, Govedarica je smatrao: “Korupcija je pre svega etičko, a ne materijalno pitanje”.
Ponovo je dospeo u žižu javnosti zbog suspenzije sudija Đorđa Rankovića i Boška Papovića iz Požarevca. Prvog, što je prisustvovao mitingu, a drugog, jer nije hteo da pritvori Radojka Lukovića i Momčila Veljkovića, članove Otpora. Zbog presuda na štetu opozicije na izborima 1996, ali i pomenutih poteza, ima mnogo onih koji smatraju da sudija Govedarica ili ne zna pravo, ili zna, ali je pristrasan. Neki misle da je zaboravio na Ovidijeve reči: “Zakoni su doneti da moćniji ne bi mogao da radi šta hoće”.
