Jedini istočnik po kojoj je jedan deo Užica dobio ime je „Slanuška česma“, zato je deo centra grada „Slanuša“. Ovaj istočnik ili česma uz „Kameno korito“, najstariji je danas postojeći užički istočnik, o kojima ima pomena u zapisima iz vremena pre dolaska Turaka. O ovoj užičkoj znamenitosti pisao je i Milutin Uskoković u svojoj pripovetci „Strah“: „Postoji jedna česma, čija je voda slana i masna. Kažu da izvire iz samih grobova (iznad Pašinovca je Belo groblje, pa je to bila asocijacija pisca). Slanušani je piju. Jedan put pinuh i ja sa nje.“
To je po svom izgledu bila skromna česma, običan niski kameni stubić, visine malo više od pola metra iz koga iz metalne cevi izlazi voda. Sve do sredine sedamdesetih, stanovnici Slanuše okolnih kuća donosili su vodu sa ove česme. Od aprila 1985. neko je ko je gradio u ovu vodenu žilu sproveo kanalizaciju, pa istočnik nije bio u finkciji sve do 1992. godine, kada je tadašnji vlasnik kafane pored česme, Slobodan Pavlović Bobica, česmu obnovio o svom trošku.
Brane Grbić, poreklom Užičanin iz Beograda, dao je 450.000 dinara da se obnovi česma „Slanuša“, a grad je dodao još 200.000 dinara. Izgled česme je osmislio Nikola Petronijević, ali je ostavio i staru česmu u svom orginalnom izdanju, kako je izgledala pre nego je dodata nova slanuška česma, tako da su tu i nova sa gradskom vodom i stara sa slankastom. U JP Direkcija za izgradnju je urađena projektna dokumentacija U septembru 2009. čema je završena. Donator Grbić je preminuo sedam dana pre završetka rekonstrukcije. Ipak, neće biti zaboravljen na sajtu užičkog nezaborava „Užičanstveno“.
Mirjana Stojić: „Sećam se kad sam bila mala, imala sam plastični balončić i obožavala sam da idem na Slanušu da donesem vode, a stanujem dvadesetak metara dalje u Slanuškoj ulici.“
