И те како смо се разликовали, али смо сви у оним тужним школским униформама били припадници исте групе. А школске униформе могу бити тако веселе, носи је и један од омиљених дечијих јунака, чак и њихових родитеља – Хари Потер!
Ужички основци и средњошколци су некада прво носили шајкачице на глави са ознаком разреда. Касније су шајкаче замењене качкетом, са белим ширитом около. Да ли су се качкети почели носити помодарства ради или због непримерности истицања српства у старој Југославији, нисам могао тачно утврдити, али овако униформисани су били понос и дика својих родитеља и будући носиоци интелигенције и просветитељства ужичкога краја.
Слику уредности и честитости и раздрагане младости употпуњавале су и девојчице које су носиле црне и тегет беретке, са комадићем белог ширита и веселим белим крагнама, које су најчешће биле опточене чипком. Професори су у то време били велики ауторитети, а ђаци пуни поштовања и пристојног понашања. Већи несташлуци су били ретка појава. Ђачке униформе су се задржале до осамдесетих година 20 века. У то време неваспитана, дрска и безобразна деца су била реткост. Старији су поштовали децу као припаднике школских група према добром гласу школске традиције. Униформе су имали и скаути-извиђачи, соколски подмладак, питомци Дома ужичког Црвеног Крста итд.
Школске униформе означавале су припадност. Припадност групи је важна у сваком животном добу, бити одбачен за многе је најстрашније животно догађање. Школска униформа је имала симболичку вредност. Не само за дете него и за људе около. У близини сваке школе постоји знак упозорења да треба возити пажљиво. и нико на то не обраћа пажњу. Деца у исто обучена другачије делује на људе него знакови, инстиктивно ће успорити. У моје време, када сам ја учио основну школу, просветари су нас често водили у природу и било им је много лакше да нас држе на оку када смо у униформама, али и када се измешамо са другом децом. Исто је било и кад нас учитељица или наставник поведу негде ван школе, у музеј, на представу, било где. Када су деца у истим униформама, то је визуелна помоћ наставнику и свима осталима који их срећу.
Сетимо се себе у ђачким униформама, упоредимо са сопственом децом. Од седам дана у недељи, пет дана деца ујутру паниче шта ће да обуку, хоће ово, неће оно, то је носило јуче. А родитељи некада у времену између два рата, али и у поратном времену, све негде до осамдесетих година 20 века су били мирни. Дете устане, умије се, опере зубе, доручкује, обуче школску униформу и оде у школу. Она два дана може да облачи шта год хоће. Ужичани би породично прошетали Ужицем и дичили се како су свечано обукли децу.
Данас се многи противе школским униформама јер, наводно, могу поразно деловати на дечију индивидуалност, пошто се, ваљда, индивидуалност огледа у облачењу. Славимо различитости, кажу они. Наопако, наравно, нарочито ако то некоме овде падне на памет, јер још нисмо успели да славимо различитост на другим пољима, да научимо дете да заиста слави различитост, па да на рођендан позове и оно „Циганче“ из одељења. А, то „Циганче“ ће се у одељењу, иако је мало тамније, осећати као припадник групе, осећаће се важно као и сви остали а не мање вредно, како их иначе натерају да се осећају. Наравно, увек ће неко пре видети његову боју коже него униформу, али бар би могли да покушамо. А они који се боје да ће им дете бити исто, укалупљено у просек – треба да се присете – изглед не одређује човека. Одређује га оно што је у његовој глави, у мислима, како се понаша. Индивидуалност се не огледа у облачењу. То је важно само површним људима.
И да вам напоменем још једну баналну ствар, мислим – мисли се да је банална, не обраћају људи пажњу. Уз сваку школу, где год да се налази, налази се пекара, палачинкарница, неки фаст фуд објекат. Испред сваког тог објекта ћете у време великог школског одмора видети гомилу деце која се гурају да што пре купе доручак и које људи који истовремено купују ћушкају, придикују им да се науче лепом понашању, а сва та деца су онако шарена, што би просечан човек помислио – чек’ ово дете жури да доручкује и врати се на час, хајде да га пропустим. Школска униформа већ буди ту свест. Мада ми се не свиђају објекти брзе хране у близини школа, има их, али то је за неку другу причу.
