Ужичанин Предраг Гаго Ковачевић, оснивач прве приватне телевизије у Западној Србији – ТВ5, аутор серијала текстова о старом Ужицу и великог броја других вредних рукописа, располаже и јединственом збориком фотографија Ужица из времена Другог светског рата. У Историјском архиву у Ужицу отворена је изложба фотографија „Ужице 1941 – 1945 из приватне збирке Предрага Ковачевића“. Аутор изложбе Жељко Марковић, директор Историјског архива, каже да су се у време Другог светског рата у Ужицу обреле војске разних униформи и са различитим разлозима боравка у овом месту, и да су ове фотографије најбоље дочарале тај црно-бели свет, рат и разарања али и свакодневни живот у ратом захваћеном Ужицу.
Оно што је посебно значајно, свака од изложених фотографја садржи податке ко је аутор, када је снимљена, и ко се на њој налази. Уз 13 портрета немачких војника и официра, у изванредном каталогу изложбе, стоји следећи текст: „Једног дана 1941. године стојим пред својом берберницом у белом мантилу. Нема света. Кад одједном један мали партизан од 15 година спроводи 10 заробљених Немаца – војника. Ја овом партизану кажем: ‘Је ли хоћеш да их пустиш да их частим у кафани?’ Он каже: ‘Хоћу’. Ја улазим у кафану, за мном партизан, а Немци за њим. Жена мога друга, кафеџије, се уплашила. Ја наручим да свима донесе по ракију. Она им наточила па носи на тацни. Немци се збунили. Један од њих прилази мени представљајући се да је берберин, питајући хоћу ли дозволити да се ти заробљени Немци ошишају и обрију. Осим тога, рекао ми је да има властиту радњу у Берлину и да ће ми се реванширати на тај начин што ће ми послати алата. Ја само говорим на то његово излагање ‘гут’, ѓут’. У том моменту, пошто сам имао пола џака дувана ‘Бајиновац’, дајем им свима по једну шаку дувана у новини јер нисам имао папира за цигаре“.
Ову групу заробљених, а затим уредно обријаних и ошишаних немачких војника, фотографисао је чувени Ужичанин Илија лазић у својој фотографској радњи „Вукосава“. Предраг Ковачевић прича како су се ове и многе друге фотографије из тог времена нашле у његовој збирци:
– Као дете сам чуо у породици много прича из старог предратног Ужица, и то је у мени изазвало ту снажну врсту радозналости, према прошлости родног града. Био сам жељан прича, и све ме је интересовало, свака ужичка кућа и ко је ту живео. Рано сам схватио, имао сам 16 година, како да наведем старе Ужичане да ми испричају понешто из прошлости града. Прво бих од њих тражио старе фотографије а затим их показивао пријатељима моје породице, комшијама, старим Ужичанима, записујући најзанимљивије детаље. Мој отац Влајко се бавио фотографијом, а прва изложба уметничке фотографије у Ужицу, 1958. године, била је његова. Доста ми је помогао преснимавајући и ретуширајући фотографије које сам добијао на послугу. Он се веома рано, са 16 година, као ученик чувеног Илије Лазића, почео бавити фотографијом. Доста филмова и фотографија у мом Атељеу 5, у коме се бавим истраживањем музичке прошлости, остало је од оца.
Предраг Ковачевић је 1994. године отворио прву приватну ТВ5 у Ужицу. Наглашавајући да му је она помогла, као најутицајнији медиј ужичког краја, да попуњава колекцију и истражује прошлост Ужица и околине, он додаје: – Данас имам више од 20.000 фотографија, доста их је на стакленим плочама, на филмовима и у дигиталној електроници, а моји записи о Ужицу прешли су бројку од 10.000 куцаних страница.
Мој пут је био сличан очевом по упорности, бављењу фотографијом и радом на општекорисним стварима за Ужице и Ужичане. Он је био магистар физичког васпитања, а ја музички уредник и ди-дзеј у ужичком Омладинском клубу. Отац је са својим ученицима направио стадион за мале спортове, а ја отворио прву ужичку ТВ која је, иако приватна, била декларисана као „Ужичка градска телевизија“. Е сада, као пензионер направио сам тај Атеље 5 који се бави истраживањем ужичке прошлости, и где се бавим и новинарством и пишем за разне новине и часописе као колумниста и хроничар. Нажалост, отац Влајко није доживео пензију. Умро је у 66. години као професор фискултуре на ужичкој Педагошкој академији, – каже Предраг Ковачевић.
Овај свестрани Ужичанин, максимално посвећен свом родном граду, чува оригиналне фотографије борби четника Филипа Ајдачића против Четвртог добровољачког пука Хенрика Лаутнера („Љотићевци“) и Немаца у селу Сеча Река код Косјерића, као и фотографије са погреба погинулог Лаутнера, у ствари покрштеног Милоша Војновића, и његових страдалих сабораца. У Историјском архиву су изложене и фотографије разрушеног Ужица и свих мостова на реци Ђетињи које су Немци рушили приликом повлачења, као и партизанских јединица које, у децембру 1944. године, марширају ослобођеним Ужицем.
Влајко Ковачевић, легендарни ужички професор фискултуре, био је једна од најистакнутијих личности послератног Ужица. То је, свакако, створило обавезу, али и жељу, да и Предраг настави његовим путем. О писаном материјалу везаном за настанак и развој Ужица и шире, о фељтонима на ту тему који су, својевремено, изазвали велико интересовање Ужичана, о упорној борби за лепше и боље Ужице.
Предраг Ковачевић на крају каже: – До своје педесете сам обишао доста, мислим на Европу, а сада сам се посветио свом свету и свом граду. Обично кажем да је мој свет Ужице и Златибор, и у последње две деценије то је заиста тако. Нисам, рецимо, био у Београду у последњих седам година, и не осећам потребу. Уз свој свет, то јест свој град и овај крај, имам стваралачки мир са којим могу да задовољним своју повелику радозналост. Трудим се да правда победи и да будем од користи. До сада сам написао више од 20 рукописа за разне књиге из сфере мојих интересовања, и објавио сам једну моју књигу. Има у мојим рукописима романа, приповедака, есеја, кратких мисли па чак и песничких покшаја. Ту су и фељтони „Ужице и Ужичани у 19. веку“, „Ужице и Ужичани у Другом светском рату“, „Ужичке шездесете“, „Ужичке седамдесете“, „Ужички фудбал“, „Урбана герила“ (Историјат ужичке популарне музике), па необјављени рукописи „Трилогија о Исусу Христу“, и збирке есеја, утисака током проучавања историје, филозофије и психологије, које пишем свакодневно.
Моје Ужичане јавно подржавам у свим добрим идејама, али и грдим лоше. Прихватио сам још пре четири године друштвене мреже, и креирао своје профиле према личним потребама. На Фејсу имам сталну изложбу великог броја фотографија и текстова које допуњујем: „Ужице кога више нема“, „Ужичке педесете“ и „Ужичке шездесете“. И све је веома посећено и подржавано од неколико хиљада људи. Мој профил је нека врста ужичког медија на коме обавештавам, хвалим и грдим, мудрујем и филозофирам, зато што ужички крај нема своју дневну новину. Ето, – каже на крају Предраг Ковачевић, – забављам се жестоко. Пензионерски.
