Užičanin Predrag Gago Kovačević, osnivač prve privatne televizije u Zapadnoj Srbiji – TV5, autor serijala tekstova o starom Užicu i velikog broja drugih vrednih rukopisa, raspolaže i jedinstvenom zborikom fotografija Užica iz vremena Drugog svetskog rata. U Istorijskom arhivu u Užicu otvorena je izložba fotografija „Užice 1941 – 1945 iz privatne zbirke Predraga Kovačevića“. Autor izložbe Željko Marković, direktor Istorijskog arhiva, kaže da su se u vreme Drugog svetskog rata u Užicu obrele vojske raznih uniformi i sa različitim razlozima boravka u ovom mestu, i da su ove fotografije najbolje dočarale taj crno-beli svet, rat i razaranja ali i svakodnevni život u ratom zahvaćenom Užicu.
Ono što je posebno značajno, svaka od izloženih fotografja sadrži podatke ko je autor, kada je snimljena, i ko se na njoj nalazi. Uz 13 portreta nemačkih vojnika i oficira, u izvanrednom katalogu izložbe, stoji sledeći tekst: „Jednog dana 1941. godine stojim pred svojom berbernicom u belom mantilu. Nema sveta. Kad odjednom jedan mali partizan od 15 godina sprovodi 10 zarobljenih Nemaca – vojnika. Ja ovom partizanu kažem: ‘Je li hoćeš da ih pustiš da ih častim u kafani?’ On kaže: ‘Hoću’. Ja ulazim u kafanu, za mnom partizan, a Nemci za njim. Žena moga druga, kafedžije, se uplašila. Ja naručim da svima donese po rakiju. Ona im natočila pa nosi na tacni. Nemci se zbunili. Jedan od njih prilazi meni predstavljajući se da je berberin, pitajući hoću li dozvoliti da se ti zarobljeni Nemci ošišaju i obriju. Osim toga, rekao mi je da ima vlastitu radnju u Berlinu i da će mi se revanširati na taj način što će mi poslati alata. Ja samo govorim na to njegovo izlaganje ‘gut’, ѓut’. U tom momentu, pošto sam imao pola džaka duvana ‘Bajinovac’, dajem im svima po jednu šaku duvana u novini jer nisam imao papira za cigare“.
Ovu grupu zarobljenih, a zatim uredno obrijanih i ošišanih nemačkih vojnika, fotografisao je čuveni Užičanin Ilija lazić u svojoj fotografskoj radnji „Vukosava“. Predrag Kovačević priča kako su se ove i mnoge druge fotografije iz tog vremena našle u njegovoj zbirci:
– Kao dete sam čuo u porodici mnogo priča iz starog predratnog Užica, i to je u meni izazvalo tu snažnu vrstu radoznalosti, prema prošlosti rodnog grada. Bio sam željan priča, i sve me je interesovalo, svaka užička kuća i ko je tu živeo. Rano sam shvatio, imao sam 16 godina, kako da navedem stare Užičane da mi ispričaju ponešto iz prošlosti grada. Prvo bih od njih tražio stare fotografije a zatim ih pokazivao prijateljima moje porodice, komšijama, starim Užičanima, zapisujući najzanimljivije detalje. Moj otac Vlajko se bavio fotografijom, a prva izložba umetničke fotografije u Užicu, 1958. godine, bila je njegova. Dosta mi je pomogao presnimavajući i retuširajući fotografije koje sam dobijao na poslugu. On se veoma rano, sa 16 godina, kao učenik čuvenog Ilije Lazića, počeo baviti fotografijom. Dosta filmova i fotografija u mom Ateljeu 5, u kome se bavim istraživanjem muzičke prošlosti, ostalo je od oca.
Predrag Kovačević je 1994. godine otvorio prvu privatnu TV5 u Užicu. Naglašavajući da mu je ona pomogla, kao najuticajniji medij užičkog kraja, da popunjava kolekciju i istražuje prošlost Užica i okoline, on dodaje: – Danas imam više od 20.000 fotografija, dosta ih je na staklenim pločama, na filmovima i u digitalnoj elektronici, a moji zapisi o Užicu prešli su brojku od 10.000 kucanih stranica.
Moj put je bio sličan očevom po upornosti, bavljenju fotografijom i radom na opštekorisnim stvarima za Užice i Užičane. On je bio magistar fizičkog vaspitanja, a ja muzički urednik i di-dzej u užičkom Omladinskom klubu. Otac je sa svojim učenicima napravio stadion za male sportove, a ja otvorio prvu užičku TV koja je, iako privatna, bila deklarisana kao „Užička gradska televizija“. E sada, kao penzioner napravio sam taj Atelje 5 koji se bavi istraživanjem užičke prošlosti, i gde se bavim i novinarstvom i pišem za razne novine i časopise kao kolumnista i hroničar. Nažalost, otac Vlajko nije doživeo penziju. Umro je u 66. godini kao profesor fiskulture na užičkoj Pedagoškoj akademiji, – kaže Predrag Kovačević.
Ovaj svestrani Užičanin, maksimalno posvećen svom rodnom gradu, čuva originalne fotografije borbi četnika Filipa Ajdačića protiv Četvrtog dobrovoljačkog puka Henrika Lautnera („Ljotićevci“) i Nemaca u selu Seča Reka kod Kosjerića, kao i fotografije sa pogreba poginulog Lautnera, u stvari pokrštenog Miloša Vojnovića, i njegovih stradalih saboraca. U Istorijskom arhivu su izložene i fotografije razrušenog Užica i svih mostova na reci Đetinji koje su Nemci rušili prilikom povlačenja, kao i partizanskih jedinica koje, u decembru 1944. godine, marširaju oslobođenim Užicem.
Vlajko Kovačević, legendarni užički profesor fiskulture, bio je jedna od najistaknutijih ličnosti posleratnog Užica. To je, svakako, stvorilo obavezu, ali i želju, da i Predrag nastavi njegovim putem. O pisanom materijalu vezanom za nastanak i razvoj Užica i šire, o feljtonima na tu temu koji su, svojevremeno, izazvali veliko interesovanje Užičana, o upornoj borbi za lepše i bolje Užice.
Predrag Kovačević na kraju kaže: – Do svoje pedesete sam obišao dosta, mislim na Evropu, a sada sam se posvetio svom svetu i svom gradu. Obično kažem da je moj svet Užice i Zlatibor, i u poslednje dve decenije to je zaista tako. Nisam, recimo, bio u Beogradu u poslednjih sedam godina, i ne osećam potrebu. Uz svoj svet, to jest svoj grad i ovaj kraj, imam stvaralački mir sa kojim mogu da zadovoljnim svoju poveliku radoznalost. Trudim se da pravda pobedi i da budem od koristi. Do sada sam napisao više od 20 rukopisa za razne knjige iz sfere mojih interesovanja, i objavio sam jednu moju knjigu. Ima u mojim rukopisima romana, pripovedaka, eseja, kratkih misli pa čak i pesničkih pokšaja. Tu su i feljtoni „Užice i Užičani u 19. veku“, „Užice i Užičani u Drugom svetskom ratu“, „Užičke šezdesete“, „Užičke sedamdesete“, „Užički fudbal“, „Urbana gerila“ (Istorijat užičke popularne muzike), pa neobjavljeni rukopisi „Trilogija o Isusu Hristu“, i zbirke eseja, utisaka tokom proučavanja istorije, filozofije i psihologije, koje pišem svakodnevno.
Moje Užičane javno podržavam u svim dobrim idejama, ali i grdim loše. Prihvatio sam još pre četiri godine društvene mreže, i kreirao svoje profile prema ličnim potrebama. Na Fejsu imam stalnu izložbu velikog broja fotografija i tekstova koje dopunjujem: „Užice koga više nema“, „Užičke pedesete“ i „Užičke šezdesete“. I sve je veoma posećeno i podržavano od nekoliko hiljada ljudi. Moj profil je neka vrsta užičkog medija na kome obaveštavam, hvalim i grdim, mudrujem i filozofiram, zato što užički kraj nema svoju dnevnu novinu. Eto, – kaže na kraju Predrag Kovačević, – zabavljam se žestoko. Penzionerski.
